ТАКО ЈЕ О ЖЕНАМА ЛАЈАО ЈОВАН ЗЛОУСТИ
----------------------------------------------------
АХ, ТЕ ЈАДНЕ ЖЕНЕ, ОД ТИХ РАЗВРАТНИХ, ЗЛИХ И БОГОХУЛИХ ЗВЕРИ НИКАД ЗАШТИЋЕНЕ
Када би живео у наше време, а да при том задржи неке своје погледе на друштво и морал епохе из које је потицао, велики црквени отац Јован Златоусти би због својих ставова свакако био предмет напада друштава и оранизација који се залажу за права жена. Ова удружења би с разлогом могла да сматрају да он не поштује родну равноправност, да ниподаштава и вређа припаднице лепшег пола.
Јван Златоусти рођен је између 340. и 350. године у Антиохији, главном граду провинције Сирије и, после Цариграда и Александрије, трећем по величини граду ондашњег Византијског царства. Потицао је из врло богате породице и стекао је изванредно, пре свега говорничко образовање. Учитељ му је био прослављени беседник Либаније, а касније угледни богослов Диодор Тарски. Пошто се замонашио и краће време подвизавао у пустињи надомак Антиохије, вратио се у родни град и најпре постао ђакон (381), а затим и свештеник (386). Врло брзо се прочуо по својој раскошној речитости, а глас о његовим ненадмашним беседама проширио се и до Константинопоља.
Отуда је и познат као Јован Хризостом (Златоусти). Паства га је слушала нетремице, разрогачених очију и, као у чуду, отворених уста. Како сматрају историчари хришћанске цркве, Јован Златоусти је у Антиохији исказао »савршенство пастирског служења какво житељи овог великог града до тада нису видели.«
Читајући придике и поуке Јована Златоустог стиче се утисак да се посебно усредсредио на критику женског рода. Сматрао је да се жене превише старају о накиту и брину о одећи. Истрајавао је на томе да није било ничег „што оне не би учиниле да би добиле лепе минђуше”. Ишао је чак дотле да је забележио како су жене толико везане за своје драгоцености да их воле готово исто као сопствену децу. Ово грубо и, наравно, претерано поређење, речит је пример изразито мизогиних ставова цариградског патријарха.
Даровити и строги проповедник убеђивао је женски део своје пастве да прекомерна раскош заправо само смета природној лепоти. Штавише, Јован Златоусти је тврдио да раскош у ствари потцртава ружноћу лица, односно да кожа бисерног сјаја добија тамнији изглед. Међутим, очито је да својим саветима није могао да засени љубав жена према раскоши. И сам је био сведок да су се оне чак и у цркви појављивале складно и беспрекорно дотеране, сијајући од злата и бљеска скупоценог драгог камења. Код куће за трпезом, а после службе у цркви, говорило се не само о беседи проповедника, већ, сасвим равноправно, и о женским тоалетама и накиту.
Јован Златоусти ситничаво је пребацивао женама да се увек, куда год да излазе, кинђуре и на себе стављају мноштво драгоцености. То би уобичајавале чак и када би се запутиле у јавна купатила. А, онда, додаје с неком врстом прекора, често се догађало да их у купатилима поткрадају, па би остајале лишене накита који су толико обожавале.
Јован Златоусти истицао је да су богате жене волеле да се возе у кочијама у које су упрегнуте муле. Кочије су биле раскошно украшаване, па Јован Златоусти, не без сарказма, примећује да се иста пажња поклања глави коња као и глави жене. Временом су жене постајале толико размажене, додаје Златоусти, да нису хтеле чак ни улицу да пређу пешке.
Никако пунђе
Рановизантијски моралиста не пропушта да истакне и женску суревњивост, односно склоност жена да се међусобно надмећу са својим могућим супарницама. Он каже како су жене досађивале својим мужевима упорним и сталним захтевима да им се купе
„и хаљина, и беле муле, и златна запрежна опрема, скупља него сусеткина или жене истог положаја”.
Женске фризуре биле су предмет нарочитог незадовољства Јована Златоустог. У својој духовничкој смерности он запажа да је коса код жена била нарочита брига и често говори о чудноватом сплетању женских чуперака. Занимљиво је да се у овој оцени са Јованом Златоустим у потпуности слажу чувени Григорије Богослов и Синесије из Кирене. Ова двојица сјајних интелектуалаца наглашавају како су се „златасте косе, блиставе и светле” сплетале у прстенове и биле су тако сложене да су подсећале на шатор или купу. „Грешне” бриге византијских жена за сопствене фризуре наишле су на осуду и појединих црквених прописа.
Међутим, меродавни стручњаци за историју моде на неки начин устају у одбрану византијских жена. Они сматрају да су фризуре Византинки биле далеко скромније од фризура римских матрона, чија је сложена машта могла да се упореди само са необичном екстраваганцијом 18. века. У сваком случају, наглашавају они, ништа нисмо сазнали о металним укосницама за фризуре и светлим перикама које су биле тако честе у Риму.
Лек за грешне
Када је у питању жена у Византији, треба нагласити да је обавезан детаљ њене тоалете, вероватно не без утицаја хришћанства, био вео који је падао с главе на рамена, и који је временом почео да прекрива лице. С тим у вези, дрском непристојношћу сматрало се збацивање вела на рамена. Овим гестом би глава и лице остајали потпуно откривени, а таква неприкладност се могла прихватити само код глумица, које су иначе посматране као жене сумњивог морала.
Јован Златоусти је тамним тоновима умео да ослика и призоре из брачног живота. Тако он пише о домовима у којима многи и дан-данас воде рат, а потом додаје да се један са женом туче, другога син вређа, трећега брат. При том се стиче утисак да цариградски архипастир највише разумевања има за главу породице – оца. На тај начин треба схватити и његове следеће речи:
„ ...Свађа се са тобом жена и, кад се с њом сукобиш, сматра те за звер и језик оштри као бритву...” У истом смеру иду и његове следеће речи: „Жена? Она само о хаљинама и злату размишља. А син? Он о тестаменту и наслеђу. Слуга? Он о служби, раду и слободи. Глумци? Они о безобразном смеху, о неуздржљивости.”
А, онда, као крунски аргумент следи позивање на највећи ауторитет средњег века – Библију – па Јован Златоусти подвлачи:
„А да је зла жена казна наших грехова, сведок је Свето писмо.
Шта оно говори? Слушај:
'Зла се жена даје грешноме мужу'. Ето, како му се горак лек даје, лек који греховне сокове исцеђује.”
P.S.
Узгред буди речено тај Злоусти »светац" није никакав изузетак, већ потврђује ненаписано правило – црквени оци, сви, без и једног изузетка, СУ МРЗЕЛИ И ЈОШ УВЕК МРЗЕ ЖЕНЕ. Литургија тог Злоустог се служи током целе године, изузетак је само десет литургија које се служе од Василија Великог, а и он је био женомрзац.
Зар то разум не вређа? Зар се то у данашње време може подржати и било чиме оправдати? Је ли жена човек? Има ли она право НА ЖИВОТ, исто као и мушкарац? Ако има, а морала би да има, јер жена је и БОГОМАЈКА, зашто је онда женама забрањено да служе црквене обреде и да буду, оно што су некада и биле, пре најезде педера и окупирање Христове Цркве од тих богохулих, развратних и злих сподоба, ђаконисе, презвитерке, епископиње и патријархиње?
Та историјска неправда према Њеном величанству Женама се мора, одмах и сада исправити, а они који подржавају, величају и славе женомрзце би било потребно затворити у лударе и кључ бацити у најдубље море.
----------------------------------------------------
АХ, ТЕ ЈАДНЕ ЖЕНЕ, ОД ТИХ РАЗВРАТНИХ, ЗЛИХ И БОГОХУЛИХ ЗВЕРИ НИКАД ЗАШТИЋЕНЕ
Када би живео у наше време, а да при том задржи неке своје погледе на друштво и морал епохе из које је потицао, велики црквени отац Јован Златоусти би због својих ставова свакако био предмет напада друштава и оранизација који се залажу за права жена. Ова удружења би с разлогом могла да сматрају да он не поштује родну равноправност, да ниподаштава и вређа припаднице лепшег пола.
Јван Златоусти рођен је између 340. и 350. године у Антиохији, главном граду провинције Сирије и, после Цариграда и Александрије, трећем по величини граду ондашњег Византијског царства. Потицао је из врло богате породице и стекао је изванредно, пре свега говорничко образовање. Учитељ му је био прослављени беседник Либаније, а касније угледни богослов Диодор Тарски. Пошто се замонашио и краће време подвизавао у пустињи надомак Антиохије, вратио се у родни град и најпре постао ђакон (381), а затим и свештеник (386). Врло брзо се прочуо по својој раскошној речитости, а глас о његовим ненадмашним беседама проширио се и до Константинопоља.
Отуда је и познат као Јован Хризостом (Златоусти). Паства га је слушала нетремице, разрогачених очију и, као у чуду, отворених уста. Како сматрају историчари хришћанске цркве, Јован Златоусти је у Антиохији исказао »савршенство пастирског служења какво житељи овог великог града до тада нису видели.«
Читајући придике и поуке Јована Златоустог стиче се утисак да се посебно усредсредио на критику женског рода. Сматрао је да се жене превише старају о накиту и брину о одећи. Истрајавао је на томе да није било ничег „што оне не би учиниле да би добиле лепе минђуше”. Ишао је чак дотле да је забележио како су жене толико везане за своје драгоцености да их воле готово исто као сопствену децу. Ово грубо и, наравно, претерано поређење, речит је пример изразито мизогиних ставова цариградског патријарха.
Даровити и строги проповедник убеђивао је женски део своје пастве да прекомерна раскош заправо само смета природној лепоти. Штавише, Јован Златоусти је тврдио да раскош у ствари потцртава ружноћу лица, односно да кожа бисерног сјаја добија тамнији изглед. Међутим, очито је да својим саветима није могао да засени љубав жена према раскоши. И сам је био сведок да су се оне чак и у цркви појављивале складно и беспрекорно дотеране, сијајући од злата и бљеска скупоценог драгог камења. Код куће за трпезом, а после службе у цркви, говорило се не само о беседи проповедника, већ, сасвим равноправно, и о женским тоалетама и накиту.
Јован Златоусти ситничаво је пребацивао женама да се увек, куда год да излазе, кинђуре и на себе стављају мноштво драгоцености. То би уобичајавале чак и када би се запутиле у јавна купатила. А, онда, додаје с неком врстом прекора, често се догађало да их у купатилима поткрадају, па би остајале лишене накита који су толико обожавале.
Јован Златоусти истицао је да су богате жене волеле да се возе у кочијама у које су упрегнуте муле. Кочије су биле раскошно украшаване, па Јован Златоусти, не без сарказма, примећује да се иста пажња поклања глави коња као и глави жене. Временом су жене постајале толико размажене, додаје Златоусти, да нису хтеле чак ни улицу да пређу пешке.
Никако пунђе
Рановизантијски моралиста не пропушта да истакне и женску суревњивост, односно склоност жена да се међусобно надмећу са својим могућим супарницама. Он каже како су жене досађивале својим мужевима упорним и сталним захтевима да им се купе
„и хаљина, и беле муле, и златна запрежна опрема, скупља него сусеткина или жене истог положаја”.
Женске фризуре биле су предмет нарочитог незадовољства Јована Златоустог. У својој духовничкој смерности он запажа да је коса код жена била нарочита брига и често говори о чудноватом сплетању женских чуперака. Занимљиво је да се у овој оцени са Јованом Златоустим у потпуности слажу чувени Григорије Богослов и Синесије из Кирене. Ова двојица сјајних интелектуалаца наглашавају како су се „златасте косе, блиставе и светле” сплетале у прстенове и биле су тако сложене да су подсећале на шатор или купу. „Грешне” бриге византијских жена за сопствене фризуре наишле су на осуду и појединих црквених прописа.
Међутим, меродавни стручњаци за историју моде на неки начин устају у одбрану византијских жена. Они сматрају да су фризуре Византинки биле далеко скромније од фризура римских матрона, чија је сложена машта могла да се упореди само са необичном екстраваганцијом 18. века. У сваком случају, наглашавају они, ништа нисмо сазнали о металним укосницама за фризуре и светлим перикама које су биле тако честе у Риму.
Лек за грешне
Када је у питању жена у Византији, треба нагласити да је обавезан детаљ њене тоалете, вероватно не без утицаја хришћанства, био вео који је падао с главе на рамена, и који је временом почео да прекрива лице. С тим у вези, дрском непристојношћу сматрало се збацивање вела на рамена. Овим гестом би глава и лице остајали потпуно откривени, а таква неприкладност се могла прихватити само код глумица, које су иначе посматране као жене сумњивог морала.
Јован Златоусти је тамним тоновима умео да ослика и призоре из брачног живота. Тако он пише о домовима у којима многи и дан-данас воде рат, а потом додаје да се један са женом туче, другога син вређа, трећега брат. При том се стиче утисак да цариградски архипастир највише разумевања има за главу породице – оца. На тај начин треба схватити и његове следеће речи:
„ ...Свађа се са тобом жена и, кад се с њом сукобиш, сматра те за звер и језик оштри као бритву...” У истом смеру иду и његове следеће речи: „Жена? Она само о хаљинама и злату размишља. А син? Он о тестаменту и наслеђу. Слуга? Он о служби, раду и слободи. Глумци? Они о безобразном смеху, о неуздржљивости.”
А, онда, као крунски аргумент следи позивање на највећи ауторитет средњег века – Библију – па Јован Златоусти подвлачи:
„А да је зла жена казна наших грехова, сведок је Свето писмо.
Шта оно говори? Слушај:
'Зла се жена даје грешноме мужу'. Ето, како му се горак лек даје, лек који греховне сокове исцеђује.”
P.S.
Узгред буди речено тај Злоусти »светац" није никакав изузетак, већ потврђује ненаписано правило – црквени оци, сви, без и једног изузетка, СУ МРЗЕЛИ И ЈОШ УВЕК МРЗЕ ЖЕНЕ. Литургија тог Злоустог се служи током целе године, изузетак је само десет литургија које се служе од Василија Великог, а и он је био женомрзац.
Зар то разум не вређа? Зар се то у данашње време може подржати и било чиме оправдати? Је ли жена човек? Има ли она право НА ЖИВОТ, исто као и мушкарац? Ако има, а морала би да има, јер жена је и БОГОМАЈКА, зашто је онда женама забрањено да служе црквене обреде и да буду, оно што су некада и биле, пре најезде педера и окупирање Христове Цркве од тих богохулих, развратних и злих сподоба, ђаконисе, презвитерке, епископиње и патријархиње?
Та историјска неправда према Њеном величанству Женама се мора, одмах и сада исправити, а они који подржавају, величају и славе женомрзце би било потребно затворити у лударе и кључ бацити у најдубље море.
Poslednja izmena:
