А БЕОГРАД ЧЕЗНЕ... НОВА ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ Неде Ковачевић

[Милунка Савић]

ЗАБОРАВНИ ФЕНИКС

Град у ком улице
заборављају своје име
Брда речи исправљају.
Склизнула с равнице
ведрина ветра
хита плочником
прерушена у жагор.

 

[Милунка Савић]

http://www.poetabg.com/

 

[Милунка Савић]

ЛАМЕНТ НАД ИШЧУПАНИМ ШИНАМА У МАКЕНЗИЈЕВОЈ УЛИЦИ

Кажу неке учене књиге:
Паралелних светова
сусрет у бесконачности.
Дал знале су уопште
једна за другу
или се спознаше тек на отпаду?

Минут жагора молим, за
«Приштинца»,
погинулог на дну
Чубуре.
пресељеног у Субуру Вишњу.
Где јоште живи
окађен смешаним
мирисом роштиља
и покислих липа у цвату.
А хук први што расеца
измаглицу праскозорја,
да ли је уздах
шина ишчупаних?
Окретом на Славији
трамваји
дал сузу начине,
или, тек, можда,
положену осмицу?

 

[Милунка Савић]

Више о збирци на:


http://poeta.5forum.info/t219-topic#416

 

[Милунка Савић]

 

[Милунка Савић]

ЛАМЕНТ НАД ТЕРАЗИЈСКИМ ФОНТАНАМА

Жубор подземних вода
казује Прогнанике
разних доба.
Соколара
и
зелени мермер водоскока,
ко муранску светлост расуте.
Сваке ноћи гргољ зденац тај
пуштеног сокола напаја.

 

[Милунка Савић]

ПОГЛЕД С КУЛЕ НЕБОЈШЕ

Морем одбеглим
лађа белостена пловила.
Пристала на сидро крај
Водене куле.

 

[Милунка Савић]

EX PONTO BELGRADIENSIS

Кад бљесне сред груди
горко топла светлост
носталгије,
нису то горе,
вуцима беспутне
и детињем оку
кротке,
ни куће сеоске
маглом расуте,
ко раскинута огрлица
сањом тканих перли,
нити реке,
укроћене собом самим,
таласи жита
упркос небу изникли.
Кад земља
што ме роди,
издалека к мени пође,
имену своме
одбегне.
И замирише
печеним кестеном
у децембру
на улици распетој
између
краља
и преврата.
Кад Отаџбина
песму походи,
не капље из пуцади
сремских винограда.
Чини то шкрипом трола
у зачараном кругу
Калемегдан Славија.

 

[Милунка Савић]

ПОВРАТАК

Кад носталгија
ритмом била закуца
блесак суза
осветли Булевар
уздах
с бездна груди
пробуди шум
платана
у ветру чежње
ноћ ћу по
јутро послати.

 

[Милунка Савић]

SINGIDUNUM FINIS

Варвари су
границу понизили,
душу населили
коровом самомржње.
Газим по асфалту
ко по праху
срца сажеженог,
Пепео тај
феникса више
родити не уме.

 

[Милунка Савић]

ДУГ БЕОГРАДСКОЈ КОШАВИ

Плави ветар
узнемирују гране
које још
нису одлучиле
како ће се звати.
Бескућницу,
нерадо међ
речи пуштену
стиху немилу,
удомићу
у песми овој.

 

[Милунка Савић]

НОСТАЛГИЈА

Далекој
од Тебе
у срцу ми
Кошава
чезне да
се врати.

 

[Милунка Савић]

СА ВРАЧАРА

1.
Благословено
ко прах
Моштију
слази
на Врачар
ноћ
коју тек
сузе
обасјавају.


2.
Браћо,
мир међу вама.
Мачем светлости
очи
вам благосиљам,
усклик ћутања.
Учитељ
добрим намерама
рђаве ученике
сади?
Расути
ко дим
пожара
сами себе жњемо.
Жетва горка
у грлу
Храма
застаје.