?

Prelistavala sam sad malo ove blogove, i baš sam zapazila da su svi nešto tužni. Svaki drugi blog priča o nekim nesrećnim ljubavima, i o tužnim životima. Zar je sve u životu crno, pa niko ne može da sedne i da napiše nešto lepo?!
Nisu mi jasni ti takvi ljudi. Razumem da nikome život nije savršen, nije ni meni, imam problema na pretek, ali sam srećna! Živa sam, zdrava sam, i imam krov nad glavom. Šta mi više treba?
Lepo je Andrić rekao: ‚‚Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, a još je čudnije kako nam uvek baš to malo nedostaje." Nije toliko teško biti srećan, i jako često je potrebno da samo stvarno želimo da to budemo, i bićemo. Još kada bi ljudi bili svesni toga, pa gde bi nam bio kraj?...

 

[hakim bej]

Tugu je lako prosuti na papir.
Tu se kao kap mastila primi, ponekad i siri.
Srecu niko ne da. Cuva za sebe, i ni mrvu ne ostavlja na forumu, plaseci se da je ne potrosi.
Cini se da je o sreci u sadasnjem vremenu tesko ili cak nemoguce pisati.
O sreci se pise samo onda kada je se secamo, kada je ona deo proslosti.
Da li je secanje na proslu srecu sreca? U nedostatku bolje - jeste.
Nje smo makar svesni.
Pogledaj malo bolje, mozes u svakom tekstu pronaci srecu, kao nadu, zelju ili kontrast ponudjen ovom depresivnom vremenu.

 

[mari47]

*oki*, pošto i ja ponekad ostavljam svoje tragove ovde na blogovima,
imam odgovor za tebe. Usudila sam se da pišem i imam potrebu da se
kroz stih izrazim, čim osetim teskobu u grudima. Nije to nikakvo samoisticnje,
već oticanje praznine koja se neprestno obnavlja u meni. Ovo sam parafirizirala
jednog meni dragog pesnika i čoveka, prof. B. Zdravkovića, koji je počeo da peva
čim se usudio da ne crveni. Ja ga samo sledim mišlju i delom znajući da nikada
neću doseći njegove visine.
"Sve su porodice srećne na isti način, a tužne svaka na svoj" - počinje Tolstoj "Anu
Karenjinu". Nakraju, sreću još nije nije definnisao: "Ona je obmana naših čula ponikla
u svesti kao vizija osećanja"...A tuga, ona je sasvim izvesna i nikada nije obmana.
Gotovo, nikada.

 

[LJILJA MMM]

Površinski pregled a izgled ume da vara.
Mnogo nas piše o sreći, o sećanju na nju kao što reče Hakim, ali i o stvarnim, malim srećama u danas.
I sama sam mnogo pisala o srećama i o svačemu drugom pa i o tugama....pa, eto, nekad ispadne da to i nekima smeta. Ipak, ono što je jedino pravo za svakog ko piše je da ispiše sebe kakav god da je, a da li će to objaviti ili ne na blogu je već neka druga, lična stvar.
A da mi malo budemo kritičari...m? Daj nešto tvoje...pa u kontinuitetu piši i objavljuj, da vidimo konstantnost sreće

 

[lejla.al.dbuni]

Tugu je lako prosuti na papir.Tu se kao kap mastila primi, ponekad i siri.
Srecu niko ne da. Cuva za sebe, i ni mrvu ne ostavlja na forumu, plaseci se da je ne potrosi.
Cini se da je o sreci u sadasnjem vremenu tesko ili cak nemoguce pisati.
O sreci se pise samo onda kada je se secamo, kada je ona deo proslosti.
Da li je secanje na proslu srecu sreca? U nedostatku bolje - jeste.Nje smo makar svesni.
Pogledaj malo bolje, mozes u svakom tekstu pronaci srecu, kao nadu, zelju ili kontrast ponudjen ovom depresivnom vremenu.

Moja pametnica od dečaka.....


Ps.Ovo je i moj komentar,ujedno...odličan odgovor na tvoje pitanje,Oki.

 

[*oki*]

Nakon skoro osam meseci ukljucila sam se.
Procitala sam komentare, i zelim da priznam gresku. Jeste povrsno protumaceno, bez razmisljanja o tome da se sreca zaista moze videti i ''kao nada, zelja ili kontrast''. Sada shavatam da je tako. Hvala.
mari47, kao jednom od ljudi koji i sami pisu, osecam potrebu da se Vama posebno izvinim. Takodje zelim da Vam kazem da se slazem sa Tolstojevom recenicom. I jesu sve srecne porodice srecne na isti nacin, ali takvih je malo, i moja ne spada u takve. Ipak ne dozvoljavam da to mene, kao pojedinca, cini nesrecnom. Sreca je subjektivna.
Izvinite, i hvala vam jos jednom sto ste mi ukazali na moju bezobzirnost. Dacu sve od sebe da se ne ponovi.