Abby & Brittany...

[_nobody_]

Ovo je... Zivot!

Svi smo mi na neki neverovatan nacin sebicni... Uzasno egocentricni... A ovo...

Zamislite sebe, da MORATE ziveti u jednom telu... Monstrumi za spoljni svet...

Zamislite ako se jedna glava zaljubi u jednog decka... A druga u drugog...

Slavite Zivot, prijatelji...

_nobody_

 

[Dača R]

I šta bi sad trebalo? Shvatiti temu kao poruku da ima i nesrećnijih od nas pa da tek onda shvatimo kolilko smo srećni?

 

[_nobody_]

Nekako je bas tako zazvucalo...

Hvala na konstataciji. Hteo sam da kazem nesto sasvim drugo, ali sam se useprtljio.

Koliko je hrabrosti, istrajnosti i energije potrebno svima, ne samo njima (roditeljima, bratu, sestri, komsijama, skoli, celom gradu da se nosi sa tim problemom).

Hocu da kazem da svi mi u nasim zivotima resavamo nekakve probleme. Svakome se njegovi problemi cine najtezim, neresivim... Zato ponekad treba sesti i razmisliti o okolini, problemima drugih ljudi, pokusati se staviti na njihovo mesto, i zamisliti kakav bi nama Zivot bio da moramo da resavamo bas takve probleme, i da sa njima zivimo svaki dan...

Da pokusamo od problema napravimo pozitivni kontekst, koliko je god to moguce. Za to treba biti granitan, mislim u glavi, sa jasno izgradjenim ciljevima.

Koliko je to danas, u ovakvom svetu moguce? Svetu koji se munjevito menja, u kome se novostvoreni moral zamenjuje instantnim, kreiranim po potrebi, iz dana u dan... Prilagodjavajuci se igri interesa, prioritetu prezivljavanja.

_nobody_

 

[bezibre!]

ma svi mi mislimo da je ceo svet
ono što mi znamo i doživljavamo
i ništa ne vrede primeri tuđih patinji i problema
kada imamo svoje
a sreća je tako krhka
tako da i kad mislimo da smo našlli neki recept
vrlo lako ga zaboramo

iskreno, poštapamnje primerima kao -
ma samo da smo živi i zdravi ili kakvih sve nesreća ima u svetu
je licemerje i nikakva uteha
šta ćemo mi s tuđim defektima i problemima...
ništa
svakom je svoj krst najteži