Onda se sve promenilo.
Počela je jesen. Počela je kiša. Previše nje.
Kada bi barem mogla da spere svo mastilo, koje sam prosuo za pisaćim stolom, izigravajući nekog velikog pisca i romantika.
Gledam je kroz prozor, kako od zelenila pravi samo blato, kako slama svaki uveo list, od kojeg je i sunce diglo ruke.
Slagao bih samog sebe, kada bih rekao da nije došla u pravi čas.
Ja bih je video i da nije tu.
Koračao bih po barama na suvom asfaltu, sa kirobranom po sunčanom vremenu, sklanjajući se u svaki pasaž od nje.
Sklanjam se, a osećam je svuda.
Unosi mi zebnju, strah, samoću.
Danima i nedeljama posle, i dalje je osecam na mom licu.
Umesto suza koje nikada nisam imao, sliva se i okamenjuje me.
Zna da se i kamen vremenom pod njom potire.
Sve se promenilo kada je ona došla.
Mastilo je ostalo, ali makar emocije briše.
Sve dok ponovo ne prodre u dubinu okamenjene duše.
Mračak (D.B.)