Lično sam sudelovao u utemeljenju Antarktičkog fudbalskog saveza (AFS) te sam ga ispratio u njegovu, sada je to posve jasno, neminovnu propast... Kao što znate, Antarktik nema stalnog stanovništva, ako ne računamo pingvine, dvonošce iznimne inteligencije i - to malo ljudi zna - urođenog smisla za humor. Ali na Antarktiku ipak žive ljudi, i to nekoliko hiljada njih, rasutih po istraživačkim stanicama tog, zapravo, golemog kontinenta.
Leta 2006. pao je predlog da se organizuje fudbalska liga. Preliminarni dogovori održani su u ruskoj istraživačkoj stanici Vostok; nisu došli samo Indijci (Dakshin Buphati) kojima se smrznuo antifriz, kao i Novozelanđani (Anderson) koji su zagubili ključ od helikoptera. Svi ostali uspeli su stići, unatoč iznimno oštrom antarktičkom letu. No, dogovori su zapeli oko veličine igrališta i širine vratnica, a trećeg su dana delegati počeli masovno izostajati sa sednica. Bilo je očito da fudbalsko prvenstvo neće biti održano još istog ljeta, a nastavak dogovora utvrđen je za juli sledeće godine.
U julu, sastali smo se kod Australaca u postaji Lowson. Amerikanci se nisu ni pojavili, niti jedan delegat iz 23 istraživačke stanice. Kasnije smo doznali da osnivaju Sveameričku ligu za baseball i hokej na travi (!). Svi smo bili potreseni izostankom Amerikanaca, ali odlučni da nastavimo dalje. Ja sam izabran za sekretara koji će, kako se neko našalio ugrubo, "biti odgovoran za sve naše promašaje". Ne znam je li ta šaljivčinica (jer bila je to Inge de Bruin, iz postaje Wilhem van Nassau) mislila na promašaje tokom igre ili na ove naše, administrativne slepe ulice u koje smo, naravno, i opet ušli strelimično. Uspeli smo, naime, dogovoriti veličinu igrališta, ali ne i standardne dresove - Nemci su insistirali na kratkim pantalonicama, čemu su se Južnoafrikanci oštro protivili. Morao sam prekinuti sednicu, a nova je dogovorena za avgust. No, i ta je bila odgođena zbog otkrića srušene vanzemaljske letilice u britanskom sektoru, tako da su kompletni dogovori (pregovori, zapravo) prebačeni za sledeću, 2008. godinu.
Usled sve te gungule, prva je sednica u 2008. održana tek polovinom septembra, i to u našoj istraživačkoj stanici (Car Lazar i Carica Milica). Ako se to uopće može nazvati sednicom. Jer došao je samo jedan delegat: biskup Cremonio Bellaciao iz vatikanske istraživačke stanice Dio Padre, Spirito Santo en Figlio. Bio sam besan kao antarktička čigra!
I to ne zato što se pojavio samo jedan delegat (ali zapravo i zato, baš zato!), nego zato što sam mislio da je reč o neukusnoj šali. Vatikanska istraživačka stanica? Ko je ikada čuo za tako nešto...Ipak, nakon izvršenih provera pokazalo se kako je sve to istina. Te su godine Vatikanci zaista otkupili staru stanicu od Adventista iz Mozambika, i nakon mukotrpne adaptacije (probajte naći dobrog parketara na Antarktiku!) naselili je još istog leta!
"O tome se malo zna", rekao je biskup Bellaciao, "Ali fudbal je u Vatikanu vrlo popularan. Švicarski gardisti svake noći igraju na Trgu sv. Petra, a kardinali obožavaju stolni nogomet!"
"Ako nije tajna, šta vi zapravo istražujete na Antarktiku? Nisam imao pojma da Vatikan ulaže u razvoj nauke."
"O da. Posebno otkako se prošle godine dogodilo to... s tom letilicom. Držimo da je reč o skrhnutoj iluminaciji generalne aureole Duha Svetoga! Ali to tek valja dokazati..."
"Eh, vi Vatikanci, uvek nešto smišljate..."
"Moramo se pobrinuti za sebe, još 2000 godina je pred nama, najmanje, a onda dalje..."
"Jeste li za nešto?", upitao sam gledajući prema bifeu napunjenom rakijama svih godišta.
"Ne hvala, nego šta je s tim fudbalom?"
"Kao što vidite: ništa. Nemoguće je to organizovati ovde, gde je i Bog rekao laku noć."
"Bog ne govori laku noć. Eventualno dobar dan ili živeli..."
"A znate li koga će za sve okriviti? Mene! Mene koji sam bio dovoljno glup da prihvatim mesto sekretara! A kad se setim situacije kod nas, dole..."
"Jeste li za jednu ispoved?"
"Može, ali prvo da mi popijemo po jednu!"
