(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
6 MINUTA
Ljudi razgovaraju….to je činjenica. Upoznaju se….prvo ide neobavezan razgovor, šale, malo smeha pod uslovom da umeju da se smeju I ako se kockice slože nekako se prepoznaju pa nastave druženje, priču…..Ali kako?
Iskreni očekuju da I sagovornik bude iskren
Prirodni očekuju da razgovor takodje bude prirodan.
Otvoreni očekuju otvorenost i sa druge strane.
A svako od njih očekuje da onaj drugi čuje šta je prvi rekao i pokuša da shvati i prihvati....a ako ne može da shvati bar da prihvati ako želi......a mnogo puta ne želi, što je odlično. Da bi shvatio šta neko podrazumeva pod izgorenim rečima moraš ga poznavati, ili bar poznavati njegov način razmišljanja u konkretnoj stvari o kojoj se vodi razgovor. Na primer: moje reči "sa njim sam bliska" i tudje istovetne reči ne znače isto jer pojam bliskosti nam je različit. Zato se uglavnom ide na prihvatanje, nereagovanje...."idemo dalje sistem" koji u suštini znači "ne zanima me da ti objašnjavam ili ne zanima me da slušam objašnjenje ". To je po meni suštinska razlika izmedju prijatelja i PRIJATELJA....shvatanje sa obe strane koje dovodi do prihvatanja ili samo prihvatanje....sa svim trudom i ljubavlju koje zahteva shvatanje ili samo sa površnim prihvatanjem.
E, tu je zajeb.....golem hahahaha jer to što neko kaže da mu se takve osobine (one tri navedene) dopadaju ne mora da znači da je i sam takav. Većina ljudi poseduje rasparen komplet.
Postoje ljudi koji umeju da se smeju i oni koji ne umeju.....ili ne smeju. E, ovi koji umeju su mi nekako bliski. Poznajem u ovom nevidljivom svetu nekolicinu ljudi koji to umeju.
Imala sam jednog PRIJATELJA.....virtuelnog.....zapravo dvoje. Ali prijatelja u najpozitivnijem smislu te reči....mlad muškarac....za mene mlad.....tridesetak godina. Znamo se sa odeljenja. I tamo smo se mnogo smejali svi onako čoporativno.....lečili smo jedni druge jer životi naši nas razboleše. Nema zdravoga čoveka...niti će ga biti. Tog leta, kada sam počela da objavljujem na blogu....to leto je bilo najteže leto u mom životu. Slobodno mogu reći da sam ga preživela zahvaljujući njemu i ostalima sa odeljenja. Cela ta godina je bila jako stresna za mene....ne znam samo da odredim da li je ova gora ili bolja od nje.....mislim da je ova gora. Onako umorna zaboravljala sam lonče sa kafom na rešou.....par puta je malo falilo da se samozapalim....pa onda stavim ali zaboravim da uključim.....ili zaboravim da isključim.....postalo je na odeljenju normalno da kad se sretnemo ja samo napišem „stavljam kafu, počni da meriš vreme“....6 minuta hahahaha.....onda me on opominje.....bila je to šala za sve ostale. Živeo je sa devojkom i imali su mace. Ona je pravila prelepe fotografije .....tako nežne.....prosto osećaš da su mace tu, ispred tebe...onako žive i meke a ipak svoje. U našim pauzama smo torokali, smejali se dok je njegova devojka suflirala a on kuckao....ona je prelepa....nežna i jaka kao zemlja....žena vodilja....ne žena pratilja . Pričali smo i o izbiljnim stvarima, sumnjama, kako se donose odluke.....analitika razmišljanja. Kaže da je čitajući neke moje blogove i zapravo upoznavajući me kroz njih i na odeljenju shvatio koliko je porodica važna i kako sačuvati bitnost i suštinu. Nisu ni on ni ona o tome pre razmišljali.....mladost, život zajedno....mladosti tako malo treba da bude mlada....zrelosti tako mnogo treba da bude zrela. Ta priča i smeh sa njima me je krepila....a onda, kada je jednog dana sav moj stres provalio iz mene zbog jedne sebične rečenice klijenta na koju ranije ne bih ni obratila pažnju.....ali tada jesam.....e, tad sam pukla....Bogu hvala bio je tu....poslala sam jednu poruku sa milijardu tačkica izmedju nabacanih reči.....tačno je prepoznao blizinu pucanja....“Madam, zaključaj kancelariju, isključi telefone, navuci venecijanere i nema te....ostaću koliko god treba....pričaćemo...doći će i moja druga polovina.....znaš, ona je žensko pa će možda moći da pripomogne da te smirimo“.....i ostali su njih dvoje...do kasno noću smo pričali....smirivala sam se polako....ulazila u svoje nestajanje...izlazila.“Madam, da li si sad dobro? Vidim nema tačkica izmedju reči .....ajde stavi kafu a ja merim vreme“. „Turila sam“ i gomila nasmejanih smajlića.
Pričali smo o svačemu.....o fontanama, o tome da žele kuću....brinuli su o jednom psu lutalici ispred zgrade.....učila sam ga kako da ga vodi na povodcu....pričao mi je o tehnikama slikanja....ja njemu i njoj o cveću....o rešavanje porodičnih problema.....o tugama i radostima....umeo je tako lepo da se smeje....od srca....oboje su se smejali od srca....divni, razumni i veseli mladi ljudi.....i ozbiljni kad treba.
Na odeljenju su ga svi voleli....odneo ih je život dalje on neta.....svi pravimo izbore. Nedostaje nam.....i meni nedostaje....mnogo... nadam se samo da nisu zaboravili da se smeju.
PS Dobro jutro blogeri......možete zaboraviti da jedete, da uplatite ratu kredita, da odete po dete u obdanište (to i nije tako strašno jer će vam ga vaspitačica sigurno vratiti hahaha).....ali nikada ne zaboravite da se smejete
