Jos nekoliko sati do njegovog dolaska.
Tek negde na pola puta do trafike primecujem.
Promenu.
Korak mi je brz, lak, ziv....
Cemu? Zasto?
Kad' mu se vec ne radujem.
Ne radujem mu se, ne osecam se posebno, vec nekako, ne znam. Vantelesno. Ima neke konacnosti u meni.
Tusiram se tek onako.
Ne mazem se, ne mirisem se, ne spremam se...
Necu.
Rekao je stici ce oko 9.
U pola devet oblacim staru trenerku, izbledeli duks, patike, navlacim jaknu.
Nema frizure, parfema, nicega.
Dogovor je da se nadjemo ispred starog hotela.
Rezervisala sam drugi. Necu, da me nesto podseca, na prosli put, na neznost, na ljubav...
Silazim niz stepenice. Svaki otkucaj srca protrese celo telo. Nije to uzbudjenje, nije trema, ne znam sta je, ali znam sta nije.
Vozim se dvadesetak minuta bulevarima, deluje smirujuce.
Deset do devet. Ne javlja se.
Cekam jos neki minut i pustam poruku. Znak pitanja.
Zove, za dvadesetek minuta do pola sata bicu tamo.
Dobro.
Ostavljam kola na parkingu. Setam do starog hotela.
Pet minuta do pola deset, stize poruka: za 8 minuta.
Cekam.
Odnekud, pojavljuje se misao da se nece pojaviti.
Ne znam zasto.
Najvise na svetu mrzi kasnjenje, uzasno je precizan.
9:35.
Vec ozbiljno mislim da nece doci.
Zvoni mi telefon.
- Tu sam za dva minuta.
- Hajde, dobro.
Minut, mozda i staje pored mene.
Stigao je.