“Jedva čekam da umrem pa da svi kažu: a bio je tako dobar!“
”Nije to baš tako bajno, veruj – proživeo sam to.“
“Šta si proživeo?“
“Umro sam, još kao mladić, ni srednju nisam bio završio; kad sam još živeo kod svojih, na selu... Majka me probudila oko 7 ujutro, ja se uspravio u krevetu i samo spuznuo dole, na drveni pod. Bio sam svestan svega oko sebe, ali nisam se mogao ni pomaknuti. Kapci na očima bili su mi čvrsto stisnuti; u uglovima se nakupljala neka kristalična smesa suza i krmelja u kojoj sam uspevao videti sve oko sebe kao u iskrivljenom ogledalu.
Pozvali su lečnika koji je na kraju, pokraj mene živog i svesnog, konstatovao smrt!
Oprali su me spužvom i sredstvom protiv kamenaca. Položili na postelju. Svi su bili potreseni, plakali u tišini – tek tu i tamo iz donjih bi se prostorija oteo dramatičan jecaj - ali kad se počela okupljati šira rodbina, stvari su se otele kontroli. Na desetine osoba – od kojih mnoge nisam ni poznavao – plakale su, ridale na sav glas, muškarci i žene podjednako. Pod prozorom su se okupljali meštani i mrmorili; povremeno bih kroz buku i plač začuo to tvoje: a bio je tako dooobar!
A vraga sam bio dobar: u školi sam pravio sranja, otac je svake sedmice morao kod direktora. Mlađeg brata sam tukao jer mi nije hteo ići po cigare... Bio sam svakakav, nije smrt mnogo tu promašila... A tamo svi – familija, rođaci, komšije, meštani, a i neznanci iz okolice, jauču i viču, skoro pa u jedan glas: a bio je tako dooobar!
U svojoj sam misaonoj čahuri, bez veze s telom, zamišljao kako ustajem i rasterujem tu gomilu, ali ništa od toga: bilo me je, nije me bilo. Starije žene u desetogodišnjoj crnini naginjale su se nad moje telo i kvasile ga suzama. Muškarci su gromko kašljali, zašmrcavali se, zahrakivali i nesvesno stiskali svoje masne kape. Stigao je i moj ujak, univerzitetski profesor dostojanstvenog lika sa naočarima na nosu. Barem je takav bio prvih pet minuta – potom je i on popustio opštoj histeriji, kleknuo na drveni pod i cmizdreći stao ljubiti moju obamrlu ruku.
Majka, moja jadna majka, za to je vreme dole u kuhinji morala kuhati u tri velika lonca ne bi li nahranila tu plačljivu hrpu ljudi – srećom, imala je ispomoć brojnih ruku, a saveti iskusnih domaćica i nadmenih domaćina u dobrovoljnom egzilu – tu kod nas – dovodili su je do ludila. Barem je malo zaboravila na svoju bol.
To ludilo, taj posmrtni dernek, potrajali su tri dana. Potom se počelo šaputati o mirisu raspadanja. Grobari su pristigli u 6 ujutro; svi su već bili budni. Do moga nepomičnog tela nekako su i stigli, ali kad su ga stavili na nosila i krenuli, došlo je do opšte pobune: ožalošćeni su napravili špalir; kako bi grobari prolazili, tako bi se ovi rasplakani vešali za nosila i puštali da ih se vuče po podu. Neko se uhvatio za moje desno stopalo, a s druge strane dvoje me dece vuklo za kosu. Sve to popraćeno žalostrasnim urlicima, frcajima suza i opštim poniranjem u bol.
Na stepenicama , neko je dohvatio grobara za kaiš; pantalone su mu spale i on je ispustio nosila. Moje se telo kotrljalo nekih desetak stepenica da bi na dnu ponovo uspostavilo kontakt s.... ovim tu, je li... Oživeo sam.
Do večeri, svi gosti su napustili našu kuću. Kao da su bili blago razočarani ovim obratom. Lečnik je pak pričao o nekakvoj žilici u malom mozgu, ali o njoj je pričao kad god ne bi znao šta je u stvari.
Ali pomoglo mi je to iskustvo. Postao sam svesniji sebe, ali i drugih. Nisam više takav samoživi razmaženac, štajaznam, valjda sam postao bolji...“
“Fascinantna priča...“
“Jeste. Nego, mlađi si, ajd’ se zaleti do trafike, tu na ćošku, po cigare – nestalo mi.“
