a evo jedna mracna tema

[dobra predskazanja]

elem, inspirisana ovim eshovim temama vezanim za roditelje i posmatranjem okoline nesto razmisljam dal je i koliko moralno i eticki spasiti zivot nekome ko je npr u saobracajki ostao kvadriplegican ili tesko slogiran i nepokretan usled bolesti ili nesto tome slicno. koliko je to dobro prema porodici kojoj se navlaci beda na vrat kako fizicki, tako i psihicki i materijalno, jer takvi bolesnici nisu izlecivi, a zahtevni su dozivotno. zivimo u srbiji u kojoj mnogi ne mogu sebi ni osnovno da pruze, gde je medicina pukla, a samo im fali jos nesto takvo u kuci. stalna odricanja i stresovi. s druge strane koliko je to moralno i prema osobi koja je bila na granici zivota i smrti i koja bi umrla ne znajuci da je umrla, ali je spasena, ako se takav zivot moze nazvati spas. jer sta ostaje takvoj osobi osim da se seca vremena kada je moga da zivi koliko toliko funkcionalno u zavisnosti od godina i opsteg zdravlja. dal lekari nekada preteruju kada nesto sto je ocigledno gotovo odrzavaju u zivotu na konto drugih ljudi i na konto secanaj same osobe. dal je to igranje boga, sto medicina i jeste u nekim slucajevima.
davno bilo decko mlad izgoreo usled pozara, amputirane noge, ruka borba z azivot, kao svi bi zeleli da on zivi, a on sam hteo da umre, sto se na kraju i desilo, jer sta bi on radio godinama i godinama koje bi usledile. jezivo. po meni su prijatelji i porodica bili sebicni, jer nisu hteli da njega izgube zbog sebe, a ne zbog njega (i ja bih u takvoj situaciji zelela da umrem). s druge strane mislim da ako takvi ljudi nastave da zive ono sto je porodica zelela zivot takve osobe postaje jezivi teret, bas zbog zahtevnosti i zato sto zivot ide dalje i ne pita ko je zaostao.

malo konfuzno, ali eto zanima me misljenje drugih na tu temu...iako je tema mracna i moze da otvori mnoga pitanja. ljudsko misljenje, ne misljenj sta kazu psiholozi i filozofi, nego onako cisto ljudsko.

 

[BLAJBI]

Koliko je HUMANO odugovlaciti smrt nekoma koji su u zadnjoj fazi neizlecivih bolesti?

Koliko vrede tih par nedelja ili meseci MUCENJA, a ne zivota?

Zar nije humanije PREKRATITI MUKE na neki COVEKA DOSTOJAN NACIN?

Npr u sobi sa velkiim ekranom pustati slike koje obolñeli voli da gleda, namestiti idealnu temperaturu, muziku, svetlo, miris....

I dati mu da popije nesto od cega se nece muciti kada umre, vec ce umreti bez muka...

 

[Mensch-Maschine]

"Igranje boga" je i spasiti čoveku život, isto kao i dozvoliti da umre, iako mu se moglo pomoći.

Zato sam ja za legalizovanje eutanazije, tj. ''asistiranog suicida'', pa onda nema takvih moralnih dilema koje si opisala. Lekari odrade svoj posao spasavanja, kao što su ga uvek radili, a unesrećeni posle donosi odluku šta će sa tim i takvim životom.

- - - - - - - - - -

Koliko je HUMANO odugovlaciti smrt nekoma koji su u zadnjoj fazi neizlecivih bolesti?

Koliko vrede tih par nedelja ili meseci MUCENJA, a ne zivota?

Zar nije humanije PREKRATITI MUKE na neki COVEKA DOSTOJAN NACIN?

Npr u sobi sa velkiim ekranom pustati slike koje obolñeli voli da gleda, namestiti idealnu temperaturu, muziku, svetlo, miris....

I dati mu da popije nesto od cega se nece muciti kada umre, vec ce umreti bez muka...

Vidim, gledao se ''Soylent Green''.

 

[Zera*]

Eutanazija je opravdana ukoliko se neko muči u bolovima usled neizlečive bolesti, drugačije nikako. Ubiti nekog zato što je ostao fizički, ili mentalno invalid ne drži vodu. Zašto smo naučeni da pravo na život ima neko ko je isključivo društveno koristan? Treba li sve invalide poubijati? Zar je čudno da čovijek ima u sebi potrebu da pomogne drugom ljudskom biću iako zna da pomoći nema, pa i da u tom besmislu truda pronađe zadovoljstvo i ljubav?

 

[Mensch-Maschine]

Eutanazija je opravdana ukoliko se neko muči u bolovima usled neizlečive bolesti, drugačije nikako. Ubiti nekog zato što je ostao fizički, ili mentalno invalid ne drži vodu. Zašto smo naučeni da pravo na život ima neko ko je isključivo društveno koristan? Treba li sve invalide poubijati? Zar je čudno da čovijek ima u sebi potrebu da pomogne drugom ljudskom biću iako zna da pomoći nema, pa i da u tom besmislu truda pronađe zadovoljstvo i ljubav?

Nisi ti baš razumela šta je eutanazija i kad se izvodi.

 

[ChristopherWalken]

Jedan moj prijatelj je pre par godina imao saobracajnu nesrecu posle koje je ostao paralisan.Kada je shvatio da nikada nece moci ponovo da hoda,nije zeleo vise da se leci.Odbijao je terapije,nije zeleo da uzima lekove i stanje mu se pogorsalo.Ostao je paralisan od vrata na dole i njegov najveci strah je bio taj da ako ikada izadje iz bolnice ziv nece biti sposoban da se ubije...Umro je posle par meseci.Ponekad cak pomislim da je tako i bolje.Takav zivot u stvari i nije zivot vec obicno vegetiranje.Cisto postojanje.

Koliko je HUMANO odugovlaciti smrt nekoma koji su u zadnjoj fazi neizlecivih bolesti?

Koliko vrede tih par nedelja ili meseci MUCENJA, a ne zivota?

Zar nije humanije PREKRATITI MUKE na neki COVEKA DOSTOJAN NACIN?

Npr u sobi sa velkiim ekranom pustati slike koje obolñeli voli da gleda, namestiti idealnu temperaturu, muziku, svetlo, miris....

I dati mu da popije nesto od cega se nece muciti kada umre, vec ce umreti bez muka...

Ljudi osecaju potrebu da daju sve od sebe nebi li svojim bliznjima pruzili kakvu takvu nadu.Ako nista drugo,imas moralnu satisfakciju da si dao sve od sebe do poslednjeg trenutka da ce taj neko preziveti.Pruzio si mu najbolje lecenje,nadu,priliku...suprotno,verovatno bi te posle njegove smrti mucilo pitanje - da li sam mozda mogao da ucinim vise za njega.

 

[dobra predskazanja]

Eutanazija je opravdana ukoliko se neko muči u bolovima usled neizlečive bolesti, drugačije nikako. Ubiti nekog zato što je ostao fizički, ili mentalno invalid ne drži vodu. Zašto smo naučeni da pravo na život ima neko ko je isključivo društveno koristan? Treba li sve invalide poubijati? Zar je čudno da čovijek ima u sebi potrebu da pomogne drugom ljudskom biću iako zna da pomoći nema, pa i da u tom besmislu truda pronađe zadovoljstvo i ljubav?

al' vidis ti posmatras samo iz ugla pacijenta, ja i iz ugla porodice. to sto ti pises je drustveno prihvatljivo, ja sto pisem drustvo ne prihvata i sto bi se slobodno moglo nazvati nehumanim. jer moje pitanje se odnosi i na to dal neko iam pravo da unistava i zivote porodice spasavanjem nekoga ko je bio osudjen na smrt i potpuno nesposoban da brine o sebi. nije unisten samo taj zivot (ja ne znam kako se to moze nazvati zivotom). taj ostatak zivota unistava i zivote svojih najblizih koji su u obavezi da brinu i time narusavaju svoj zivot, radi necega cemu nema povratka. licno mislim da mnogi u takvim situacijama jednim delom odahnu kada ta osoba umre i da posle par godina su potpuno iscrplejni i psihicki i fizicki, a bogami i materijalno. samo sto nece da priznaju, jer upravo nije drustveno prihvatljivo. jedan zivot je vec ubijen na izvestan nacin, dal je vredno ubiti i zivote najblizih, ako potraje godinama. moze da ti bude zao sto se uopste desilo to nekome, tuga u vezi toga, mozes da osetis i patnju te bolesne osobe, ako si empaticna, ali to je oslobodjenje ostalih. zato ja i napisah da je tema mracna.

ti imas stare ljude od 80 godina koji brinu o sebi, idu do lekara sami, nogu pred nogu, sa stapom, ali idu. treba im izvesna pomoc da im se nesto kupi, pospremi stan, ali u sustini ne zahtevaju brigu 24 sata, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini i tako godinama.

hocu da kazem i porodiuca ima pravo na zivot i dal je humano i prema njima uskratiti im zivot tjah kvalitet zivota.

 

[dobra predskazanja]

Jedan moj prijatelj je pre par godina imao saobracajnu nesrecu posle koje je ostao paralisan.Kada je shvatio da nikada nece moci ponovo da hoda,nije zeleo vise da se leci.Odbijao je terapije,nije zeleo da uzima lekove i stanje mu se pogorsalo.Ostao je paralisan od vrata na dole i njegov najveci strah je bio taj da ako ikada izadje iz bolnice ziv nece biti sposoban da se ubije...Umro je posle par meseci.Ponekad cak pomislim da je tako i bolje.Takav zivot u stvari i nije zivot vec obicno vegetiranje.Cisto postojanje.



Ljudi osecaju potrebu da daju sve od sebe nebi li svojim bliznjima pruzili kakvu takvu nadu.Ako nista drugo,imas moralnu satisfakciju da si dao sve od sebe do poslednjeg trenutka da ce taj neko preziveti.Pruzio si mu najbolje lecenje,nadu,priliku...suprotno,verovatno bi te posle njegove smrti mucilo pitanje - da li sam mozda mogao da ucinim vise za njega.

pa da...cisto postojanje, radi cega?

 

[ChristopherWalken]

pa da...cisto postojanje, radi cega?

Pa neznam ni ja.Radi postojanja...
Sve sto si ti gore napisala zvuci logicno ali verujem da coveku,u sustini i nije tako lako da se pomiri sa smrcu.A ni njegovim bliznjima da se pomire sa cinjenicom da je najbolje pustiti ga da umre tek tako.
Eto,pomenuo sam primer tog mog prijatelja.Verujem da je on zeleo da zivi cak i tako bespomocan ali nije zeleo da bude teret porodici.Predpostavljam da se sa smrcu i nije tako lako suociti.

 

[gost 237624]

elem, inspirisana ovim eshovim temama vezanim za roditelje i posmatranjem okoline nesto razmisljam dal je i koliko moralno i eticki spasiti zivot nekome ko je npr u saobracajki ostao kvadriplegican ili tesko slogiran i nepokretan usled bolesti ili nesto tome slicno. koliko je to dobro prema porodici kojoj se navlaci beda na vrat kako fizicki, tako i psihicki i materijalno, jer takvi bolesnici nisu izlecivi, a zahtevni su dozivotno. zivimo u srbiji u kojoj mnogi ne mogu sebi ni osnovno da pruze, gde je medicina pukla, a samo im fali jos nesto takvo u kuci. stalna odricanja i stresovi. s druge strane koliko je to moralno i prema osobi koja je bila na granici zivota i smrti i koja bi umrla ne znajuci da je umrla, ali je spasena, ako se takav zivot moze nazvati spas. jer sta ostaje takvoj osobi osim da se seca vremena kada je moga da zivi koliko toliko funkcionalno u zavisnosti od godina i opsteg zdravlja. dal lekari nekada preteruju kada nesto sto je ocigledno gotovo odrzavaju u zivotu na konto drugih ljudi i na konto secanaj same osobe. dal je to igranje boga, sto medicina i jeste u nekim slucajevima.
davno bilo decko mlad izgoreo usled pozara, amputirane noge, ruka borba z azivot, kao svi bi zeleli da on zivi, a on sam hteo da umre, sto se na kraju i desilo, jer sta bi on radio godinama i godinama koje bi usledile. jezivo. po meni su prijatelji i porodica bili sebicni, jer nisu hteli da njega izgube zbog sebe, a ne zbog njega (i ja bih u takvoj situaciji zelela da umrem). s druge strane mislim da ako takvi ljudi nastave da zive ono sto je porodica zelela zivot takve osobe postaje jezivi teret, bas zbog zahtevnosti i zato sto zivot ide dalje i ne pita ko je zaostao.

malo konfuzno, ali eto zanima me misljenje drugih na tu temu...iako je tema mracna i moze da otvori mnoga pitanja. ljudsko misljenje, ne misljenj sta kazu psiholozi i filozofi, nego onako cisto ljudsko.

Tu ima previse pitanja za koje jednostavno ne postoji resenje, da bi se menjao princip da se zivot odrzavam, a ne da se procenjuje kada je bolje da je princip suprotan tome. Bolje po koga?

Prvo, ako bi se dozvolila eutanazija koji bi bio kriterijum za njeno sprovodjenje. Teska neizleciva bolest, jaki bolovi, zelja pacijenta, skori smrtni ishod... Da banalizujem, zbog cega onda ne bismo malo prosirili listu i dozvolili nekom ko je potpuno zdrav fizicki da se javi lekaru da on obavi prljavi posao za njega, ako taj neko iz bilo kojih razloga stvarnost dozivljava kao nepodnosljivu i ko ne vidi drugo resenje osim samoubistva. Ko sa strane sme da odlucuje da li je ovom bolesnom teze nego zdravom, i ko moze da meri ono sto je licni dozivljaj?

Drugo je pitanje sto su za eutanaziju najvise potpuno zdravi i pravi koji jednostavno ne zele komplikacije u svom zivotu sa bolesnim rodjacima, makar to bila i sama svest o njihovm postojanju i koji se groze mogucnosti da se njima desi teska bolest ili invaliditet. U svim slucajevima koje ja znam ljudi su kopali rukama i nogama da bi se izlecili, i dati im mogucnost da biraju da li da izaberu umesto toga brzu smrt koja bi postedela familiju teskih muka, verovatno bi vodila i psiholoskom pritisku i grizoj savesti sto trose novac i vreme i muce porodicu. Pre par nedelja sam bas cula za divnu vest, da se jedan poznanik vrlo uspesno bori sa tumorom, koji je bio na najnezgodnijem mestu, i najnezgodinjeg tipa da su ga svi otpisali i nisu mu dali uopste ni najmanju sansu za izlecenje, pa eto, desava se i to.

Dalje, ko bi bio egezkutor? Znam da meni licno ne bi palo na pamet, kome treba u zivotu da deo radnog vremena provodi kao dzelat. Itd...

 

[dobra predskazanja]

Pa neznam ni ja.Radi postojanja...
Sve sto si ti gore napisala zvuci logicno ali verujem da coveku,u sustini i nije tako lako da se pomiri sa smrcu.A ni njegovim bliznjima da se pomire sa cinjenicom da je najbolje pustiti ga da umre tek tako.
Eto,pomenuo sam primer tog mog prijatelja.Verujem da je on zeleo da zivi cak i tako bespomocan ali nije zeleo da bude teret porodici.Predpostavljam da se sa smrcu i nije tako lako suociti.

pa nije egu moguce da se pomiri sa time da ne postoji. to je jedna od mojih strahova da ako mi se nesto tako desi, necu moci da se ubijem. mislim da bliznji osecaju obavezu, a i ljubav, ali da se vremenom i njima smuci sve to. ne znam....

 

[radyu5]

elem, inspirisana ovim eshovim temama vezanim za roditelje i posmatranjem okoline nesto razmisljam dal je i koliko moralno i eticki spasiti zivot nekome ko je npr u saobracajki ostao kvadriplegican ili tesko slogiran i nepokretan usled bolesti ili nesto tome slicno. koliko je to dobro prema porodici kojoj se navlaci beda na vrat kako fizicki, tako i psihicki i materijalno, jer takvi bolesnici nisu izlecivi, a zahtevni su dozivotno. zivimo u srbiji u kojoj mnogi ne mogu sebi ni osnovno da pruze, gde je medicina pukla, a samo im fali jos nesto takvo u kuci. stalna odricanja i stresovi. s druge strane koliko je to moralno i prema osobi koja je bila na granici zivota i smrti i koja bi umrla ne znajuci da je umrla, ali je spasena, ako se takav zivot moze nazvati spas. jer sta ostaje takvoj osobi osim da se seca vremena kada je moga da zivi koliko toliko funkcionalno u zavisnosti od godina i opsteg zdravlja. dal lekari nekada preteruju kada nesto sto je ocigledno gotovo odrzavaju u zivotu na konto drugih ljudi i na konto secanaj same osobe. dal je to igranje boga, sto medicina i jeste u nekim slucajevima.
davno bilo decko mlad izgoreo usled pozara, amputirane noge, ruka borba z azivot, kao svi bi zeleli da on zivi, a on sam hteo da umre, sto se na kraju i desilo, jer sta bi on radio godinama i godinama koje bi usledile. jezivo. po meni su prijatelji i porodica bili sebicni, jer nisu hteli da njega izgube zbog sebe, a ne zbog njega (i ja bih u takvoj situaciji zelela da umrem). s druge strane mislim da ako takvi ljudi nastave da zive ono sto je porodica zelela zivot takve osobe postaje jezivi teret, bas zbog zahtevnosti i zato sto zivot ide dalje i ne pita ko je zaostao.

malo konfuzno, ali eto zanima me misljenje drugih na tu temu...iako je tema mracna i moze da otvori mnoga pitanja. ljudsko misljenje, ne misljenj sta kazu psiholozi i filozofi, nego onako cisto ljudsko.

Sama si odgovorila na postavljeno pitanje.
Treba pitati osobu koja je doživela nesreću.

 

[Lúnasa]

Uh, ne znam...
Doživotno su vezani i članovi porodice osobe sa teškim mentalnim retarditetom pa se još uvek ne pomišlja na eutanaziju istih...
Jer, osoba sa teškim mentalnim zaostatkom je još veći invalid od kvadriplegičara..
Gde se i kako povlači linija, gde se lomi i prelama ko može a ko ne može..
Ne mislim u smislu igranja sa životima, nego donošenja jedne tako teške teške odluke.

Jesam za eutanaziju, ali isključivo u formi asistiranog suicida, gde tu odluku ipak donosi sam oboleli, sve ostalo nije pravedno.

 

[dobra predskazanja]

Tu ima previse pitanja za koje jednostavno ne postoji resenje, da bi se menjao princip da se zivot odrzavam, a ne da se procenjuje kada je bolje da je princip suprotan tome. Bolje po koga?

Prvo, ako bi se dozvolila eutanazija koji bi bio kriterijum za njeno sprovodjenje. Teska neizleciva bolest, jaki bolovi, zelja pacijenta, skori smrtni ishod... Da banalizujem, zbog cega onda ne bismo malo prosirili listu i dozvolili nekom ko je potpuno zdrav fizicki da se javi lekaru da on obavi prljavi posao za njega, ako taj neko iz bilo kojih razloga stvarnost dozivljava kao nepodnosljivu i ko ne vidi drugo resenje osim samoubistva. Ko sa strane sme da odlucuje da li je ovom bolesnom teze nego zdravom, i ko moze da meri ono sto je licni dozivljaj?

Drugo je pitanje sto su za eutanaziju najvise potpuno zdravi i pravi koji jednostavno ne zele komplikacije u svom zivotu sa bolesnim rodjacima, makar to bila i sama svest o njihovm postojanju i koji se groze mogucnosti da se njima desi teska bolest ili invaliditet. U svim slucajevima koje ja znam ljudi su kopali rukama i nogama da bi se izlecili, i dati im mogucnost da biraju da li da izaberu umesto toga brzu smrt koja bi postedela familiju teskih muka, verovatno bi vodila i psiholoskom pritisku i grizoj savesti sto trose novac i vreme i muce porodicu. Pre par nedelja sam bas cula za divnu vest, da se jedan poznanik vrlo uspesno bori sa tumorom, koji je bio na najnezgodnijem mestu, i najnezgodinjeg tipa da su ga svi otpisali i nisu mu dali uopste ni najmanju sansu za izlecenje, pa eto, desava se i to.

Dalje, ko bi bio egezkutor? Znam da meni licno ne bi palo na pamet, kome treba u zivotu da deo radnog vremena provodi kao dzelat. Itd...

ako neko dozivljava zivot kao nepodnosljiv, i zahteva to, a fizicki je zdrav i prav onda ide kod psihijatra, jer tu se radi o necem drugom. i tu ima pomoci uz lekove (moze se osoba dovesti u red i osposobiti). a zamisli da upravo zdrave i prave takav zivot tjah oduzimanje sopstvenog zivota, radi odrzavanja nekoga u zivot ko se nikada nece oporaviti, dovede u situaciju da pozeli da se ubije, jer mu takav zivot postane nepodnosljiv. samo zbog situacije u koju je doveden ne svojom voljom i zbog insistiranja drustva na obavezi.

nisam ja pomenula eutanaziju kada lekari vec obave posao, nego pre obavljanja posla. dakle imas npr. saobracajku hitna dodje odveze povredjenog u urgentni, konstatuju povredu vratne kicme i trajnu paralizu od vrata na dole. dal spasiti takav zivot, koji je inace trenutno bez svesti i koji bi umro nesvestan svoje smrti ili ga ostaviti da umre.

ispade da je porodica u obavezi da se zrtvuje i podnese krajnju zrtvu i prekid sopstvenog zivota, kao da oni i njihovi zivoti nisu bitni.

eutanazija je legalizovana u nekim zemljama i izvode je lekari, koliko znam.

 

[dobra predskazanja]

poenta je prema mom misljenju da se time samo produzava agonija obe strane. osoba bi umrla i ostal u secanjima zivih, koji bi tugovali. ovako se patnja produzava godinama...i onda mozda bas kada taj neko umre osete olaksanje i oslobodjenje za sebe. prosto zivot ide dalje i niko ne moze i ne sme biti zakopan ziv.

- - - - - - - - - -

Uh, ne znam...
Doživotno su vezani i članovi porodice osobe sa teškim mentalnim retarditetom pa se još uvek ne pomišlja na eutanaziju istih...
Jer, osoba sa teškim mentalnim zaostatkom je još veći invalid od kvadriplegičara..
Gde se i kako povlači linija, gde se lomi i prelama ko može a ko ne može..
Ne mislim u smislu igranja sa životima, nego donošenja jedne tako teške teške odluke.

Jesam za eutanaziju, ali isključivo u formi asistiranog suicida, gde tu odluku ipak donosi sam oboleli, sve ostalo nije pravedno.

problem sa mentalno retardiranima je to sto iako su takvi osecaju zivot i smrt. osetili bi da im se nesto sprema, kao i zivotinje sto osete. zato sada i rade te testove i ostavljaju mogucnost zeni da abortira u slucaju da se dokaze da posotji tezak poremecaj.

 

[dobra predskazanja]

na konto mentalno retardirani. gledala sam kao klinka neki film gde je par imao dal 4 ili 5 dece. zdrave dece i rodi se najmladja cerka sa daunovim sindromom. majka se njoj potpuno posvetila, jer stalno je trazila punu paznju, a nije htela da je stavi u instituciju, porodica se raspadala, muz je hteo tu cerku negde da smeste da bi mogli normalno da zive. secam se scene neka proslava povodom necega i ona ostavi sve njih i ode da se igra sa tom devojcicom. ostala deca odrastu i kao odrasli ljudi, na kraju filma, svako dete pojedinacno je reklo da im je majka trebala, ali da je nisu imali. tu moze onda da s epostavi pitanje dal je fer prema ostaloj deci ili je tu devojcicu trebala da stavi u instituciju, iako je i ona njeno dete. kakav kantar tu primeniti. ostaviti bolesno dete i posvetiti se drugoj deci na odgovarajuci nacin, i nositi sopstvenu bol radi mira u porodici ili ne?

 

[gost 237624]

ako neko dozivljava zivot kao nepodnosljiv, i zahteva to, a fizicki je zdrav i prav onda ide kod psihijatra, jer tu se radi o necem drugom. i tu ima pomoci uz lekove (moze se osoba dovesti u red i osposobiti). a zamisli da upravo zdrave i prave takav zivot tjah oduzimanje sopstvenog zivota, radi odrzavanja nekoga u zivot ko se nikada nece oporaviti, dovede u situaciju da pozeli da se ubije, jer mu takav zivot postane nepodnosljiv. samo zbog situacije u koju je doveden ne svojom voljom i zbog insistiranja drustva na obavezi.

nisam ja pomenula eutanaziju kada lekari vec obave posao, nego pre obavljanja posla. dakle imas npr. saobracajku hitna dodje odveze povredjenog u urgentni, konstatuju povredu vratne kicme i trajnu paralizu od vrata na dole. dal spasiti takav zivot, koji je inace trenutno bez svesti i koji bi umro nesvestan svoje smrti ili ga ostaviti da umre.

ispade da je porodica u obavezi da se zrtvuje i podnese krajnju zrtvu i prekid sopstvenog zivota, kao da oni i njihovi zivoti nisu bitni.

eutanazija je legalizovana u nekim zemljama i izvode je lekari, koliko znam.

Ja znam da ne bih volela da zivim u zemlji u kojoj lekari na licu mesta procenjuju tezinu povrede i da li je i za koga je bolje da mi ukazu lekarsku pomoc ili ne.
Kod psihijatra mozes da saljes i clanove porodice koji moraju nekome da odrzavaju zivot. Njima u krajnjem slucaju niko ne brani da odu svojim putem. Nije valjda da je bolje i socijalno prihvatljivije da donesemo zakon koji ce dozvoliti ubistvo tog bolesnika, nego ga jednostano napustiti i prepusiti nekim centrima? Svako bira sta mu je bitno. Neko nece ni mnogo manje brige od te, recimo briga oko zdravih ali starih roditelja, iako mu finansije omogucavaju da kupi veci stan, da plati zenu koja bi se starala oko njih, vec im je prakticnije resenje da poslalju u staracki dom. Oko toga nemaju uopste dilemu.
A to sto su neke zemlje dozvolile eutanziju, to je ne samo sreca za clanove porodice koji ce se osloboditi jedne muke, vec i za drzavu koja ne mora da placa lecene, sto je prilicna usteda u zdravstvenom fondu. A lekari moraju da se tu pitaju, ko bi inace znao koja doza cega je smrtonosna, to nije sporno. Sporno je sto to iskustvno uopste nije potrebno nekom lekaru.

 

[86bogomoljka]

Ne znam sta bih rekla...
Ima potpuno zdravih koji sebi svesno i namerno uniste zivot drogom, sektom... a tako i svojim porodicama.
Sa druge strane je i onih koji imaju male mogucnosti zbog bolesti a umeju mnogo vise da se raduju novom danu i sitnici. Ko ima pravo to da im uskrati?

 

[dobra predskazanja]

Ja znam da ne bih volela da zivim u zemlji u kojoj lekari na licu mesta procenjuju tezinu povrede i da li je i za koga je bolje da mi ukazu lekarsku pomoc ili ne.
Kod psihijatra mozes da saljes i clanove porodice koji moraju nekome da odrzavaju zivot. Njima u krajnjem slucaju niko ne brani da odu svojim putem. Nije valjda da je bolje i socijalno prihvatljivije da donesemo zakon koji ce dozvoliti ubistvo tog bolesnika, nego ga jednostano napustiti i prepusiti nekim centrima? Svako bira sta mu je bitno. Neko nece ni mnogo manje brige od te, recimo briga oko zdravih ali starih roditelja, iako mu finansije omogucavaju da kupi veci stan, da plati zenu koja bi se starala oko njih, vec im je prakticnije resenje da poslalju u staracki dom. Oko toga nemaju uopste dilemu.
A to sto su neke zemlje dozvolile eutanziju, to je ne samo sreca za clanove porodice koji ce se osloboditi jedne muke, vec i za drzavu koja ne mora da placa lecene, sto je prilicna usteda u zdravstvenom fondu. A lekari moraju da se tu pitaju, ko bi inace znao koja doza cega je smrtonosna, to nije sporno. Sporno je sto to iskustvno uopste nije potrebno nekom lekaru.

pa eto ti ne bi volela, ja bih volela da ako dodjem u takvu situaciju da me ne operisu, niti da se probudim paralizovana, ne smao od vrata na dole, nego i paralizovanih nogu. dakle imali bi moje odobrenje da nemaju sta vise da spasu, jer u takvom slucaju za mene zivot ne postoji. a i onako bih umrla nesvesna svoje smrti. sto je puno lakse nego se suocavati sa tim da vise ne mogu nista i da sam zavisna od drugih u potpunosti. da mi ostane samo ebeno secanje na zivot.
mozes i takve clanove, ali kapiram da vecina ljudi sa takvim teretom lakse puca, jer ima trenutaka kada pozele svoj zivot nazad, a drustvo je to koje pritiska da se preuzme takva obaveza i ljudi preuzmu. i ne pisem ja o svim bolesnicima, samo o onima koji ostanu potpuno nesposobni da brinu o sebi.
kroz vekove je drustvo potenciralo radno sposobne, jer od radno sposbnih zavisi celo drustvo. sposobni ratnici i radnici, jer to doprinosi razvoju drustva i njegovom odrzavanju. nije to nista novo i neuobicajeno. oduvek je tako. tako se rade i vojne strategije zrtvujes jednog ili malu grupu da bi spasla ostale. surovo, ali to ne bi bilo da nije u ljudskoj prirodi.
ljudi oslobode muke, koju nisu sami uzrokovali.

cela ljudska istorija se zasniva na oduzimanju prava na zivot da bi neko drugi imao pravo na zivot.

 

[Meda]

Sve dok se lično ne nađe u takvoj situaciji i lično ne mora da odluči život ili smrt niko ne zna kako bi postupio.

Emocionalno stres koji se doživi u tim trenutcima ne ostavlja iza sebe ništa. Nema oporavka i nikada više nisi isti.

 

[gost 237624]

pa eto ti ne bi volela, ja bih volela da ako dodjem u takvu situaciju da me ne operisu, niti da se probudim paralizovana, ne smao od vrata na dole, nego i paralizovanih nogu. dakle imali bi moje odobrenje da nemaju sta vise da spasu, jer u takvom slucaju za mene zivot ne postoji. a i onako bih umrla nesvesna svoje smrti. sto je puno lakse nego se suocavati sa tim da vise ne mogu nista i da sam zavisna od drugih u potpunosti. da mi ostane samo ebeno secanje na zivot.
mozes i takve clanove, ali kapiram da vecina ljudi sa takvim teretom lakse puca, jer ima trenutaka kada pozele svoj zivot nazad, a drustvo je to koje pritiska da se preuzme takva obaveza i ljudi preuzmu. i ne pisem ja o svim bolesnicima, samo o onima koji ostanu potpuno nesposobni da brinu o sebi.
kroz vekove je drustvo potenciralo radno sposobne, jer od radno sposbnih zavisi celo drustvo. sposobni ratnici i radnici, jer to doprinosi razvoju drustva i njegovom odrzavanju. nije to nista novo i neuobicajeno. oduvek je tako. tako se rade i vojne strategije zrtvujes jednog ili malu grupu da bi spasla ostale. surovo, ali to ne bi bilo da nije u ljudskoj prirodi.
ljudi oslobode muke, koju nisu sami uzrokovali.

cela ljudska istorija se zasniva na oduzimanju porava na zivot da bi neko drugi imao pravo na zivot.

Da je na savesti, znanju ili brzoj proceni lekara, ti bi mogla da padnes u moje ruke, ili ja u tvoje, pa se ni po jednu ne bi dobro zavrsilo.
Da ne pominjem sto bi mozda nekom mozda palo na pamet da postedi muka i Stivena Hokinga.

Drugacije bi ti mozak radio da si u toj situaciji. U svim tim kriznim situacijama mozes da zaboravis na takvo racionalno rasudjivanje, mozak otupi. Ljudi ne veruju sta su bili u stanju da urade i preguraju u nekim neverovatnim situacijama, npr. u logorima, potpuno ravnodusni prema tudjim patnjama i nesreci, da bi sebe zastitili, jednostavno mozak ti je programiran da omoguci prezivljavanje, sto je i razlog sto mnogi do samog kraja nisu sasvim pomireni sa tim da im nema izlecenja. I to sto tvoje prezivljavanje ne ide nekom drugom na ruku, jer taj neko nije rascistio sam sa sobom i sa tim sta ce komsiluk reci, nije jos uvek razlog da idemo za tim lakim resenjima.
A da smo krvolocni jesmo, da ne volimo da ispastamo zbog drugih i to je tacno.

 

[dobra predskazanja]

Da je na savesti, znanju ili brzoj proceni lekara, ti bi mogla da padnes u moje ruke, ili ja u tvoje, pa se ni po jednu ne bi dobro zavrsilo.
Da ne pominjem sto bi mozda nekom mozda palo na pamet da postedi muka i Stivena Hokinga.

Drugacije bi ti mozak radio da si u toj situaciji. U svim tim kriznim situacijama mozes da zaboravis na takvo racionalno rasudjivanje, mozak otupi. Ljudi ne veruju sta su bili u stanju da urade i preguraju u nekim neverovatnim situacijama, npr. u logorima, potpuno ravnodusni prema tudjim patnjama i nesreci, da bi sebe zastitili, jednostavno mozak ti je programiran da omoguci prezivljavanje, sto je i razlog sto mnogi do samog kraja nisu sasvim pomireni sa tim da im nema izlecenja. I to sto tvoje prezivljavanje ne ide nekom drugom na ruku, jer taj neko nije rascistio sam sa sobom i sa tim sta ce komsiluk reci, nije jos uvek razlog da idemo za tim lakim resenjima.
A da smo krvolocni jesmo, da ne volimo da ispastamo zbog drugih i to je tacno.

pa to je to. samo sto nije logor, ali ljudi se osete ugrozenim. mozda vremenom otupe, vise im je nebitnan taj clan porodice, samo kontaju da njihov zivot vise nije zivot i ono sto zele. ja vidim neke u okolini i meni vise dodje zao porodice, koja u pricu uleti ne svojom krivicom.
posto nisu svi stiven hoking.

 

[Sarvaš]

pa eto ti ne bi volela, ja bih volela da ako dodjem u takvu situaciju da me ne operisu, niti da se probudim paralizovana, ne smao od vrata na dole, nego i paralizovanih nogu. dakle imali bi moje odobrenje da nemaju sta vise da spasu, jer u takvom slucaju za mene zivot ne postoji. a i onako bih umrla nesvesna svoje smrti. sto je puno lakse nego se suocavati sa tim da vise ne mogu nista i da sam zavisna od drugih u potpunosti. da mi ostane samo ebeno secanje na zivot.
mozes i takve clanove, ali kapiram da vecina ljudi sa takvim teretom lakse puca, jer ima trenutaka kada pozele svoj zivot nazad, a drustvo je to koje pritiska da se preuzme takva obaveza i ljudi preuzmu. i ne pisem ja o svim bolesnicima, samo o onima koji ostanu potpuno nesposobni da brinu o sebi.
kroz vekove je drustvo potenciralo radno sposobne, jer od radno sposbnih zavisi celo drustvo. sposobni ratnici i radnici, jer to doprinosi razvoju drustva i njegovom odrzavanju. nije to nista novo i neuobicajeno. oduvek je tako. tako se rade i vojne strategije zrtvujes jednog ili malu grupu da bi spasla ostale. surovo, ali to ne bi bilo da nije u ljudskoj prirodi.
ljudi oslobode muke, koju nisu sami uzrokovali.

cela ljudska istorija se zasniva na oduzimanju prava na zivot da bi neko drugi imao pravo na zivot.

Ne poznaješ ti baš dobro ovu materiju . Čovjek sa paralizovanim nogama se jedino teže kreće u odnosu na
tebe a u svemu ostalom može biti i uspješniji nego ti .
Jedan od najpoznatijih naučnika na svijetu je totalno nepokretan ( da ne postavljam sada sliku ) i ne pokazuje želju
da ga roknu .

 

[dobra predskazanja]

Ne poznaješ ti baš dobro ovu materiju . Čovjek sa paralizovanim nogama se jedino teže kreće u odnosu na
tebe a u svemu ostalom može biti i uspješniji nego ti .
Jedan od najpoznatijih naučnika na svijetu je totalno nepokretan ( da ne postavljam sada sliku ) i ne pokazuje želju
da ga roknu .

bas napisah, nisu svi taj naucnik. sta vise, vecinom su prosecni ljudi, koji su radili obicne stvari i koji te stvari vise nikada nece raditi.
svi gledate iz aspekta pacijenta, ja napisah da ja uzimam u obizr i drugu stranu, a to je najuza porodica.

 

[gost 237624]

pa to je to. samo sto nije logor, ali ljudi se osete ugrozenim. mozda vremenom otupe, vise im je nebitnan taj clan porodice, samo kontaju da njihov zivot vise nije zivot i ono sto zele. ja vidim neke u okolini i meni vise dodje zao porodice, koja u pricu uleti ne svojom krivicom.
posto nisu svi stiven hoking.

Tu je drustvo zakazalo, tim porodicama treba podrska i pomoc sa svih strana i na sve moguce nacine, umesto tog pritiska koji im se namece. To sto se kod nas narocito nista ne cini da bi im se olaskalo to je vec druga tema. Nase siromastvo je tu najmanji problem.