U gradu što pulsira pod hladnim treperenjem neona, nasilje nije samo čin, već ritam _ krvavi metronom vremena. Mladić, tek sirova iskra čoveka, uzdiže se kao manifest volje oslobođene svake granice. Njegova ruka udara, njegov glas reže, a iza svega stoji pitanje: da li je sloboda samo pravo da se bira između tame i svetla?
Društvo, u strahu od sopstvene senke, pokušava da ukroti haos. Na oltar sigurnosti polaže ono najkrhkije _ slobodu. Nauka i država udružuju snage da čoveka pretvore u programiranog anđela poslušnosti, ali u toj sterilnoj tišini nestaje muzika njegove duše. Čovek postaje prazna maska, lutka kojoj su presečene niti želje.
I tada paradoks zasija punom snagom: bolje je biti zlo koje bira, nego dobro koje ne ume da odluči. Jer bez izbora nema čoveka _ostaje samo mehanizam, telo koje diše ali ne pripada sebi.
Ova vizija nije samo priča o jednom životu, već ogledalo celog društva. Ogledalo u kojem vidimo sopstveni strah od slobode i sopstvenu spremnost da je žrtvujemo u ime reda.
®
