- Poruka
- 388.200
Prošlo je 80 godina od prvog testa atomske bombe izvedenog – pod šifrom „Triniti“ – iznad pustinje u Novom Meksiku. Danas se skriveno nasleđe ovih testova i dalje može pronaći u našim ćelijama – što se pokazalo iznenađujuće korisnim za naučnike, piše Ričard Fišer, kolumnista Bi-Bi-Sija.
Nasleđe testova nuklearnog oružja nalazi se u našim zubima, u našim očima, a i u našem mozgu. Naučnici ga nazivaju „ubod bombe“ (bomb spike) (ili „puls bombe“) – i više od pola veka potpis atomskih proba je prisutan u ljudskom telu.
Jula 1945. godine, naučnici projekta Menhetn detonirali su prvo nuklearno oružje, poznato kao test Triniti, u Novom Meksiku. Eksplozija od 18,6 kilotona obasjala je nebo i poslala talas vrelog vazduha preko cele pustinje dok se vatrena lopta vinula visoko u nebo.
U danima koji su usledili, bele pahuljice prašine padale su na područja raznošene vetrom. Izveštaj iz tog vremena, sa koga je skinuta oznaka tajnosti, upozoravao je da su se radioaktivne čestice proširile na površinu veću od 6.993 kvadratnih kilometara. A ovaj test je bio samo početak atomske ere.
Pedesetih godina prošlog veka obavljeno je toliko testova atomskih bombi iznad zemlje da je izmenjen hemijski sastav atmosfere – ugljenični sastav života na Zemlji, zajedno sa okeanima, sedimentima, stalaktitima i još mnogo toga.
Za razliku od direktnih radioaktivnih čestica raspršenih posle eksplozija, sama detonacija bombe nije štetna. U stvari, poslednjih godina se pokazala iznenađujuće korisnom za naučnike. Neki su čak otišli toliko daleko da su je opisali kao „sreću u nesreći“.
Zašto? Dokazi o njihovom uticaju su toliko sveprisutni da, između ostalog, mogu reći forenzičarima kada je osoba rođena (ili umrla), omogućiti određivanje starosti neurona u našem mozgu, otkriti poreklo divljih životinja ulovljenih u krivolovu, odrediti vreme berbe crvenog vina, pa čak i rasvetliti misteriju prave starosti ajkula
Nasleđe testova nuklearnog oružja nalazi se u našim zubima, u našim očima, a i u našem mozgu. Naučnici ga nazivaju „ubod bombe“ (bomb spike) (ili „puls bombe“) – i više od pola veka potpis atomskih proba je prisutan u ljudskom telu.
Jula 1945. godine, naučnici projekta Menhetn detonirali su prvo nuklearno oružje, poznato kao test Triniti, u Novom Meksiku. Eksplozija od 18,6 kilotona obasjala je nebo i poslala talas vrelog vazduha preko cele pustinje dok se vatrena lopta vinula visoko u nebo.
U danima koji su usledili, bele pahuljice prašine padale su na područja raznošene vetrom. Izveštaj iz tog vremena, sa koga je skinuta oznaka tajnosti, upozoravao je da su se radioaktivne čestice proširile na površinu veću od 6.993 kvadratnih kilometara. A ovaj test je bio samo početak atomske ere.
Pedesetih godina prošlog veka obavljeno je toliko testova atomskih bombi iznad zemlje da je izmenjen hemijski sastav atmosfere – ugljenični sastav života na Zemlji, zajedno sa okeanima, sedimentima, stalaktitima i još mnogo toga.
Za razliku od direktnih radioaktivnih čestica raspršenih posle eksplozija, sama detonacija bombe nije štetna. U stvari, poslednjih godina se pokazala iznenađujuće korisnom za naučnike. Neki su čak otišli toliko daleko da su je opisali kao „sreću u nesreći“.
Zašto? Dokazi o njihovom uticaju su toliko sveprisutni da, između ostalog, mogu reći forenzičarima kada je osoba rođena (ili umrla), omogućiti određivanje starosti neurona u našem mozgu, otkriti poreklo divljih životinja ulovljenih u krivolovu, odrediti vreme berbe crvenog vina, pa čak i rasvetliti misteriju prave starosti ajkula
