kažeš što se tiče odgovornosti prema deci, o tomene razmišljaš, već osećaš
eto vidiš da nema veze sa profesijom
veza citata sa temom:
oću da kažem da se zna šta je dužnost roditelja,(bilo on učitelj, vozač, lekar, pekar....) a šta učitelja
nekako mislim da su te dve stvari jasno razgraničene
profesija je olakšanje ali, donekkle samo, jer znaš kako da mu objasniš neke stvrai iz tvoje struke
ali koliku nam
odgovornost ostavlja profesija?
koliko naše dete treba da bude uspešno u ovoj oblasti u kojoj smo mi stručni?
i ako nije, da li smo omašili kao roditelji?
da li sam makar malo jasnije postavila pitanje?
Dete sam dva prosvetna radnika, unuka dva prosvetna radnika, praunuka prosvetnog radnika... i tako unazad....a i ne samo pravolinijski, već su iste struke i stričevi, strine, deda stričevi, baba strine...kod nas je to nekako tradicija...koju smo sestra i ja prekinule..ali to je druga tema...
Čitam i pišem i ćirilicu i latinicu i štampano i pisano od svoje 5. godine...ali me niko na to nije terao, već sam sama htela i uz stariju decu iz porodice i naučila...
Bila sam vukovac, dobar student...ali opet niko od mene to nije tražio.
Sestra nije htela da studira - tj. htela je neki smer koji je tada postojao samo u jednoj od bivših republika, a rat je počeo i to nije dolazilo u obzir...pa nije htela ništa drugo i niko od toga nije pravio dramu.
Imam utisak da su ta očekivanja od nas kao dece "onih koji vaspitavaju drugu decu" uvek bila veća od okoline, nego od naših roditelja.
Naravno da se znalo da treba da se uči, da ne treba da obrukaš roditelje nepristojnim poonašanjem,ali zar se to ne podrazumeva i u porodicama gde se roditelji bave nekim drugim pozivom?
Jesu drugi profesori očekivali da znaš, da baš ti budeš na takmičenjima, jesu to očekivale komšije, poznanici, rodbina..jeste to neka vrsta svojevrsnog pritiska na dete...ali prosto sa tim sam živela od kako znam za sebe.
mama i tata su uvek prvo bila mam i tata, pa onda sve ostalo...i da,znali su da budu bolećivi kad mi nije dobro, da nekad kažu da nije važno, da ću popraviti...ali ponavljam, pritisak je uvek bio spoljni, nikada iz kuće...
Radili su sa nama samo kada smo tražile pomoć i nije bio smak sveta kada bi u nečemu kiksnule.A bilo je i toga, naravno.
Dovoljno je što smo nosile pritisak sredine u kojoj živimo ( iako to nije ne znam kakav pritisak, pa nismo javne ličnosti, zaboga) , nije bilo potrebno da nas i roditelji time opterećuju..
nebrojeno puta sam čula: Ona ima sve petice zato što joj je mama profesorka...
mmmmm da, kako da ne, "ona" je nekad zbog toga morala da zna duplo više od ostalih, a za istu ocenu....
Čini mi se da je sve to izraženije u osnovnoj, posle samo pitaju kako je, je l gura, je l pri kraju...pa svi imaju studente...i znaju kako to ide ...
I tako.....preživele smo...pa će tako i dečaci sa početka teme....
