INDIJSKA PRINCEZA
Šta je u subotu indijska princeza ispričala u crnoj Saturnovoj kupoli
U ime Boga, samilosnog, milostivog
Sedam princeza imao je kralj Behram i sve ih je voleo još pre nego što je i jednu od njih zaista sreo. Kako je to moguće? Čujmo! U dvorcu Severnek, kod arapskog vojvode No'mana, gde je šah proveo svoje mladalačke godine kao princ, naišao je jednog dana na zaključanu sobu i, nakon što je naložio da se ona otključa i ušao unutra, otkrio je na zidu slike sedam princeza sedam carstava, a u sredini svoju sopstvenu. Iznad je nepoznatom rukom bilo napisano da bi princ, kada jednom postane vladar, trebalo da uzme tih sedam lepotica za supruge. Takva je volja sedam planeta i svemoćnog Boga, njihovog gospodara i tvorca.
Kratko posle toga, umro je Jezdegir, prinčev otac i šah Persije, a Behram je nasledio presto. Kada je od vladara sedam carstava zaprosio njihove kćeri i dobio njihov blagoslov, izgradio je za svoje voljene palatu sa sedam kupola i u svakoj od njih stanovala je jedna princeza.
Posle molitve u hramu vatre, u subotu je, odeven u crnu odeću, kralj Behram prvo posetio Saturnovu kupolu, gde je pozdravio indijsku princezu. Obavijeni mirisom mirisnih štapića od aloje, njih dvoje su se zajedno šalili i igrali, sve dok noć svojim mošusom nije obojila belu svilu dana u crno. Tada je šah zamolio lepoticu iz Kašmira da otvori svoju škrinju sa blagom i ispriča mu priču, koja nežno poput noćnog vetra, vinom i ljubavlju opijenog, prebacuje u san.
- Neka nebeske trube požele vladaru dobrodošlicu -odgovorila je ona, čije su oči bile kao u gazele - i neka njegov život traje sve dok postoji svet! Neka glave svih nas dodiruju njegov prag i neka mu sreća ne ostavi nijednu želju neispunjenu!
Nakon ove molitve za Božiji blagoslov, princeza je ispričala šahu...
Priča o neispunjenoj ljubavi
Dok sam još bila dete, u mom zavičaju u našoj porodici često se govorilo o jednoj dami koja je jednom mesečno dolazila kod nas u posetu. Bila je lepa, pobožne i dobronamerne naravi i uvek je bila od glave do pete uvijena u crnu svilu. To je ono što nam je bilo čudno.
- Reci, šta to znači? - jednog dana, konačno, pitali su
moji ljudi, -jesi n u žalosti.' Muči li te nešto ili plaši, pa si stalno obučena u crninu? Zašto nam to prećutkuješ? Zar ne bi bilo bolje kada bi nam poverila svoju muku?
Iznenađena tim recima, dama je tražila izgovor. Međutim, u svojoj zbunjenosti nije našla drugi put osim puta istine i tako je odgovorila:
- Vi kopate po tajni u svom utočištu i ne dopuštate da ona miruje neizgovorena, dakle: slušajte i verujte mojim recima!
Vidite, nekada sam bila robinja jednog moćnog vladara i, iako je on sada mrtav i više ne oseča ni hvalu ni grdnju, ipak, o njemu mogu da govorim samo dobro. On, koji je posedovao sve, bio je i pravedan kao niko i štitio je siromaha od moćnika, jagnje od vuka. To je činio iako su mu zvezde namenile sudbinu toliko strašnu, da se samo nebo uzbunilo, nazvavši ga 'kralj crnih ogrtača'... kasnije, naime, nakon što se dogodilo ono o čemu ću vam pričati.
A, to se dogodilo ovako: naš kralj se nekada odevao u žuto i crveno, u dragocenu i divnu odeću. Bio je, takođe, gostoljubiv poput ruže u vrtu, a na pupoljak su ličila njegova nasmesena usta. Zato je dao da se izgradi takva kuća za goste, da ne možete da zamislite ni veću, ni lepšu; njen vrh je dodirivao Plejade, od dna do vrha bila je ukrašena tepisima, poslužavnici sa hranom sve vreme su bili spremni, a za gošćenje stranaca postojalo je mnogo sluga učtive i fine naravi. Koliko god često bi neki putnik, ma ko i ma odakle došao, ušao u grad, vladar bi ga pozivao kod sebe. Ugostio bi ga kao što to priliči kralju i nakon što bi se gost malo odmorio, sam vladar bi otišao da ga poseti, postavljao bi mnoga pitanja o njegovom zavičaju, putovanjima, planovima i avanturama i nije bio zadovoljan sve dok, komadić po komadić, ne bi otvorio ceo njegov životni tepih i smestio ga u odaje svog pamćenja. Jer, naš kralj je, morate to znati, bio je opsednut jednom jedinom zavis-nošću: da bude upoznat sa svim i da čuje o svemu što su ljudi doživljavali na ovom svetu.
Tako je kralj provodio svoje dane i godine. Kao da je čudno i retko kamenje, u sebi je sakupljao tuđe živote i poznavao ih je bolje od bilo kog drugog čoveka na zemlji. Ipak, uvek je bio gladan novih priča.
A onda se iznenada dogodilo ono što niko od nas nije shvatio: kralj je nestao. Jednog jutra više nije bio tu. Niko nije mogao ni da nasluti gde bi mogao biti. Nije ostavio ni reč, ni poruku, ni najmanji trag. Poput čarobne ptice Simorg, dugovrate, tako bešumno je raširio svoja krila i odleteo nam. Ko je ikada doneo vest o Simorgu?
Ali, mi smo čekali; a, i šta smo drugo mogli da učinimo? Dakle, čekali smo dok su dani proticali. Toliko mnogo dana, da ih niko više nije brojao. Zatim se vratio. Kao da nikada nije bio odsutan, pred nama se popeo na svoj tron. Bio je to on, naš kralj, a ipak, bio je drugačiji. Bio je ode-ven u crno od glave do pete, imao je crnu kapu, kaput, košulju, sve.
Kao i ranije, vladao je kao dobar i pravedan vladar svojim carstvom, ali od tada je uvek bio u crnini, poput nekoga ko je u bezrazložnoj žalosti, a njegove usne, koje su nekada bile toliko radosne, zaboravile su šalu i smeh.
Svako ko ga je video bio je začuđen, ali ipak se niko nije usudio da ga pita: 'Zašto tako? Zbog čega takva žalost?' Niko, sve dok ja to nisam učinila. Zato što je on želeo da to uradim.
Bilo je to jedne noći, kada sam sedela sama sa njim, sa srcem punim ljubavi i samilosti. On je ležao i, dok sam ja držala u krilu njegova stopala i mazila ih, iznenada je počeo da jadikuje zbog svoje sudbine.
- Vidi - tako je rekao - kako su me zvezde pokrale i kako je ovo nebo odigralo svoju igru sa mnom, jednim kraljem! Izgnalo me je iz rajskih predela u kojima sam boravio i
bacilo me u crno mastilo sveta da se o meni priča...
Međutim, ja sam moram da ćutim. Niko me nije pitao:
'Tvoj raj, gde si ga izgubio? Zašto ta crna odeća?'
Kada sam čula sirotog kralja da tako govori, nežno sam svojim licem pomazila njegova stopala i, nakon što sam dobro osmislila svoje reci, odgovorila sam:
- Oh, ti, koji si pomoćnik potištenih i najbolji vladar od svih! Odakle nekome od nas hrabrost da svojom sekirom para nebo? I da tebe, veličanstvo, pita o tvojoj tajni? Ti si
jedini koji zna tajnu i otkrićeš je kome i kada ti budeš želeo...
Tako sam govorila, a kralj mi je na to uzvratio sledeće:
Poznata ti je moja stara navika, tako je počeo, da primam i gostim putnike strance i da ih zamolim da mi ispričaju o svojoj sudbini. Sa tim je povezan uzrok mog nestanka. Slušaj!
Jednog dana mi je, naime, doveden stranac koji se razlikovao od svih ostalih ljudi koje sam do tada sreo. Njegova odeća, turban, obuća, ukratko, sve na njemu bilo je crno, isto kao što to sada na meni možete da vidite. I, isto kao što sam ja vama nakon svog povratka izgledao neobično, tako sam i ja odmah zapazio tog putnika u crnom i naravno da sam želeo da saznam šta ga je navelo da izabere svoju crnu nošnju, jer osetio sam da to nije mogla biti slučajnost i da se iza toga skrivala tajna. Zato sam zatražio da se ovaj gost usluzi posebno pažljivo i, nakon što je jeo i odmorio se, prišao sam, seo pored njega i rekao:
- Da li bi, prijatelju moj, hteo da pred mojim očima otvoriš knjigu svojih avantura, tako da saznam razlog tvoje žalosti i smisao takve odeće?
Na moje iznenađenje, stranac nije hteo ni da čuje za to.
- Pusti to! - vikao je uzbuđeno. - Više ni reci o tome! To što želiš da znaš, nikome ne mogu da objasnim.
Međutim, ja sam sada tek navaljivao:
- Reci mi! Nemoj da se izvlačiš: šta predstavlja tvoja crna odeća?
U međuvremenu, stranac se ponovo smirio.
- Oprosti mi - odgovorio je tužno - ali ti zahtevaš nemoguće! Na tvoje pitanje ne postoji odgovor, ni za koga, osim u slučaju da on i sam takođe nosi ovu crnu odeću...
Tada još nisam shvatao smisao njegovih reci i što se više protivio mojoj želji, utoliko je snažnija postajala žudnja u meni da baš ovoj zagonetki uđem u trag. Tako sam sasvim
zaboravio na dostojanstvo koje priliči jednom kralju, da sam toliko molio i moljakao sve dok stranac, postiđen mojim nestrpljenjem i navaljivanjem, više nije znao kako sebi da pomogne, priznajući mi nevoljno na kraju:
- U zemlji Kini postoji grad rajske lepote, a ipak se zove 'Grad pomračenih' i tužno je mesto čiji stanovnici, koliko god da su lepi poput Meseca, ipak uvek šetaju naokolo u crnini i svako ko dođe u taj grad i tamo ostane dovoljno dugo, jednog dana postaje kao i oni... Zašto? To me ne pitaj! Cak i kada bi dao da me ubiju, od mene nećeš saznati više ni reč!
Tako se stranac oprostio od mene, uzjahao svog konja i krenuo svojim putem. Ostao sam zbunjen. Šta sam mogao da učinim? Danju i noću, budnog i u snu, proganjala me je zagonetka crnine; kao da sam znao da u šahovskoj igri jedan jedini potez može da matira protivnika, a nisam mogao da pronađem baš taj potez, i pored sveg truda. A, šta sve u tu svrhu nisam preduzeo! Koliko knjiga sam istražio, kod koliko učenjaka pomoć tražio; uzalud, na rešenje nisam naišao, nigde i ni kod koga.
Zatim sam odlučio da zaboravim ceo doživljaj poput ružnog sna, strpim se i na taj način ponovo povratim svoj duševni mir, ali koliko god da sam se borio i trudio, ni to nije uspelo. Suviše duboko bio je zaboden trn. Naprotiv, postajao sam sve očajniji. Da, ličio sam na konjanika u uzanom klancu koji ne može ni napred ni nazad, a za vratom mi je čučao strah od ludila. Tako više nije moglo da se nastavi.
Tada sam učinio jedino što mi je u mojoj situaciji još preostalo: napustio sam tron i carstvo, poveo sa sobom nekoliko bliskih sluga i poneo zlata i dragulja koliko mi se činilo dovoljno za neizvesno putovanje. Tiho sam krenuo u potragu za tajanstvenim gradom koji mi je stranac opisao. Moralo je biti uspešno!
I gle, pronašao sam ga. Moj čudnovati gost me nije lagao. Nalazio se u Kini, ličio je na nebeski vrt, a i njegovi stanovnici bili su lepi poput živih slika, naravno poput slika uramljenih crnim ramom. Jer, svi ti ljudi nosili su istu pepeljasto crnu odeću, iz koje su me lica gledala bledo ^ i tužno kao Mesec preplavljen morem noći.
Dakle, grad sam pronašao; međutim, šta je bila njegova tajna? Nakon što sam se smestio u jednom konaku, bacio sam se na posao.
Pa, ne može biti teško, tako sam razmišljao, pronaći rešenje zagonetke koja je ovde svima osim meni poznata. Međutim, prevario sam se. Mogao sam da pitam i prisluškujem gde, kod koga i koliko god želeo, zaista je izgledalo kao da niko ništa ne zna o onome što sam sa toliko čežnje hteo da saznam. Niko nije bio rad da mi
odgovori.
Tako je prošlo godinu dana, a još uvek nisam znao više nego na dan mog dolaska. I upravo kada sam skoro izgubio nadu, sudbina je namestila da sretnem čoveka koji me je odmah, čim sam ga prvi put video, snažno privukao. Pa, imam sa svim vrstama ljudi dovoljno iskustva; šta me se, dakle, ticalo njegovo ime i status? Bio je majstor mesar, ali uprkos tom pozivu bio je čovek pun dobrote i nežnosti, koji ni o kome nije izgovorio nijednu ružnu reč.
Osećao sam da sam, koliko god to koštalo, morao da upoznam tog čoveka i zadobijem njegovo prijateljstvo i sve sam učinio da postignem taj cilj. Koliko je dobrica zbog toga bio začuđen! Dan za danom tražio sam njegovo društvo, hvalio ga, uzdizao i davao mu poklone, tražeći uvek nove povode kad god je za to postojala prilika. Tako sam postepeno istkao mrežu oko njegovog bezazlenog srca; stekao je poverenje u mene, dok su istovremeno mnogi pokloni kojima sam ga obasipao zbunili njegovu narav.
Onda me je jednog dana pozvao kod sebe kući. Tamo sam našao za mene spremljen obrok koji je, preko svake mere, bio bogat i ukusan. Nije postojala nijedna poslastica kojom me nije uslužio i, nakon što smo pojeli nešto od svih tih divota, razgovarajući pri tome o Bogu i svetu, samo ne o onome što je meni potajno ipak bilo najvažnije(!), moj domaćin je ustao i vratio se sa svim što je od mene dobio na poklon od početka našeg poznanstva i stavivši pred mene ćelo to brdo zlata, dragulja i tkanina kojima je još dodao darove iz svog poseda, rekao:
- Oprosti mi! Ali vidi, oduvek sam malim bio zadovoljan, dakle, šta će mi sva ta bogatstva? Zašto si mi ih dao? Čime bih ikada mogao da ti uzvratim? Međutim, ako imaš neku želju i ako u nekoj stvari mogu da ti budem od pomoći, onda mi to, molim te, reci! Cak i kada bih imao hiljadu života i kada bi ih ti tražio od mene, rado bih ih sve žrtvovao tebe radi i to još uvek ne bi bilo dovoljno.
- Dragi moj majstore - uzvratio sam - Čemu to? Zar si ti moj sluga? Ne, ne, ne mogu to da podnosim, da tako nebistro govoriš u mom prisustvu!
I, prešavši rukom preko svojih poklona, nastavio sam:
- Kakvu važnost, za ljude kao što smo mi, poseduje ovo malo drangulija?
Tako sam svojim slugama koje su stajale iza mene dao znak, a oni su otišli i doneli iz riznice koju sam još pose-dovao toliku hrpu zlatnika da su moji raniji pokloni pored toga sigurno izgledali mali, a majstor, koji nije mogao ni da nasluti nameru moje velikodušnosti, bio je van sebe od stida i čuđenja.
- Praviš od mene svog večnog dužnika! - očajnički je povikao. - Opet mi daješ poklone i postiđuješ me, kao da sam ti tvoje prethodne darove vratio samo da bi ih ti umnožio novim. A ja sam ta, naprotiv, učinio zato što bez uzvraćanja ništa nisam hteo da prihvatim od tebe... a sada ovo! Ali, od toga nema ništa, kažem ti ja, koliko god se to tebi ne dopadalo! Ili češ mi sada reci šta očekuješ da učinim za tebe ili ćeš brzo ponovo odneti te stvari, i stare i
nove...
To je bio trenutak u kome sam morao da delujem. Kada sam čuo tog čoveka kako govori, a to me je podstaklo da nanovo shvatim koliko je on u svom prijateljstvu iskren prema meni, odlučio sam u sebi da pred njim više ne skrivam istinu. Dakle, ispričao sam mu ćelu svoju priču, priznao mu da sam kralj i naveo mu razlog zbog koga sam napustio presto i carstvo i krenuo na putovanje ovamo u 'Grad pomračenih'.
- I onda - tako sam završio svoj govor - ipak nisam uspeo da saznam istinu. Reci mi! Reci mi staje uzrok vaše žalosti? Zašto svi nosite crnu odeću? Zašto ste svi u žalosti, kada za to ne postoji vidljiv razlog? I, zašto tu zagonetku čuvate u tajnosti?
Nakon što je čovek čuo te reci, u njemu je došlo do čudnovatog preobražaja. Šta mu se dešavalo? Sta je bilo sa njim? Drhtao je poput jagnjeta koje je, ne naslutivši to, od vuka iznenađeno. Dugo nije izustio ni ton i dok se tresao od užasa preda mnom, oči su mu bile zatvorene.
Zatim je rekao:
- Nije bilo u redu s tvoje strane da postaviš takvo pitanje. Bilo bi bolje da to nisi učinio. Ipak, sačekaj da padne noć! Tada ćeš dobiti odgovor, jedini mogući.
Kada se smračilo, i ljudi u svojim kućama već spavali, moj prijatelj je rekao:
- Dođi! Ovaj čas je povoljan za naš poduhvat. Pokazaću ti ono što želiš da znaš i tvojim očima otkriti tajnu.
Zajedno smo napustili njegovu kuću i on je išao ispred mene dugačkim putem kroz tamu. Uz put nismo sreli ni živu dušu, tako da sam imao utisak da sam duh u izumr-lom svetu. Konačno smo stigli do poluraspadnutih zidina, čiji oblik i visinu nisam mogao da ocenim u mraku.
Moj prijatelj je zastao, a onda je, dok sam ga ja pratio, ušao kroz rupu u dvorište ruševine. Ali šta sada? U jednom uglu nedaleko od mene, video sam konopac na kome je
visila korpa ispletena šibljem. Moj pratilac je već zgrabio, dogurao je oberučke do mene i objasnio:
- Ako zaista želiš da saznaš šta je smisao našeg ćutanja i naše crne odeće, moraš da pustiš da te neko vreme nosi ova korpa između neba i zemlje.
Da li sam se plašio? Da! U tom trenutku mi se činilo da je korpa posuda sa zmijama, a debelo uže kojim je bila obavijena i na kome je visila, u mojoj mašti se pretvorilo u zmaja. Ipak, pomislio sam na to koliko sam sada već bio blizu svog cilja i da sam mogao da verujem mesaru, iako mi njegova namera nije poznata, tako da sam hitro ušao u
korpu.
Međutim, šta se desilo? Čim sam seo, korpa se vinula i ponela me ka nebesima. Da li je to bila čarolija? Da li je korpu vukao tajni mehanizam koji je čoveku na tlu bio poznat i kojim se služio? Kako sam to mogao da znam!
Bespomoćno skupljen u svom tesnom kavezu, zatvorenik konopca koji mi je visio nad vratom, a od koga je istovremeno zavisio moj život, lebdeo sam u sve veće visine, sve dok iznenada jedan čelični prsten nije zadržao čvor užeta, zaustavljajući gondolu na vrhu jednog ogromnog stuba. Izašao sam, ali tako sam samo jedan zatvor zamenio drugim, jer nisu postojale nijedne stepenice koje bi vodile sa te vrtoglave visine nazad na zemlju. Od kakve pomoći su mi bili kukanje i srdžba? Optužbe protiv mesara za koga sam mislio da me je prevario? Okolo se nalazila samo prazna provalija nebeskog svoda, kome sam ja, jadnik, delovao predodređen kao plen. Bio sam prestravljen; nisam se usuđivao da pogledam ni na gore ni na dole; od straha i iznemoglosti zatvorio sam oči, i pokušao da se prepustim svojoj sudbini. Bilo je uzaludno. Kako sam se tada kajao zbog učinjenog! Zavisnost od moje znatiželje! Obuzela me je tuga za zavičajem i najdublja čežnja: da vas samo nikada nisam napustio! Ali, za to je bilo prekasno. Samo još jedno je moglo da mi pomogne, Bog.
Dakle, počeo sam da se molim i, nakon što sam to neko vreme činio, iznenada se pojavila ptica koja je bila ogromna kao brdo i spustila se pored mene na površinu stuba. Njena pera su ličila na grane nekog drveta, imala je kandže moćne poput stepenika koji vode do trona, a kada bi otvorila kljun, moglo se pomisliti da se gleda u unutrašnjost neke pećine. Bio sam začuđen zbog toga što stub nije pukao pod njenim teretom i opet je, pri pogledu na tog suseda koji mi je bi dodeljen, moje srce obuzeo strah i očajanje. Međutim, to čudovište na mene nije obraćalo pažnju. Počelo je da se čisti i češe i, kako sam se samo začudioO), istovremeno sa perjem koje joj je ispadalo, prosipala je biserne školjke i vrećice sa mošusom: ne, to sasvim sigurno nije bila obična ptica!
Posle nekog vremena je zaspala. Ali, pošto je mesto bilo suviše malo za oboje, pokrila me delom svojih krila, tako da sam, poput utopljenika, morao da se borim za vazduh. Ipak, istovremeno mi je palo nešto na pamet.
'Šta sad(?)' - razmišljao sam. Kada bih zgrabio ptičiju nogu i pustio da me ona ponese poput plena? Sigurno, to bi bilo opasno, ali još opasnije bi bilo ostati na ovom mestu, na kome nisam ni deo neba ni deo zemlje, ugrožen sa svih strana. Nevernik me je izdao, kako to samo bitange rade, ali zašto? Da li ga je mamio moj posed? Da li je zato hteo da mi naudi? U to nisam mogao da poverujem! Međutim, kako bilo da bilo: moram da pokušam da pobegnem uz ptičiju pomoć. To je moj jedini spas!
Nakon što sam doneo tu odluku, smirio sam se. Nebo se crvenelo, približavao se čas pevčevog kukurikanja i ogromna ptica pored i iznad mene se probudila. Mahnula je, puna nestrpljenja, krilima i taman mi je ostalo dovoljno vremena da, dok sam još slao brzu usrdnu molitvu Svemoćnom, obgrlim njenu nogu, kada se ona odgurnula sa ivice stuba i povukavši me poput olujnog vetra, odnela kroz visine. Kuda? To nisam znao i o tome nisam razmišljao; nisam mogao da učinim ništa drugo osim da se držim svom snagom za nju, dok je ptica letela, sat za satom, a sunce se lagano penjalo svojom strmom putanjom sve dok, u podne, nije sa zenita pržilo direktno na nas.
Tada je konačno postalo vruće i mom saputniku u per-janoj haljini, njegovo mahanje krilima je, iz maha u mah, bivalo sve sporije, tonuo je pribižavajući se sve više zemlji i tako sam primetio da traži hladovinu. Onda sam i ja pogledao dole, i gle! Lebdeli smo samo još u visini koplja nad zemljom koja se ispod rasprostirala poput zelenog svilenog tepiha, a miris raznoraznog cveća uzdizao se ispunjavajući me radošću.
Zašto ne ostati ovde? Zar je negde postojalo bolje mesto za odmor? Nakon što sam u srcu izrekao sto blagoslova za svog spasioca, pustio sam njegovu nogu i pao na jastuk od mekane trave. Tu sam ostao da ležim, verovatno pun sat, postepeno se oporavljajući od noćne avanture i napornog putovanja u letu, dok su me ispunjavale mračne misli: gde sam se nalazio i šta me još očekuje? Ipak, na kraju sam oterao te oblake iz svoje duše, i umesto toga bio sam zahvalan što mi je sada, uprkos svemu, ipak bilo bolje, tako da sam se sabrao kako bih osmotrio svoju novu okolinu.
A zaista sam mogao da budem zadovoljan onim što sam video! Mesto, na kome sam se nalazio ličilo je na komad raja spuštenog na zemlju, tako čisto i potpuno nedodirnu-to, kao da na njega još nikada nije kročila ljudska noga. Cveće i opet cveće, dokle god da je moj pogled dopirao, u svim bojama i oblicima, uokvireno zelenom, sjajnom kao sam dragi život, a između su se nalazili izvori koji su se tu i tamo slivali u usnule male ribnjake, ogledala snova, u kojima je sva ta divota živela po drugi put.
Zumbuli su grlili karanfile, jasminov cvet bio je isprepleten sa ružinim listom, a rogač je zasipao livadu svojom purpurnom divotom. Čak je i zrno peska ovde ličilo na zlatnu prašinu, a kamenje je imalo sjaj dragulja. U jezerima su ribe, koje su plivale na sve strane, svetlucale kao srebrni novčići, a iza se uzdizao proplanak smaragdne boje obrastao čempresovim šumarcima, topolama i tisom. Miris aloje i sandalovine dopirao je do mene iz tog pravca.
Da li su možda rajski stanovnici izmislili ovaj kutak? Što sam duže uživao u prizoru, postajao sam sve srećniji. Mir se vratio u moje srce i osećao sam se kao neko ko je pronašao skriveno blago, mereći na vagi njegovu težinu.
- Neka je hvaljen Bog! - rekao sam glasno za sebe i, teturajući čas ovamo čas tamo, otkrivao sve više novih krasota koje, na izgled, nisu pripadale nikome, već su bile stvorene samo za moju radost; naslađivao sam oči cvećem, a nepce voćem.
Kako su patnja i briga iznenada bile daleko! Kako to? Da li sam uopšte još razmišljao o 'Gradu pomračenih' i njihovoj tajni, zbog čijeg razrešenja sam tako davno krenuo na put? Ah, kako sam mogao! Čarolija jednog jedinog dana bila je dovoljna da izbriše toliko toga iz knjige sećanja. Šta se srećnika tiču protekle patnje?
Najzad, kada sam se dovoljno našetao, načudio i naradovao, seo sam u hladovinu čempresa u želji da malo dremnem, sve dok sunce nije utonulo u svoj ogrtač od skerleta, a iza se uzdigla noć sa cvetom večernjih zvezda u tamno plavoj odeći. Probudio me je, milujući me, nežni vetar, a iz prolećnog oblaka koji je doneo sa sobom, kratka kiša prskala je bisernom svežinom listove i travu. Čim je to prošlo, začudio sam se zbog nečeg novog. Iz daleka sam video svetlosni odsjaj koji se brzo približavao i ubrzo sam shvatio šta je to bilo. Opazio sam dugačku povorku, a u njoj pojedinačna lica, bile su to devojke, sve same devo-jke, a svaka od njih tako blistavo lepa da sam, videvši to, zaboravio i svet i sebe. Bile su kao koračajući čudesni cve-tovi u svilenim ogrtačima, oko ruku im se umiljavala zlatna čipka, uši i vrat su im bili vlažni od sjaja dragulja, a iza svetlosnog vela sveca koje su držale u svojim, kanom iscrtanim, prstima, smejale su se i mamile usnama... ko bi mogao njih da opiše? Šta su pored njih rubini i pupoljci tulipana i sva šećerna trska Čuzistana? Neka od ove rajske dece, koja su bila na čelu kolone, nosila su tepihe i tron kakvi se po dragocenosti u ovom svetu ne mogu pronaći i, nakon što su skoro stige do mene koji sam sedeo u mraku i sa naporom obuzdavao svojevnestrpljenje, raširile su tepihe i na njima postavile tron. Šta će se sada desiti?
Ne dugo zatim, došla je, okružena svojom pratnjom, i ona kojoj su ove pripreme bile namenjene; a kada se pojavila ona, kraljica vila i najlepša među najlepšima, kada je sela i sa lica podigla veo, imao sam utisak da se Mesec spustio sa neba ili da je izašlo Sunce u sred noći, a hiljade zvezda izbledelo je pred njom. Da, zar je tako nešto bilo moguće? Na javi ili u snu, da li je tako nešto moglo da postoji?
U međuvremenu je vilinska kraljica, koja je na početku sedela sa glavom spuštenom kao da je utonula u misli, pozvala kod sebe jednu od devojaka i privivši je nežno na svojegrudi, čuo sam kako je rekla:
- Čini mi se da se neko mota po okolini, neki stranac rođen na zemlji; idi i dovedi koga pronađeš!
Mala vila je odmah poslušala. Video sam kako lebdeći traži pod drvećem u mojoj blizini, a pošto nisam bežao, već sam se, naprotiv, sa čežnjom nadao da ću biti otkriven, pronašla me je i iznenađeno zastala. Uzela je moju ruku i, kako samo rado, dozvolio sam da me povede!
- Dođi brzo - šapnula je - to je kraljičina želja!
Da li sam i sam imao veću želju? Nisam se protivio ni jednom rečju, pustio sam da me to lepo biće vodi, delu-jući, pri tome, sam sebi kao svraka pored pauna. Gospodarica nas je za to vreme posmatrala sa svog trona. Pao sam pred njena kolena i ponizno ljubio prašinu ispod njenih stopala. Međutim, ona to nije htela da dozvoli ni u kom slučaju.
- Ustani! - povikala je. - Tvoje mesto nije ono koje je samo slugama namenjeno, ne. Jer, vidi, ja cenim gosta i kod mene on dobija počasno mesto, pogotovo ako je tako lep i deluje pametno i fino i obrazovano kao ti. Sedi pored mene na tron; uz Mesec idu i Vlašići.
- O anđeoska gospodarice - uzvratio sam - ne obraćaj se tako nekome ko je samo tvoj najniži rob. Pored kraljice od Sabe srne da sedne samo Solomon, a kako bih to ja mogao biti? Ja, siroti đavo, koji je iz pustinje došao u raj?
- Pusti te izgovore - odgovorila je dama - jer znalca u čarobnjaštvu kao što sam ja time ne možeš zavesti. Dakle, slušaj: neka sve ovde bude tvoje i poštuje tvoje naredbe, ali, ti sam, ne smeš se suprotstavljati meni. Moraš da činiš šta ja činim i da želiš šta ja želim, uvek, jer samo tako možeš da saznaš moju tajnu i kroz moju ljubav doživiš duševnu sreću. Želiš li to?
- Kako bi tvoj pratilac ikada mogao da bude nešto drugo osim tvoja senka - uzvratio sam - a njegova kruna više od prašine na stepeniku tvoga prestola?
Umesto odgovora, kraljica me je preklinjala da, u ime svog srca i duše, sednem pored nje.
- Ti si moj gost predivni čoveče - rekla je - i uz to gost koji se mora voleti!
Moja duša je bila zbunjena; nisam znao šta mi se dešava. Zato što mi je tako isključivo naredila, samo zato, ustao sam sa poda; jedna sluškinja me je uhvatila za ruku, pažljivo me povela uz stepenice i već sam sedeo gore pored mesečeve kraljice. Od uzbuđenja sam mogao samo sa naporom da mislim i govorim, ali sam njeg glas osluškivao sam kao muziku, a on je očaravao moje uvo hiljadama slatkih ljubaznosti.
U međuvremenu su, na njeno naređenje, devojke spremile obrok i to što sam tu mogao da vidim, te divote, prevazilazile su granice mašte. Već sami mirisi! Mošus, sandalovina, ružina vodica: njihov miris je lebdeo poput oblaka iznad brda jela na poslužavnicima od tirkiznog kamena i pehara koji su, i spolja i unutra, bili ukrašeni rubinima, bilo je to slavlje za oči i nos još pre nego što se počelo sa jelom.
Zatim su pred nas postavljena jela koja su se pušila i osvežavajući napici, sve što su umetnici kulinarstva ikada smislili, a nakon što smo se zasitili koliko je srce htelo i pošto smo usluženi vinom, na red su došli muzičari.
Začula se frula, harfa i violina, livada se probudila i počeli su ples i pesma vila... 0, izgubljena srećo! Zar ih neću ponovo videti, lično, svojim očima: lebdeće, svetlucave? Ponovo, kao onda!
Čas su naglavačke skakutale na rukama, mašući nogama kao krilima u vazduhu, čas su opet sa svećama postavljenim na čelu tapkale na vrhovima prstiju, a i same su izgledale kao velike treperave svece... Konačno su se, umorne i žedne od igre, vratile ognjištu i nanovo je svima natočeno predivno vino.
Da li sam još znao ko sam bio, nekada davno? Da li su još postojali sati, dani i noći; zar vreme nije stajalo? Sama kraljica punila mi je pehar, reci, ko je ikada imao takvu vrčaricu?
Zatim joj je postalo vruće, tako da je sa kose i lica pomerila malo svoj veo od zlatnog brokata. To je bilo više nego što sam ćuteći mogao da podnesem. Kakav prizor! Bio sam bespomoćno opijen u rukama ljubavi i vina, a njena moć navodila me je da mrmljam o svojoj čežnji. A moja družbenica je to dopustila! Čak i više od toga: njen smešak uzvraćao je ljubav! Više nisam mogao drugačije i, po drugi put, pao sam na kolena pred njom i, poput vrhova njenih kovrdža, i ja sam, uvek nanovo, ljubio njene noge, a što je ona snažnije vikala: 'Ne čini to! Prestani sa tim!', utoliko sam je, tek sada, još više ljubio.
Tako je između nas podignuta nova zavesa; naše reci i naše duše tragale su jedna za drugom, a ptica nade je iznad nas dvoje sagradila gnezdo.
- Ti, za koju želim da znam šta joj je srcu drago – rekao sam - ti koja zaslužuješ slavu sveta i čije mi je ime još uvek nepoznato, kako se zoveš?
- Torktac, 'Pljačka' me je moj otac nazvao - smešila se - a verovatno je pri tome mislio na srca zaljubljenih! Iznenađeno sam odgovorio:
- Kako čudno! I mene moji prijatelji zovu Torktac! Zar naša bića nisu u istoj meri srodna kao i naša imena?
Dakle, pljačkajmo se u tom slučaju međusobno, napravi mo duševnu hranu od čarobnjačkog vina, hajde da zajed no uživamo u slatkom i gorkom ljubavnog obroka!
Na ovu smelost, moja kraljica ništa nije odgovorila recima, ali skriveni ukaz u njenom pogledu koji je daljinu učinio bliskom, nagoveštavao mi je: ovo je povoljan čas za tvoju igru i sreća je sa tobom!
A njen ohrabrujući smešak govorio je: uzmi poljubac, jer ovaj tren je dobar, a devojka ljupka!
Tada, sam je zagrlio i ljubio i svaki moj poljubac uzvraćala je hiljadostruko. Postao sam opijen kao ni od jednog vina, mojoj volji su iskliznule uzde, a u mom srcu šumela je krv, toliko divlje da je Torktac čula njen glas, odvojila se od mene i rekla:
- Ove noći, dragi moj, budi zadovoljan poljupcima i ne grebi više po nebeskom plavetnilu! Jer to 'više' ne bi bilo dobro. Možemo da se igramo sve dok budeš umeo da vladaš sobom, međutim, ne budeš li to mogao zato što ti priroda oduzima uzde, izaberi jednu od mojih devojaka!
Ta, sve su lepe: prava jutarnja rumenila za noći njihovih ljubavnika. Dakle, ti mi reci koja ti se najviše sviđa, a ja ću ti je pozajmiti kao sluškinju i ljubavnicu istovremeno, da te uteši i vatru tvoju ugasi. Ako sledeće noći budeš žudeo za nekom drugom ili čak za dve odjednom, koju god da izabereš, biće tvoja.
Tako je govorila vilinska kraljica dok me nežno mazila. I, dok sam ja zbunjeno ćutao, ona sama je tajno razgledala devojke, a zatim je pozvala jednu koja joj je izgledala naročito dražesno i, puna ljupkosti, meni je poverila nju, a njoj mene:
- Idi sada i čini kako želiš...
Šta se na to moglo uzvratiti? Bez ustručavanja devojka me je uhvatila za ruku i vodila me je sve dok nismo stigli pred kapiju jednog malog dvorca sa krovom od zlatnog crepa, a onda je moja pratilja sačekala da ja uđem prvi, pa je i sama ušla za mnom.
Ušli smo u dvoranu u kojoj je bila spremljena ložnica na tepisima i svilenim jastucima, okružena dugačkim svećama koje su mirisale na amber, a plamen im je bio boje zumbula. Više se ni zbog čega nisam čudio; a i zašto bih? Veliki umor glačao je uzburkano more moje duše; svet je postao tih i zagrlio je nas, koji smo se razumeli kao bas i sopran: glava uz glavu i grudi uz grudi na jastucima.
U vrbinoj pletenici njene kose pronašao sam ružin pupoljak, toliko nežan, toliko mekan i topao! Otvorio sam zatvorenu školjku usana, a i pečat sa njenog drugog adiđara. Ležala je uz mene sve dok nas prvi jutarnji zraci nisu probudili; zatim se digla i stajala preda mnom kao oličenje moje sreće. U susednoj prostoriji pripremila mi je kadu i tog jutra prao sam se ružinom vodicom iz posuda i vrčeva koji su crveno svetlucali od rubina, a žuto od zlata. Pošto sam se obukao, video sam da je moja ljubavnica nestala, a ja sam izašao napolje da je potražim. Svitalo je, ali biserne niti zvezda nisu postale tanje. Poslao sam Bogu jutarnju molitvu. Onda sam pogledao oko sebe. Ali, livade su između ribnjaka i šumarka bile napuštene u osvit i nadaleko i naširoko nije bilo žive duše. Kuda li je kraljica odvela svoje vilinsko jato? I, zašto sam ja ovde ostao sam?
Glava mi je još bila teška od vina, raspoloženje mi je pomračila samoća i tako sam legao da se odmorim na postelji od uvenulih cvetnih venaca prethodne noći, i ubrzo sam ponovo zaspao dok je sudbina pored mene čuvala stražu šapćući mi srećne snove.
Kada sam se probudio, gazela noći je većj)od nebeskom školjkom otvorila vrećicu tamnog mošusa. Cim sam ustao, već sam, isto kao i prošle večeri, osetio nežan vetar sa prolećnim oblačkom koji je rasipao bisere, donoseći do mene miris ruža, jasmina i ljubičica.
I, gle! Kao da vreme i njegove promene ovde nisu postojale, dolebdele su vile uz uzvike i smeh, izgradile tron od zlata i dragulja i na svilenim tepisima postavile veličanstven obrok za gosta.
I, opet, sve je ovo preda mnom potonulo kada sam među devojkama ugledao Torktac, gospodaricu noći, a ipak blistavu poput prolećnog dana. Zarobila je moje oči i otkucaje srca, tako da više, bez njene volje, nisam mogao da pomerim ni delić tela. Zauzela je svoje mesto na prestolu i tek kada sam čuo da me zove i traži, izašao sam iz mraka, a ona je ponovo, kao i juče, želela da kao njen pratilac sedim pored nje.
Sve se ponovilo: predivna jela koja telo ne čine teškim, a duh tupim, pesme i svirka laute poput saća puni blažene slasti, ples pod svetlom zvezda i čarobni napitak vino, koji je u ljubav ulivao vatru, a duši davao krila.
Samo je kraljica, ovog puta, prema meni, njenom robu, bila još nežnija i nakon nekog vremena naložila je jednim treptajem trepavice devojkama da odu. Pod kupolom noći ostao sam sam sa takvom prijateljicom! Srce mi je gorelo, a u kiši varnica krvi, uskoro i glava i misli. Drhtavim prstima šarao sam po svili njenih lokni, pipkajući u pravcu zlatnog pojasa ka finoći njenog tela.
Ah, kako se to može podneti? Naime, to da ruke prosjaka smeju dodirivati samo spoljne zidove raja? Ko to može? Obgrlio sam je obema rukama i privukao sebi sa neizmer-nom čežnjom da nestanem u njoj, da se utopim u njoj... Ali, voljena je još jednom okovala moju strast i zadržala me u predvorju.
- Zar si zaboravio naš dogovor? - pitala je. - Ovo nije noć kada će on biti prekršen! Budi zadovoljan! Ljubi me usna ma, zubima i hajde da se tako igramo oko vatre, ali sada
ne zahtevaj više. Ko spozna granice i u njima svoju sreću, može je zadržati celog svog života; međutim, koga svetio zablude njegove požude goni dalje, uvek od jednog ka nečem drugom, na kraju pada u ništavilo.
Čuo sam te reci, ali ipak nisam mogao da ih prihvatim.
- Pomozi mi - preklinjao sam skoro van pameti - za ime Boga, pomozi mi da se u ovom talasu ne udavim i ne uvenem od otrovnog trna! Jer, vidi, kao luđak sam okovan za tvoj kovrdžavi lanac; ili me spasi ili mi oduzmi život, mačem mi odrubi glavu koju ti polažem pred noge. Čemu sva ova muka? Nisi li ti ruža, a ja tvoja kiša? Ili, ti si potok, a ja žedan na tvojoj obali! Jer, siroti smrtnik poput mene tebi nije potreban; svejedno je da li će tvoje mleko prihvatiti moju urmu ili moju iglu tvoja svila, ili ćeš dopustiti da umrem, u svakom slučaju, kako bilo da bilo, potpuno sam tvoj.
- Ali, imaj stpljenja - uzvratila mi je vilinska kraljica. -Šta je jedna noć, ako ćeš zauzvrat pronaći svetlost večne svece? Ili želiš da prodaš ceo izvor za jednu jedinu kap? Svu radost za jednu požudu? Med za trn? Uzmi poljupce, igraj se mojim loknama i sa mojim devojkama i budi zadovoljan onim što si i prošle noći našao, jer, na kraju, prijatelju moj, posle ribica upecaćeš u jezeru i mesečevu sliku, ali samo budi strpljiv...
Kada sam je čuo da tako govori, vratio mi se razum; stideo sam se i kajao. Ali, koliko dugo? Taj dan je bio daleko i, čim su moje usne ponovo dodirnute njene, ta vatra je ponovo protresla moje telo izazivajući požar u venama.
Još jednom je kraljica pozvala jednu od lepotica iz svoje pratnje i naložila nam da se udaljimo. Sigurno, ljupkiju devojku nijedno srce ne bi moglo poželeti, a ipak! Njen zagrljaj nije mogao da utoli moju žeđ, a od njenih poljubaca moja rana nije zarasla, niti čežnja usnula...
Kada je noć razbila vrč svojih boja i kada je dan obukao svoju bledu odeću, moja družbenica me napustila. Seo sam pod čempres i dok mi je pogled lutao prirodom u koju me je ogromna ptica donela tek prekjuče, i koja je u meni tada izazivala ushićenost kao sam nebeski vrt, shvatio sam da je za mene sada bila prazna i pusta. Duša mi je mrznula. Svu radost i boje, tako mi se bar činilo, noć je odnela sa sobom, a ja sam proklinjao sunčevu svetlost u koju je svet sada uronio i pred njom sam zatvorio oči.
Isto se ponovilo dvadeset devet dana i noći. Pun nestrpljenja očekivao sam sledeći zalazak sunca, i sa njim povratak kraljice i njenih vila, bez kojih je život za mene izgubio svaku draž. I kada su bile odsutne ipak sam, i budan i u snu, sanjao samo o njima; šta mi je inače od sveta potrebno? Od njega bih odustao radosnog srca zarad jednog jedinog noćnog slavlja. Zar nisam bio vladar u carstvu duševne sreće? Nije li moj dom bio raj, i zar nije svaka moja želja bila odmah ispunjena?
Svaka, osim jedne, najveće! Jer, još uvek, iz noći u noć, tešila me je moja mesečeva kraljica, a kada bi moja ljubav pretila da prekorači svaku meru, slala bi me sa jednom od devojaka iz njene pratnje u mali dvorac sa krovom od zlatnog crepa.
Ah, kakav nezahvalnik sam ja! Zato što mi je to jedino ispunjenje bilo uskraćeno, uskoro sam mislio samo na nju i nisam cenio sve ostalo što mi je svake noći pružano u takvoj punoći.
Kada je trideseta noć rasprostrla nad zemljom svoje kovrdže od ambera, bila je mračnija nego ikad ranije, jer je nebo ovog puta sakrivalo Mesec u svom zagraljaju. Vile su, ipak, kao i obično, došle, a došla je i kraljica okružena svećama i, lepša nego ikad, sela na svoj tron.
I danas me je pozvala, s ljubavlju mi ponudila mesto sa svoje desne strane i, kao i uvek, zajedno smo jeli, pili u radosti purpurno vino, uživali u devojačkom plesu i slušali pesme i melodiju harfe. Međutim, što je to duže trajalo, u meni je snažnije gorela strast. Bilo je kao da se u tom trenutku sakupilo celokupno sećanje na sve požude i čežnje koje sam osećao tokom prethodnih dana i noći. Da li me je obuzimalo ludilo? Da - šta bi to inače bilo? Demoni, koje sam teškom mukom okovao, oslobodili su se u ovoj noći bez Meseca iz svojih lanaca, i onda vezali oni mene, tako da sam postao njihova igračka i bespomoćna žrtva.
Sasvim sigurno, poludeo sam kao izgladneli magarac koji je video žito ili kao padavičar u noći mladog Meseca. Moje ruke su, poput od ljubavi podivljalih paukova, rovarile po kosi voljene, mazile njene srebrne udove i grabile njeno telo kao lopovi zavisni od blaga blago. Zbog njenog opiranja moja žudnja je bila još više podstaknuta, a vatra se rasplamsala.
Čim je kraljica to shvatila, uzela je moju ruku puna samilosne ljubavi, poljubila je i rekla:
- Ne grabi zaključano blago! Onaj ko želi da opljačka ono što mu nije u slobodi dato, nikada ne dospeva na cilj, a i kako bi mogao da obiješ žig ovog rudnika? Ali, strpi se!
Urmino drvo je već tvoje i ti ćeš jesti njegove plodove, samo ako budeš mogao da sačekaš.
- Ti svetlosti mojih očiju i moje sunce! - odgovorio sam. - Kako da se pred zrakom tvog prisustva moja lampa ne ugasi? Žednom pokazuješ svoju šećernu vodicu i uz to mu govoriš: 'Zatvori svoje usne; ni slučajno ne pij odavde!'. Ali, shvati, moj razum je od tvog prisustva poludeo i ja više nemani snage da se borim sa iskušenjem kakvo si tiza mene. Kako bih mogao da odustanem od takve sreće? Čak i ako si ti vila, a ja samo smrtan čovek, ipak smo oboje stvoreni od zemlje! Dakle, koliko dugo još da gladujem, grizem usne i gutam vodu koja mi curi na usta? Okončaj konačno moju patnju i ispuni želju mog srca! Ne govori stalno samo: 'Ne ljuti se, jer ja sam tvoja prijateljica', već mi danas i dokaži da to stvarno jesi! Ili, do kada još želiš da me puštaš da kao zec prespavam svoje vreme i sreću, ti, sa bedrima gazele? Plašim se da me, ipak, na kraju, ne prevari sudbina, jer ona je svirepa poput starog vuka, lukava kao lisica, a kao lav i panter napada svoje žrtve... Dakle, usliši moju želju večeras, jer ako to ne učiniš, ja ću umreti. Budi ljubazna prema svom gostu, jer to je oduvek bila odlika kraljeva i sultana!
Tako sam govorio i uvek nanovo navaljivao u svom ludilu. Ali, opet me je odbila, preklinjući me:
- Ali, sve što poželiš, ja ću učiniti, samo me sada ostavi! I, veruj mi, ja sam tvoja robinja i ništa što bih mogla da dam, pa čak i život, ne bi mi bilo suviše dragoceno za gosta kao što si ti. To što zahtevaš već je tvoje, ali tražiš prerano!
Sačekaj, i od trnja ću ti napraviti raj i dati ti da sa vrbinog lista osetiš miris aloje... samo sačekaj! Danas od mene uzmi sve osim onog jednog jedinog, još nezrelog: moj obraz, moje usne, moje grudi; samo ne skriveni biser. Ako se ove noći strpiš, nećeš se pokajati hiljadu sledećih. Vidi, i danas ću ti dati jednu od svojih vila, devojku lepu poput punog Meseca, tako da ti odricanje lakše padne!
Pokušala je da me urazumi takvim recima ali, iako su moje uši slušale, moja, čulnim ushićenjem opijena i omamljena duša, nije. Doduše, intuicija mi je šapnula da je kraljica u pravu, da bi trebalo da se postidim i dođem do mirnog uvida, ali, ah! Drugi glas u meni bio je jači; nisam mogao da izbegnem sudbinu koja je želela moju nesreću i pratio sam mameći zov koji je, kao kroz maglu iz daljine, dopirao do mene: 'Budalo! Iskoristi čas, neće se ponoviti, a kasnije neka bude šta bude...' Tako sam svojoj vilinskoj ljubavnici odgovorio: - Zaista, otežavaš mi stvar; zar nije dovoljno to što si mi oduzela sav duševni mir? Hiljade i hiljade njih je već, u potrazi za takvim blagom, izgubilo svoj život, a ja, koji sam to blago pronašao, treba da ga se odreknem? Nije me briga koliko ću kasnije zbog toga patiti! Ne, sve dok u meni ima života, ja te neću pustiti, dakle, prepusti mi se ili prospi moju krv, jer ja sam ti se predao i dušom i čulima, a kakva je već cena smrt za posedovanje tebe? Pusti me da ove noći izgorim u ljubavi kao sveca; zapali me, jer ja živim samo kroz tvoju vatru, kao što godišnja doba žive samo od sunca. Shvati, do sada sam sanjao; da, bio sam mrtav, a nisu li san i smrt blizanci, a, moj san, bila si ti... ali, kako sam mogao da sanjam o tebi, da u stvarnosti nisi postojala? Mene usnulog probudi sada, probudi me u život ili me ubi, brzo izauvek...
Rekavši to napao sam je po treći put i njene molbe da se strpim više ništa nisu mogle da učine protiv groznice ludila moje strasti.
- Kunem ti se - jecala je - sutra ćeš doći do ispunjenja, ako još samo danas izdržiš, samo danas, slušaj, samo još jednu, poslednju noć!
Šta je pomagalo? Brujanje moje krvi bilo je glasnije od svih njenih reći, a njen otpor je samo ustostručio moju požudu. Držao sam je zarobljnu kao plen i moja ruka je, poput oštrog noža, prodrla kroz njenu odeću ka njenom telu, i već sam stajao pred vratima njene odaje sa blagom spreman da na silu obezbedim ulaz i sjedinim njen rubin sa svojim karneolom, kada je ona, shvativši da više ništa nije moglo da me zadrži, povikala:
- Zatvori oči na trenutak, pa ću ti otkriti svoje blago i ono će biti tvoj posed!
Nisam pomislio ništa drugo, do da je kraljica najzad popustila, da želi da mi ispuni želju i utoli moju žeđ; srce mi je kliktalo od radosti i odmah sam učinio ono što je tražila. Trajalo je samo trenutak, a onda sam čuo njen glas:
- Otvori oči!
Otvorio sam ih spreman, spreman da svoju rajsku nevestu uzmem u naručje večnog blaženstva; ali, šta sam umesto toga video? Oko mene je bila još samo tama, bez svetla, a ja sam, sam samcijat, ponovo sam stajao u korpi ispod užeta, kao i onda, pre nego što sam stigao na vrh ogromnog stuba, sa koga me je kasnije odnela velika ptica. Samo što je korpa ovog puta tonula na dole, a dole, na tlu, čekao me je prijatelj u crnoj odeći. Zagrlio me je i sa suzama u očima zamolio za oproštaj.
- Da sam ti i sto godina pričao o onome što si sada doživeo, ipak mi ne bi verovao - rekao je - međutim, sada ti je tajna poznata i kome, reci i sam, bi se to moglo ispričati? Da li sada razumeš naše ćutanje i razlog zbog koga u nemoj patnji naša tela uvijamo u crninu?
- Oh, ti - uzvratio sam - koji si moj brat u crnini, kako istinito govoriš... donesi i meni jedno od vaših crnih odela!
Učinio je to i još iste večeri sam krenuo na put u svoju zavičajnu zemlju i grad, koje sam napustio odavno želeći da razrešim zagonetku i kuda sam se, nakon što sam dobio odgovor na svoje pitanje, vratio kao 'šah crnih ogrtača', a moja patnja odjekivala je na nebu kao grom iz crnog olujnog oblaka i dok živim, nikada neću prestati da tugujem zato što sam svojom krivicom izgubio duševnu sreću...
Ovu priču, tako nam je rekla ta dama u crnom, tada joj je ispričao kralj i od tada je i ona, iz ljubavi prema njemu, nosila samo još odeću boje noći.
Noć daje Mesecu veličanstvenost i zato je svila kraljevskog kišobrana koji na zenitu nosi zlatnog sokola, crna. Nijedna boja nije bolja od crne - ili ne daješ crnim ribljim leđima prednost nad njenim belim skeletom? Nije li crna boja znak mladosti? Na crnini ne ostaje prljavština, a kroz crnilo ženice oko vidi osvetljen svet! Šta bi bilo dostojno toga da bude mesečeva kolevka, ako ne crna noćna svila? Sedam boja imaju sedam nebesa, a među njima, nijedna nije iznad crne.
Nakon što je indijska princeza završila svoju priču, kralj Behram je pohvalio, zagrlio, a onda su zajedno srećno zaspali.
