...

Kad moj konj padne pašću i ja, izgubljena, okopnela, rastočena od neprihvatljivog, kao voda.
Sa ruba šume gledaće nas srna zlatonoga, smireno, kao svi koji znaju da neće umreti...

Ili ću pasti na svog čoveka celom dužinom slabosti u poslednjem prepoznavanju?

Odjekivaće aplauz sa tribina svedočeći radost pred konačnim.. i sve moje će se umnožavati,
desetiti, stotiniti, hiljaditi, dublje i dublje i dublje. Do uzroka vatre, do zvona koja dozivaju krv.
Ležaću tako bez potrebe da se pokrenem, da dozovem ili dodirnem; na izgled deo bezvremenog,
mrtva praznina koja čeka da proklija.

Ili ću nestati bez vidljivog razloga. Neko će primetiti neobičnost - ne nestaje se tek tako u naponu snage,
baš onda kad izgleda da imamo sve vreme ovog sveta. Ali, svet je star i to umorno vreme nikud ne vodi,
do putem kojim odlaze suze...

Samo se pitam ponekad,
sujetna kao sve prolazno,
hoće li ostati kakav trag u oku
ili kamen, svejedno..?