Ne mogu te izbaciti iz misli, neprestano lutaš njima,
Iako te moje srce daleko odbacuje,
Ali kad mi beznačajnu reč uputiš u sivim danima,
Svako osećanje, duboko zakopano, počne tamnu apatiju da truje.
Gledam u beskrajan svod mraka...
Pitam se da li i ti misliš na ovaj način o meni tada,
Ali mašta je samo misao, bolna i jaka,
Sa namerom da se stvori lažna nada.
Činiš me da se osećam kao da nema nikog drugog na svetu,
Ali, i dalje te moje srce ne želi nimalo,
Svako lepo osećanje vraća me u tamu i setu,
Pa me ono upozorava, da od otrova ljubavi tvoje ne bi zauvek stalo.
Udaljeno ti je srce, kao zvezda nedosežno,
I ne mogu da prestanem da se davim u istinama golim,
Iako znajući da o meni nećeš nikada pričati nežno,
Znam da osećaš u dubokoj svesti da te volim.
Nemoguće je imati te, ali neka boli koliko treba,
Jača je ova opijenost tvojim otrovom,
Još jednom bacam pogled do sivog neba,
Sklapam oči u želji za stvarnim snom.
I konačno te vidim, ideš prema meni hodajući sve brže,
Srećem tužne usne u blagoj hladnoći,
Tvoj dlan nežno hvata moj, tvoje ruke me čvrsto drže,
Osećam te u još jednoj, naizgled istoj, prolećnoj noći
Ali suza što mi iz oka kanu, iz prelepog sna me trže.
Iako te moje srce daleko odbacuje,
Ali kad mi beznačajnu reč uputiš u sivim danima,
Svako osećanje, duboko zakopano, počne tamnu apatiju da truje.
Gledam u beskrajan svod mraka...
Pitam se da li i ti misliš na ovaj način o meni tada,
Ali mašta je samo misao, bolna i jaka,
Sa namerom da se stvori lažna nada.
Činiš me da se osećam kao da nema nikog drugog na svetu,
Ali, i dalje te moje srce ne želi nimalo,
Svako lepo osećanje vraća me u tamu i setu,
Pa me ono upozorava, da od otrova ljubavi tvoje ne bi zauvek stalo.
Udaljeno ti je srce, kao zvezda nedosežno,
I ne mogu da prestanem da se davim u istinama golim,
Iako znajući da o meni nećeš nikada pričati nežno,
Znam da osećaš u dubokoj svesti da te volim.
Nemoguće je imati te, ali neka boli koliko treba,
Jača je ova opijenost tvojim otrovom,
Još jednom bacam pogled do sivog neba,
Sklapam oči u želji za stvarnim snom.
I konačno te vidim, ideš prema meni hodajući sve brže,
Srećem tužne usne u blagoj hladnoći,
Tvoj dlan nežno hvata moj, tvoje ruke me čvrsto drže,
Osećam te u još jednoj, naizgled istoj, prolećnoj noći
Ali suza što mi iz oka kanu, iz prelepog sna me trže.
