UTICAJ DVE LEVE NOGE NA MOJE POIMANJE KOMUNIZMA
Rođen sam kao neko koga (ama nijedna) bolest nije mogla da mimoiđe. Dve leve noge mu tu dođu kao bonus. Prirodni antitalenat, gročanski šampion u povredama zadobijenim u očajničkim pokušajima da se uklopim. Dijapazon rana i oderotina kretao se od bezazlenih ranica do loma ruke, zadobijenog pri padu sa bicikla, izazvanog mojim zvrjanjem za devojčicom u koju sam bio potajno zaljubljen. Ja sam, valjda, jedina osoba na svetu koja je zaboravila kako se vozi biciklo. Prednost moje tadašnje tonaže bila je vidljiva samo u dva slučaja. Prvi je bio u igranju arjačkinja barjačkinja (za one mlađe, to je igra u kojoj se deca iz jedne ekipe drže za ruke, a protivnički igrač pokušava da probije lanac koji su formirali). Ko je bio lud da rizikuje udar nilskog slona, tj. mene? To mi je donelo popriličnu popularnost i biranje bolje ekipe, a biranju se u razloge ne gleda.
Drugi je bio kada smo Gaga, Boba i ja osvojili prvo mesto na opštinskom takmičenju u atletici. Podrazumeva se - u bacanju kugle. Trčanje svakako nije bilo "moj par cipele", što kažu Englezi. Cenim da bi mi rekord na sto metara bio oko šezdeset sekundi. Zašto Vam sve ovo pričam? Pošto nisam bio učesnik, mogao sam da budem (i bio sam) prilježan gledalac. Znao sam napamet sastave timova, što košarkaških, što fudbalskih ili vaterpolo, a o rukometašima da i ne govorim. Znao sam sve: koliko je ko dao koševa ili golova, kad nas je sudija pokrao i kada smo očigledno oštećeni. Sećam se kako je Džaja proturio loptu Bertiju Fogsu kroz noge. Gledao sam kako je Simonsen pao metar ispred šesnaesterca. Gledao sam trke Vere Nikolić i Lučana Sušnja, skokove Nenada Stekića. Znao sam Kićine, Prajine i Mokine biografije. Obožavao sam Trajka Rajkovića. Divio se Ivanu Ivančiću. Slavio sa Metaloplastikom, Bosnom i Cibonom. Ipak, boks je bio moja najveća ljubav i to profesionalni više nego domaći. Klej, junak, bog Titan. Gledao sve tri borbe sa Frejzerom.
Iz današnje vizure verovatno bih navijao za Frejzera. E, sad... Zašto Vam pričam i ovo? Pa, zbog BAPS-a (Boksersko amatersko prvenstvo sveta). Naravno, u Beogradu. Ja sam tada ležao u Drugoj hirurškoj (današnja dečija bolnica u Tiršovoj) zbog operacije uraslih noktiju izazvanih šimi cipelama. Ipak, to je za neku drugu priču. Prozor moje sobe je gledao u dvorište starog DIF-a, a tamo su trenirale reprezentacije Kube, SSSR-a i Kimove Koreje. Korejci, vojnički dril: na zvižduk - trk, na drugi - sklekovi. Puče šamar omalenog trenera gromadi od čoveka, a ovaj se samo nakloni i nastavi. Sovjeti - podozrivi, više gledaju jedan drugog nego trenera, osim polusrednjaša, kome sam ime zaboravio. Plavušan, stameni i jak kao ruska stepa. Kubanci u odelima, predvođeni najvećim među najvećim - Teofilom Lorencom Stivensonom. Svesni svoje snage, svi su uzeli neku medalju. I na kraju, zašto vas smaram i ovim? Pa, zato. Nije mi se svidela vojnička disciplina crvene Koreje, još manje KGB-ovska sumnjičavost svakog protiv svih.
Kubanci su mi bili simpatični, ali previše arogantni za moj ukus. I onda su izašli naši. Ne oni naši, već naši naši, predvođeni Vujketom i Perunovićem. Izgledali su baš onako kako sam ja tad zamišljao tim i onako kako sam video Jugovinu i kako je i dan-danas vidim. Kad se trenira, trenirali su. Kad su se zezali, oni su se grohotom smejali. Videlo se i iz aviona da su ortaci. I ti i takvi Jugovići su uzeli šest srebrnih medalja! Šest medalja kao šest baklji na grbu! Šest medalja od šest heroja, kao nauk koji, nažalost, nismo naučili. E, tad sam shvatio kakav socijalizam hoću i kakvu zemlju. U kom prevodu se to sve izgubilo? Nemam pojma...
Pozdrav zemljo moja, ma gde sad bila.
Rođen sam kao neko koga (ama nijedna) bolest nije mogla da mimoiđe. Dve leve noge mu tu dođu kao bonus. Prirodni antitalenat, gročanski šampion u povredama zadobijenim u očajničkim pokušajima da se uklopim. Dijapazon rana i oderotina kretao se od bezazlenih ranica do loma ruke, zadobijenog pri padu sa bicikla, izazvanog mojim zvrjanjem za devojčicom u koju sam bio potajno zaljubljen. Ja sam, valjda, jedina osoba na svetu koja je zaboravila kako se vozi biciklo. Prednost moje tadašnje tonaže bila je vidljiva samo u dva slučaja. Prvi je bio u igranju arjačkinja barjačkinja (za one mlađe, to je igra u kojoj se deca iz jedne ekipe drže za ruke, a protivnički igrač pokušava da probije lanac koji su formirali). Ko je bio lud da rizikuje udar nilskog slona, tj. mene? To mi je donelo popriličnu popularnost i biranje bolje ekipe, a biranju se u razloge ne gleda.
Drugi je bio kada smo Gaga, Boba i ja osvojili prvo mesto na opštinskom takmičenju u atletici. Podrazumeva se - u bacanju kugle. Trčanje svakako nije bilo "moj par cipele", što kažu Englezi. Cenim da bi mi rekord na sto metara bio oko šezdeset sekundi. Zašto Vam sve ovo pričam? Pošto nisam bio učesnik, mogao sam da budem (i bio sam) prilježan gledalac. Znao sam napamet sastave timova, što košarkaških, što fudbalskih ili vaterpolo, a o rukometašima da i ne govorim. Znao sam sve: koliko je ko dao koševa ili golova, kad nas je sudija pokrao i kada smo očigledno oštećeni. Sećam se kako je Džaja proturio loptu Bertiju Fogsu kroz noge. Gledao sam kako je Simonsen pao metar ispred šesnaesterca. Gledao sam trke Vere Nikolić i Lučana Sušnja, skokove Nenada Stekića. Znao sam Kićine, Prajine i Mokine biografije. Obožavao sam Trajka Rajkovića. Divio se Ivanu Ivančiću. Slavio sa Metaloplastikom, Bosnom i Cibonom. Ipak, boks je bio moja najveća ljubav i to profesionalni više nego domaći. Klej, junak, bog Titan. Gledao sve tri borbe sa Frejzerom.
Iz današnje vizure verovatno bih navijao za Frejzera. E, sad... Zašto Vam pričam i ovo? Pa, zbog BAPS-a (Boksersko amatersko prvenstvo sveta). Naravno, u Beogradu. Ja sam tada ležao u Drugoj hirurškoj (današnja dečija bolnica u Tiršovoj) zbog operacije uraslih noktiju izazvanih šimi cipelama. Ipak, to je za neku drugu priču. Prozor moje sobe je gledao u dvorište starog DIF-a, a tamo su trenirale reprezentacije Kube, SSSR-a i Kimove Koreje. Korejci, vojnički dril: na zvižduk - trk, na drugi - sklekovi. Puče šamar omalenog trenera gromadi od čoveka, a ovaj se samo nakloni i nastavi. Sovjeti - podozrivi, više gledaju jedan drugog nego trenera, osim polusrednjaša, kome sam ime zaboravio. Plavušan, stameni i jak kao ruska stepa. Kubanci u odelima, predvođeni najvećim među najvećim - Teofilom Lorencom Stivensonom. Svesni svoje snage, svi su uzeli neku medalju. I na kraju, zašto vas smaram i ovim? Pa, zato. Nije mi se svidela vojnička disciplina crvene Koreje, još manje KGB-ovska sumnjičavost svakog protiv svih.
Kubanci su mi bili simpatični, ali previše arogantni za moj ukus. I onda su izašli naši. Ne oni naši, već naši naši, predvođeni Vujketom i Perunovićem. Izgledali su baš onako kako sam ja tad zamišljao tim i onako kako sam video Jugovinu i kako je i dan-danas vidim. Kad se trenira, trenirali su. Kad su se zezali, oni su se grohotom smejali. Videlo se i iz aviona da su ortaci. I ti i takvi Jugovići su uzeli šest srebrnih medalja! Šest medalja kao šest baklji na grbu! Šest medalja od šest heroja, kao nauk koji, nažalost, nismo naučili. E, tad sam shvatio kakav socijalizam hoću i kakvu zemlju. U kom prevodu se to sve izgubilo? Nemam pojma...
Pozdrav zemljo moja, ma gde sad bila.
Kakvu smo sreću imali da proživimo u tim lepim vremenima