Zelena milja
Poznat
- Poruka
- 9.234
AGONIJA
Zapravo su bili ništa. Bestelesne tvari otporne na vreme. Nedokazane iako je evidentna bila njihova prisutnost.
Donosili su promene. I bilo ih je mnogo.
Osećaj umora bio je beskrajan. Budila se iz stanja od kog je bolelo celo telo. Duplirani snovi iz kojih je izranjala, kao da su imali slojeve. Morala ih je razgrtati, jedan po jedan, poput teških i oporih velova. Miris prašine je dominantno predskazivao bolest. Nešto nije bilo kako treba. Imala je osećaj da je udisala spore a sa njima i beskrajnu, suvu tugu. Bez suza.
Pusta jutra. Kafa bez ukusa. Nesnosna bol koja je počinjala ispod kapaka, muteći joj vid, širila se posvuda. Zahvatala je sve delove njenog bića.
I radila je temeljno.
" Počinje. Opet počinje.." teška misao se jedva probijala kroz svest.
Sporost pokreta je izluđivao i činio da se oseća beskorisno. Mozak je odbijao komande, ma koliko se trudila da deluje normalno. Možda je i uspevala u tome, niko je nije pitao kako se oseća.
Teglila se za danom. Posao. Obaveze. Monotona uzaludnost.
Na pregledu su joj rekli da je sve u redu. Predlagali više šetnje, njoj - kojoj je svaki korak bio mentalna barijera.
Odustala je od daljih pretraga.
Bol nije odustala. Ni strah od noći, koje su je čekale sa svojim lavirintima od snova. Jednom je pokušala da napusti spavanje. Izdržala je tri dana, samo da bi je opsele noćne more. Zaboravila je da diše. Telo je vrisnulo i trglo iz ambisa.
Bestelesne spore su napredovale nevidljivom lakoćom. Preuzimale je. Poželela je da umre i ostavi sve za sobom. Druga ona joj je zabranila.
" Ne znaš šta te čeka iza, možda je još gore od ovoga".
Treća ona je samo nemo pogledala i odšetala u još jedan san.
Ciklično kretanje na granici ludila.
Dijagnoza neke buduće nje.
Mnogo njih, isprepletenih, rasutih kroz obolelo telo, uraslo u samo biće, koje je umiralo neoprostivo sporo.
Ne znam kom žanru pripada, nije ni važno.
Zapravo su bili ništa. Bestelesne tvari otporne na vreme. Nedokazane iako je evidentna bila njihova prisutnost.
Donosili su promene. I bilo ih je mnogo.
Osećaj umora bio je beskrajan. Budila se iz stanja od kog je bolelo celo telo. Duplirani snovi iz kojih je izranjala, kao da su imali slojeve. Morala ih je razgrtati, jedan po jedan, poput teških i oporih velova. Miris prašine je dominantno predskazivao bolest. Nešto nije bilo kako treba. Imala je osećaj da je udisala spore a sa njima i beskrajnu, suvu tugu. Bez suza.
Pusta jutra. Kafa bez ukusa. Nesnosna bol koja je počinjala ispod kapaka, muteći joj vid, širila se posvuda. Zahvatala je sve delove njenog bića.
I radila je temeljno.
" Počinje. Opet počinje.." teška misao se jedva probijala kroz svest.
Sporost pokreta je izluđivao i činio da se oseća beskorisno. Mozak je odbijao komande, ma koliko se trudila da deluje normalno. Možda je i uspevala u tome, niko je nije pitao kako se oseća.
Teglila se za danom. Posao. Obaveze. Monotona uzaludnost.
Na pregledu su joj rekli da je sve u redu. Predlagali više šetnje, njoj - kojoj je svaki korak bio mentalna barijera.
Odustala je od daljih pretraga.
Bol nije odustala. Ni strah od noći, koje su je čekale sa svojim lavirintima od snova. Jednom je pokušala da napusti spavanje. Izdržala je tri dana, samo da bi je opsele noćne more. Zaboravila je da diše. Telo je vrisnulo i trglo iz ambisa.
Bestelesne spore su napredovale nevidljivom lakoćom. Preuzimale je. Poželela je da umre i ostavi sve za sobom. Druga ona joj je zabranila.
" Ne znaš šta te čeka iza, možda je još gore od ovoga".
Treća ona je samo nemo pogledala i odšetala u još jedan san.
Ciklično kretanje na granici ludila.
Dijagnoza neke buduće nje.
Mnogo njih, isprepletenih, rasutih kroz obolelo telo, uraslo u samo biće, koje je umiralo neoprostivo sporo.
Ne znam kom žanru pripada, nije ni važno.
