A LETO JE BAS OBECAVALO...SECANJE...

A leto je bas obecavalo


Danima smo pricali samo o maturi. Ko će šta obuci, kako se ocesljati, s kim će ko, šta kupiti razrednom...a srce ionako puno. Napolju kasno proleće.
Pred leto koje obecava, između ostalog i Njega i mene...
Poslednjih nekoliko dana pred maturu, stvari su konacno sele na svoje mesto, sve je pripremljeno, bar sam mislila tako dok nisam jednog nasmejanog dana usetala kod fotografa. Odneh mu film da mi uradi neke slike,a gledam na stolu već slaze neke, neko će doći po svoje. Zaista je najbolji fotograf u gradu...


Učini mi se da videh nešto na jednoj slici, nekoga, kolena mi klecnuse...hoću li smeti...?!
-Molim Vas, dozvoljavate li da vidim ovu sliku...Nešto mi gadno kvrcnu u glavi, neko me nevidljiv raspali po njoj da nagonski podigoh ruklu..
-Izvolite..
ON je, vrlo vidljiv.. Kraj njega nasmejana crnka...dalje ne videh. Smracilo se u sred podneva.
Zahvalih i vratih sliku. Ostavih film i izadjoh.
Za ovo nisam bila pripremljena...
Nikad je dotad nisam videla, nikad nisam bila toliko povredjena. Suze su potocima lile.
Umrecu!
Ali, ako treba da umrem, umrecu dostojanstveno, odlucih u momentu!


Sutradan, na velikom odmoru, vidim ga gde ide ka meni, nasmejan...
Zgrabih druga za ruku, na šta se momak ukopa. Munuh ga laktom: Kreci ili te nema!!!
Aaaaaaaaa,razumede s mesta, ali zasista: Ja moram da budem majmun, je li?
To bar ne moras da glumis- ljubazna sam.

Prodjosmo pored njega zapanjeneg (registrovah to sa zadovoljstvom) mahnuh rukom, onako, nonsalantno-Hej, zdravo,zurimo, nadam se da si dobro?!
Da li me boli?
I previse...


-Koliko dugo ću morati biti ono sto sad jesam-majmun, pita me drug, a osmehuje se osmehom na kojem bi mu pravi Drakula pozavideo.
-Dok ne prođe matura, i ako zucnes, skocicu sa sprata, ucenih ga...
-Šta je skrivio, veselnik (ne popusta)?
O, pa kriv je sto je ziv, i sto je ruzan, i sto ga volim, i sto me vara, i sto on nasao drugu, on onakav mene ovakvu...jesi li je ranije vidjao s njim, pitam?
-Koga bre?! Pokusava da izvuce ruku osvrcuci se na njega, ali ga sutnuh vrhom patike, neprimetno ali ostro! Upali.


Propustam nekoliko telefonskih poziva, kažem sestri da kaže šta hoće, da sam u gradu s nekim, da me boli glava, da vozim poniku, da sam pala sa rolsula, da sam umrla, šta god...
Besna sam, a kad popusti bes, neka mi je Bog u pomoć. Zasad se dobro držim. Dobro sam.Stvarno jesam. Na tren mi se učini da ću se slomiti, ali, ne dam se. Tu satisfakciju ne bi dobio.
Od njega ni traga ni glasa. Ne vidjam ga na odmorima, ne smem da pitam. Da li mi fali? O da. I premnogo!
Ali, niposto ne želim cuti ono „Ja imam drugu”.
Pa, znam, ne treba mi i tvoja potvrda...


Koliko dugo traje povredjenost, i kako je to biti gubitnik za nekog za koga nisam ni gubitak, pitam sebe neprestano?!


Matursko vece je u punom jeku. Meni sve pomrlo, ali, djipam kao luda, ponekad i zapevam, a moj pratilac pogledom grabi po sali (odeljenja su spojena) ne bi li ugledao predmet zvani mrznja. Naredjenje izvrsava po propisu.
-Dobro izgledas veceras, zaista, zviznu!
I mama i sestra su mi to rekle, one po sluzbenoj duznosti, a ti ne moras, toliko daleko nisi zaduzen.
-Ali, jesi, muca...
Marsh-ponovo sam ljubazna.


-Enooo gaaaaaaaa!!!
Poskocih!
S kim je, je li crnka?
-Hebiga, ono mi lici na muskarce...a je li ona musko?!
Pribijam se uz njega, plesem...
-Hej, kaže, nije ovo loše, nije...nego, sviraju rok...mislim..
Ti nemas šta da mislis, nije ti to u zadatku, kažem i prepustam se „tihoj” muzici, klizim, a srce lupa din -din (a srce lupa dam-dam)...

...
Šta se desava, nadjacavam muziku?!
Nema ga, urla i obavestajac, negde je izasao...
Aha, sigurno otisao po nju, ne vratio se dabogda!!!
Gde ste prosvercovali ono zestoko pice, pitam?
...

Ukocila sam se, ne smem da gledam ni na jednu stranu, u strahu da ne ugledam onog sto mrzim, a možda bi mi se i ona prividila, ko zna...Hik..
Lepo, kaže moj obavestajac, sve lepse od lepseg..hik

...
Neko me kucka po ramenu, osecam i mada sam obnevidela i otupela, ne prividja mi se.
Što ne zvoni, smejem se...hik
Neko me i gazi po cipelama?!
Obavestajac!
Koluta ocima, pokazuje na nešto ili nekoga iza mene...


Njih dvoje i ja, licem u lice.
Tražim moj oslonac po sluzbenoj duznosti, ali se izgubio negde u sali! Pade mi na pamet da nije cudo sto ljudi ubiju u afektu. Doduse, trenutno ne znam na koga pre da mislim, ali, onako uopsteno, ja sam pristalica afekta..
-Da vas upoznam...
Boze, ne ostavljaj me sad, a posle, uzimaj, bila bih Ti zahvalna.
-Moja sestra..pricao sam ti o njoj...iz Sidneja...trenutno je ovde...pa, nisi bila dostupna ovih dana - kaže, smrtno ozbiljan meni samrtno bledoj
Prepoznah je...još je lepsa nego na slici...
Jedva da sam joj dotakla ruku, osmeh sam uhvatila u letu, naglo jy je povukao i nestali su u dnu sale...


Toliko me slučajnosti dosad nistilo.
Ali, ne secam se da sam ikad toliko plakala...
Mene, majstora za baksuzluke kojoj su oni prosto rutina. Kad ponekad mi se desi nešto lepo, pomislim-neko je pogresio...
Vise ih nema, postoji sam zid. Cvrst, visok zid. Da li je to dobro? Ne bih rekla.
Ali, sve dok pomaze, ne može ni biti loše.
P.S.
Ne brini, samo sanjarim.
Vise nemam razloga za suzu na spomen tvoga imena.
(Biljana)
 
Kliknite za proširenje...
:think::hvala: ...divno kazivanje ...

..znaš , mladost ume da bude tako najvna , nepromišljena , uzbujala , brza i prepuna emocija - da je to frapantno ; naročito pogubno i bolno po nju samu ..ta bol / praznina / nedorečenost , nosi se celog svog života ( bledi i gubi onu razložnost i svrsishodnost koju je navodno imala kad se rodila i zaposela nas u tim kritičnim trenucima -- ali nikako da izbledi i izćezne ; vljda se stim i umire ) ... mislim da nema mladosti koja nema sličnu priču ...naprosto je tako ..ponekad se pitam , gde bih bio danas da sam izbegao ( razumno , promišljeno i mudro ) ovakve ljubavne jadi ili da nisam ih imao u svom životu ... ponekad poželim da saopštim ovako iz čista mira, ponekim bivšim ljubavima izvinjenje za ovakva ili slična bezrazložna ponašanja i izlive ljubomore ( ili kako već nazvati te mladalačke patnje, izazvane nepromišljenostima i zabludama )... pa opet, okrenem glavu i nastavim da nosim sa sobom neku setu i mnogo pitanja ...
neznam ? ... verovatno zbog toga čovek je tužan kad god se vrati u mladost ?

 
Hvala na komentaru, znam...
Ali, nagonski sam znala (neko sesto culo -kanda) da nije dzaba dosla..
Bilo je tu i pre i posle svega, ali, sada znam da sve sto je ikada postojalo lepo, otislo je s njim. Neka mi Bog oprosti sto to kazem, ali se ispostavilo da sam kaznjena a ne znam zasto, da sam bez krivice kriva, da sam sam ostala bez ikakvog oslonca, ali, mozda te zanima kako je prosao susret posle 10 godina?
Mnogo sta se da videti sto nije bilo u prvom tekstu, ako budes imao zivaca da iscitas sve, iscitaj, mnogo mi znaci tvoja podrska i razumevanje, da i pesma, veoma lepa pesma...
Javicu se ja jos koji put, sad cu ostaviti samo tu pricu (mada je ima ovde) ali, za svaki slucaj...
:hvala::)
 
--------------------------------------------------------------------------------

RECI NISU INSEKTI

San li je, java li je?!

Deset godina u trenu nestade, sve je ponovo isto, a nista vise nije isto.
Ponadah se da me nije video, zaokrenuh i zakucah se u prvi izlog.
Vencanice, rukavice, velovi, tasnice....(Nazdravlje)!

- Koliko ja znam, cerka ti je premala!

Odskocih kao da me munja pogodila ( mozes pobeci ali se ne mozes sakriti) i okrenuh se uz nezapamceni napor: Otkud ti?! Kao da smo se juce rastali, kao da je Sidnej tu preko puta. malo ulevo. Kao da izmedju nije protekla reka deseta godina duga!

- Sto se krijes?

Ja, "zapanjih" se?! Nisam te videla, nisam ni sanjala, i...slezem ramenima (kao i uvek, znalacki tumaci taj moj gest, ali nemam izbora).

Da sednemo negde, kaze - sutra se vracam pa...

--------
Zaista, otkud ti u ovom gradu posle toliko godina?

- Umro mi je otac...pa

O, prekidam ga, izvini, nisam znala, moje saucesce..

Ne, prekida on mene, nema potrebe....U ocima mu mrtvilo, sivi prostor i ruzno secanje.Znam tu nelepu pricu.
Ispijam kafu bez secera, oci mi malo zavodenise od oprzenog jezika, ali hrabro istrajavam, srchem kao da mi od nje zivot zavisi dok me njegov pogled skenira...

-Pa, sta mu je bilo, od cega je bolovao?!

- Od cega god, zar je vazno?! Osim mene, skoro da nikoga nije bilo, vise svestenika nego pratnje, nije bilo one, ni onih zbog kojih je ostavio majku i mene, nikoga...Mene su obavestili. Njegova sam krv, iako nikad nije bio moj otac.
Reci mu se mucno otkidaju sa usana, a ja u neprilici srchem vec popijenu kafu..

-Nego, kako si ti, pita? Izgledas lepse nego pre deset godina, i..

Ne pomazem mu da nastavi, u mislima mi iskrsnu matursko vece kad smo jos uvek zvanicno bili par, poslednji put. Sutradan je nestao iz grada, kao da ga zemlja upila.

- Cuo sam za tvoga muza, nastavlja, ali ga prekidam: Dobro je sad, proslo je, kazem glasom koji ne trpi dalja objasnjenja.

U nemogucnosti da se odbranim od navale necega sto trenutno ne mogu da definisem, svesna sam da i nemogucnost ima svoje granice i da cu platiti cenu.

-Dobro, onda, pricaj mi, pricaj sta hoces, uvek sam voleo zvuk tvoga glasa i tvoj osmeh koji danas ne videh, jesam li ja razlog sto se smrzao na plus 30?
Nabacujem osmeh Mona Lize ( verovatno je njen u odnosu na moj, bio izuzetno srdacan) i trabunjam nesto o poslu, detetu...

A ti, tvoji?!

Mamim da izmamim koliko se moze, i slusam o dva mala sina, zeni, poslu, majci, a hvatam sebe kako ne slusam bas ono sto prica, i da pokusavam da pronadjem boju u njegovim recima, tugu ili srecu? Ili nesto izmedju? Ne uspevam, ili ne zelim, ili i ma sta da je od ovo dvoje, ja osecam da me na neki cudan nacin i boli i ne boli.
------
Pises li jos uvek pesme, pitam ga?

- Da! Volela si da slusas kad ti recitujem. Volis li jos uvek poeziju?
Da (i pisem, ali ocutah).

Razgovor zapinje pa onda krene nasumice, nepovezano, i znam da sam kriva sto i on ne uspeva da ga nekako svede na kolosek razumljivog, znam, ali tolike godine sam sanjala da ga ponovo vidim, da ga pitam, i sad kad imam priliku, ja se osecam kao da sam na pozornici da predstava upravo tece, a ja zaboravila tekst.....
Pravi kosmar bojim se, nastace posle predstave, slutim da predstoji, ja bih da pobegnem, da se pozdravim, da odem..

Godine izmedju nas, druge ljubavi, hiljade kilometara udaljenosti, prva ljubav izmedju, duga 4. godine.

Previse ograda i pregrada, a zivot ipak ne mozes da ogradis, stvari te uvek premasuju, ali je mozda u tome poenta sto nisam umela da zapusim prvu rupu u toj ogradi, a ona je bivala sve veca i veca, pa smo kao Titanik i potonuli?!

Ali, ja je nisam videla. Nisam znala da postoji.

Osecam da me hvata bes, da cu eksplodirati, i da mi to nje potrebno, da moram da pitam, a onda klonem: Cemu?

Vise nije vazno, vise ne boli.

Boli me samo secanje na bol...

Trebalo bih da krenem, kazem, ali ne ustajem. Nasumice palim cigaretu iskopanu negde sa dna torbe, zaboravljajuci da sam se pusenja manula pre tri meseca.
Malo mi se manta u glavi, ali izdrzavam i furnjam kao stari cunak, bez pardona. Samo da se ne zagrcnem, a sva je prilika.

-Zasto zuris, pita, pa vise ti ne zapoveda otac a i ne varas muza, znas i sama da ovo nije varanje..

- ???
- Otkud ti ova aluzija na mog oca, presekoh ga?!

Ustuknu (znak za uzbunu u glavi se oglasava, pritajen ali ipak cujan), ma nista, mlako dodade (izgleda mi da je kosmar na vidiku) - zaboravi!

Ne pada mi na pamet da zaboravim! Bes pokulja, poklopi me ali ne toliko da mi potopi onaj cudan prizvuk u njegovom glasu, ogorcenost, rekla bih cak i mrznju!

- Pa, tvoj tata je zeleo da ti postans neko, a ja sam bio niko...

O cemu ti to?

Ne odgovara, kao da ide za svojim mislima, nadoveza se monologom: I, sta znaci biti niko i biti neko?!

Palim drugu cigaretu, kasljem...
- Hocu da znam o cemu pricas?!
Bubnja mi u glavi, iznenadni bol i mi probada slepoocnice, skoro da previdjam da uopste otvara usta.

Ne mogu da cujem sta govori, pa ipak osecam da me nesto od tih reci okrznu kao metak, kao secivo:

- Mogla si reci da si iz sazaljenja sa mnom, da si fina i nezna sto sam...sto je moja majka kucna pomocnica, nadnicarka u tudjim kucama, i da sa mnom nemas buducnosti i ...

Ma, o cemu ti to, zaboga?!

- Eto, rekao sam, ali, vise nije vazno, sad sam neko i ti si neko (ogorcenost njegova me truje), i pusti oca, pokusaj ga razumeti, ja sam ga odavno razumeo..
TI?! I sta ti imas da razumes nesto sto moj tata nikada ne bi rekao, nikada! Izmislio si! Ne znam zasto, ali,nikakvo tvoje opradanje ne trazim, ne treba mi, suvsino je. Ne znaci mi vise nista. Samo nemoj lagati! 4. godine iz sazaljenja?!

Reci kuljaju iz mene nekontrolisano, mucajuce reci, saplicu se jedna o drugu poput neceg previse oprog za gutanje! Ti si taj koji je pobegao, ti si taj koji je..
Ha, ( grahnuh)m a sad si neko, je li?!

Klonuh iscrpljena, zelim da ustanem i odem, ali nemam snage, zelim i da ga povredim tako da pamti, ne nalazim nacin, bar ne dovoljno jak da ga na mestu ubije!

- Pa, nije on bas tako rekao, ja sam tako zakljucio, sta bi drugo?!

Je li? Izveo neki svoj zakljucak.
Zaboravi, kaze ponovo!
I hocu, kazem besno, a neki crv sumnje kljuca duboko u meni, htela bih da pitam sta je tacno rekao, ali, necu. Zasto bih? Zasto nije pitao mene?!
-----
Znas li da i ja pisem pesme, objavih glasom kao da sam pronasla dosad nepronadjeno oruzje kojm se bezbolno ubija a i nevidljivo je?!
"Nevino" se osmehujem (sto ce reci beslovesno ), hoces da ti izrecitujem bar jednu, ili samo kraj jedne?! (Dini je na kraju pitala je li srecan, Bad je rekao da o tome vise i ne misli)

Ne cekam njegov odgovor, ne vidim kako reagujem, krecem kao da ostrim noz da secem neki kolac ili ne daj boze necij vrat:

"I sad se pitas otkud ove bujice? To shum poslednjih prelistanih stranica

spushta zavesu proslosti. Predstava zvana secenje- prazna pozornica

zauvek voskom zaborava zapecanjena, nema tebe, nema mene

jer ti nista nisi ucinio za moje brodolome...

Zato se ne pitaj otkud ove bujice..."


Place mi se.. Cetiri godine ljubavi, dani i meseci sto me nadom varase, i sad ovo!
Premnogo za zivot od tri decenije ( premalo za vecnost, rekli bi zlobnicii).

Cuti...

Konstatujem da se jos nesto se nije promenilo za ovih deset godina: Njegova cutljivost.
Govorio je da njemu reci lice na mnostvo sicusnih crnih insekata koji lete unaokolo dok ih ljudi izgovaraju i da samo izazivaju nesporazume (e, neka me Bog ubije ako cu to ikad razumeti). Zato ih je radije bacao na papir, kao da tu nisu mogle da povrede koliko i da izlece.

Nepojmljivo za mene koja reci nikad nisam stedela, jer sam smatrala da uvek prenose neka znacenja, i zato mi se cinilo da njegova ljubav ostaje zaglavljena negde izmedju usana i srca.

Sada znam da je to bila istina. Ali je postojala njegova ljubav, a onda je sve prestalo.
Nestalo!
Posle toliko godina, ja znam da je on zrtva svog nakaradnog vidjenja neizgovorenih reci, onih koje je pre koji tren izgovorio. Ja sam bila kolatralna steta.

Ustajem, nemam vise sta da trazim ovde. Bas nista!

Prvi put (valjda i poslednji) pogledah ga otvoreno. Isto ono lice, bez ijednog znaka promene posle deset godina, i oci koje su dugo bile moja ogledala. Tuzne su, mutne.Cujem i svoje korake koji su uvek isli ka njemu a na kraju ga nistu stigli. Bat njegovih koraka prepoznala bi ih medju hiljadama, ali, osecam da su danas, zauvek otisli i njegovi i moji.

- Nije vise vazno !Mnogo sam patila kad si otisao, i kad si me pre toga izbegavo, kad sam lutala ulicama trazeci te, vrebala te u skolskim hodnicima, a ti se skrivao, i kako je telefon cutao ili nije zvonio za mene i kako.. Sad to vise nije vazno, vec odavno nije..

- Moji koraci nikada nisu otisli. Opet izgovara reci koje ne pristaju ovom vremenu. Nekad davno, mozda.

Sad je kasno!
Prekasno!
------

Stajao je s rukama u dzepovima i gledao me. Njegov me pogled pratio niz ulicu.
Ne mahnuh mu, ne mahnu mi..
----

Ulazim u roditeljsku kucu. Tata je sam: Bas sam skuvao sebi kaficu, ima i za tebe, kaze, a radost sto me vidi citam iz svakog pokreta, svake reci...

-Znas koga sam videla, neces verovati... i izuzetno polako izgovorih njegovo ime.

Opet srcem kafu naglas, drugi put tog dana..

Cini li mi se ili mu lice promeni boju?

Pa, dobro, nekako propenta, kako je on, i kako...i ...otkud, i...

- Dobro je, nasmesih mu se.

I ti si, zar ne? I ti si dobro, briznost mu zaseca bore na celu?!

Nosena iznenadnim porivom, sageh se i poljupcem izgladih novonastale bore.(Dinin tata je imao brkove, moj ih se grozi): Odlicno sam, ne brini smejem se vedro. Ne brini, tata, zaista jesam.
(Biljana)
 
...s godinama shvatio sam da sve što doživeh , zapravo je moja svesna ili pak nesvesna kreacija ( naravno sa mnogo učešća skrivenih i neskrivenih aktera tih događaja ) , tako da sve manje mislim da se tu neko onostrano biće petlja u moj i tuđe živote ...dakle , danas sam siguran da ja o mnogočemu odlučujem ( pametno , površno , nepromišljeno - sa strahom ; egoistički ; emotivno ; sujetno -- u neznanju ili pak šarlatanski )... bilo kako bilo , mnogo ima mene u svakom mom doživljaju , a naročito u emotivnom životu ...
... naravno , u mladosti mišljah drugojačije ; a i u tim godinama mnogi žele da nas sačuvaju od te takozvane mladalačke nepromišljenosti ( od nepoznavanja života )... često te njihove spasilačke misije ostavljaju večan bol ; naročito kad naruše jedan čedan emotivan svet koji se gradi na čistoj - beloj ljubavi ( u kojoj nema socijoloških računica i kalkulacija za ekonomske i statusne pozicije u društvu - u tamo nekoj budućnosti )...
... a sve je to cena sazrevanja u takvom i takvom sociološkom okruženju ( u kakvom se čovek rodi i u kome živi ) .. naravno , rađanjem nam je dat taj sociološki ambijent ( koji se ne bira pre rađanja - te to je zaista neka lutrija / da tako kažem / u kojoj nemožemo izabrati : roditelje , familiju , komšije , pol , DNK nasleđe i mnogo štošta što bitno utiče na budućnost ) , ali i mi smo njemu dati - ni on nema neku moć probiranja ... verovatno zato , što niko tu ne može baš mnogo da bira ( sve su to datosti izvan ljudske volje i njegovih moći ), nastoji da ostvari svoj uticaj kroz vaspitavanje i odlučivanje i koracima koji će definisati budućnost ( na ovaj ili onaj način ) ... tu su naročito izraženi roditelji , neki članovi familije i prva linija prijatelja ...
..ta njihova uplitanja nisu strašna kad su najavljena / javna ... opaka su i pogubna su , kad su skrivena / zalivena zavetom ćutanja / kad žive u tami ...

...kao što rekoh , to je cena odrastanja u društvenoj zajednici ; i nju čovek plaća samo zato što je u svojoj biti društveno biće ....zato mora da prašta ... praštanje može da nas vrati na emotivno zdrave staze ... čovek je enormni emotivni potencijal ... te njegove potencije u njegovom emotivnom svetu žive snjim dok traje ( ne zavise od životne dobi ) ; i uvek su blagorodne ako čovek zna da prašta i da ide dalje ... ako zna da voli ; ako voli ta voli i ako voli što voli ...to je veliko bogatsvo čovekovo ...

...ako imaš vremena pogletaj ovaj film , koji odslikava tvoju priču baš sa takvim početkom " Kad leto mnogo obećava " , te razvojem kad se roditelji i drugi umešaju -- pa na kraju i bolest ... ipak u filmu ima dva srećna rešenja koja su zaista neubičajena i retka ; te film čine velikim i u njemu se nude izvanredna rešenja koja odudaraju od društvene prakse ( budi odgovoran za svoj emotivni svet i aktivno donosi odluke u korist ljubavi kojoj se suprotstavlja ceo svet pa i zdravlje ).. mene je oduševio , jer brani po svaku cenu ljubav ! ...pogledaj !

http://persun.ucoz.com/load/film/romansa/the_notebook/63-1-0-231
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top