how to print screen on pc(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
AGRESIJA.....ILI ŠTA VEĆ...
Upekla zvezda. Negde oko 15 sati. Od vreline vazduh se leluja, drhti. Ponekad tom vrelom džadom prošeta vetar, onako, nehajno, nonšalantno kao stari švaler, svestan da njegov dolazak prija vrelini tela.
Niko pametan ne izlazi napolje ako ne mora nekim poslom. Stariji sugrađani, bez radnih obaveza, u smislu radnog odnosa, izgleda moraju, ali i oni se u ove sate prorede.
Odjednom, užaren vazduh dobi zvuk.......jak zvuk...nenormalno jak. Vazduh od blagog drhtaja poče da nekontrolisano đipa bre, kao da je dopingovan. Jadan, precepljen je ametom
Toliko trešti Ispred mesare Matijević, koja je tik do nas. Izađoh da vidim ko vrši taj atak. Ispred parkiran bicikl sa napred improvizovanom malom prikolicom. Za volanom mladi Ciganim, znojav, crn sa slušalicama u ušima, sedi na sedištu bicikla i djuska uz neku tursku, cigansku ,ili šta već, muziku. Čeka nekog pa da ne dangubi. Na tamnoj koži se presijava znoj ističući blistavost nabilnodanost mišića ruku i nogu. Očigledno i mi ostali, cela staza i svi lokali na njoj, kupci i, mnogo više prodavaca, nema bre da dangubimo 
Jes da nema kupaca ni za lek, pa da ne bađavišemo no da se edukujemo po sili jakih zvučnika. Koji će mu moj slušalice kad je ono nerazumljivo zavijanje odvrnuo do daske. Naravno, iz Matijevića izađe bučna grupa ženskinja sa musavom samohodajućom dečicom i ponekim bremenitim stomakom. Vazduh iz histeričnog drmusanja poče da prelazi u blagi drhtaj. Agresija pođe dalje, koračajući kroz vreme malene ulice.************************************
Normalan žamor radnog dana, glasovi, poneki povik, prolazak ljudi....na tamo, na vamo, kupci, prodavci, vazdan priče, smeh. Navikne se čovek na taj šareni žamor koji privredni, a i svaki drugi, život znači.
Mesto de]avanje je aalena, lokalna ulica koja opasava tržni centar, parkirana kola prodavaca i kupaca. Smenjuju se. Uglavnom je sve puno, te se, kad treba da se dvoja kola mimoiđu, moraju dogovarati da se jedan skloni negde sa strane.
U žamor uleteše kao bezglave furije zvuci neke tehno, ili kakve već muzike sa primesom nekog urlikanja sa silnim zavijanjem. Nenormalno jaki zvuci se zaustaviše na sred malene ulice i tu se parkiraše. Iz besnih kola, koja se cakle na suncu, izađe mlada dama......namontirana po najnovijim modnim i estetsko-hiruškim standardima pokušavajući da na vrtoglavo visokim štiklama nekako odhoda po kockama kojima je popločana staza, gađajući kockice. Nije to bre ni malo jednostavno, čak je i vrlo opasno ...i stresno. Iz kola izađe ošišani delija sa bicepsima, tricepsima i svime ostalim zategnutim po najnovijim modnim standardima. Skide naočare za sunce i poče streljanje očima, ne zna se koga i zašto, ali strelja....imidž mu takav.....streljački. Naravno, niko ne može proći ulicom a od one muzike ne može niko ni sopstvene misli da čuje, a kamoli kupca. Svi se pogleđuju, ali niko ne reaguje, samo viču između sebe. Čekaju da odu. Gospoja se vrati, s istom mukom i naporom kao što je i otišla iz kola, delija uđe u auto i ta agresija pođe dalje, koračajući kroz vreme malene ulice.
PS Dobro veče blogeri 
........baš prija pisanje....sad samo da se setim kako sve ovo beše da se postavi 
U mojim godinama 
, radnje koje se ne ponavljaju, se zaboravljaju.....fala Bogu da je to samo postavljanje bloga 
........baš prija pisanje....sad samo da se setim kako sve ovo beše da se postavi U mojim godinama , radnje koje se ne ponavljaju, se zaboravljaju.....fala Bogu da je to samo postavljanje bloga 
