Danas sam napunila pedeset,ili bolje reci pola veka, ili pola case ako na primer zivim 100 godina, sto je nemoguce. Pitam se sta sam uradila za ovih 50 godina koliko mi je Bog dao do sada, da li sam i gde sam sve gresila. Na danasnji dan, pre 19 godina sam otisla da rodim Stefana, ne znajuci naravno da cu bas njega roditi, i da ce mi bas zbog njega dusa biti slomljena, da, sutra bi on napunio 19 godina...razmisljam kakav bi to mladic bio, da li bi se smejali,sta bih mu sve spremila,sta kupila...Secam se da mi je dan pre nego sto je napunio 5, za moj rodjendan poklonio parfem naf naf...jos uvek ga cuvam, secam se njegovog sirokog osmeha i zagrljaja punog ljubavi, secam se i da me je pitao, Mama da li znas kome je SUTRA rodjendan,smejala sam se u sebi, a njemu ozbiljno odgovorila...Ne ne znam, ja znam da je meni danas...na tren se pokunjio,
sve dok ga nisam zgrabila i podigla u vis smejuci se...znam duso...znam, mom Andjelu, tada nisam bila svesna koliko je ta rec bila tacna...Posle samo desetak dana, ja vise nisam imala svog Stefana, svoje dete, svoju dusu. 31.10 mi je zakazano sudjenje...14 godina borbe protiv vetrenjaca, borbe protiv uzurpiranih i korumpiranih,protiv ubica,lazova...skupljam snagu,ne dam dusu bez borbe,ne dam, ne dam makar vecnost trajala. Znam, sve znam, i ako uspem,i ako ih osude, to je Pirova pobeda za mene, Stefana mi niko ne moze vratiti, ali ne dam im tako olako mada kasno, ali ne dam.
Ono o cemu pisem se radja iz mog licnog sazrevanja, mog zivota, punog uspona i padova, svetlih tacaka u zivotu i mracnih delova. Mnogo gubitaka...ali i dobitaka sa druge strane.
Pisem o tome kako bismo mogli biti mnogo srecniji nego sto najcesce jesmo, ne ceneci mnogo trenutke u kojima zivimo, u stvari mi ih ne prepoznajemo, misleci da su to obicni trenuci,uobicajeni, svakodnevni, medjutim posle nekog vremena u stvari shvatimo da su bas ti, obicni,
naizgled uobicajeni trenuci bili, oni za koje smo se vezali,koji nam znace, i koje pamtimo...zalim zbog mnogo izgovorenih reci u pogresnom trenutku, i cutnje u casu kada bi bilo bolje da sam nesto rekla.
Zalim za mnogim stvarima koje sam uradila, a nisam trebala, i za mnogim stvarima koje nisam uradila, a trebala sam. Jos uvek sazrevam u svojoj tuzi i zivotu koji stoji kao nepoznanica predamnom. Nadam se da cu u godinama koje slede obicne trenutke dozivljavati na sasvim drugaciji nacin, jer nikada se ne zna...nikada.
sve dok ga nisam zgrabila i podigla u vis smejuci se...znam duso...znam, mom Andjelu, tada nisam bila svesna koliko je ta rec bila tacna...Posle samo desetak dana, ja vise nisam imala svog Stefana, svoje dete, svoju dusu. 31.10 mi je zakazano sudjenje...14 godina borbe protiv vetrenjaca, borbe protiv uzurpiranih i korumpiranih,protiv ubica,lazova...skupljam snagu,ne dam dusu bez borbe,ne dam, ne dam makar vecnost trajala. Znam, sve znam, i ako uspem,i ako ih osude, to je Pirova pobeda za mene, Stefana mi niko ne moze vratiti, ali ne dam im tako olako mada kasno, ali ne dam.Ono o cemu pisem se radja iz mog licnog sazrevanja, mog zivota, punog uspona i padova, svetlih tacaka u zivotu i mracnih delova. Mnogo gubitaka...ali i dobitaka sa druge strane.
Pisem o tome kako bismo mogli biti mnogo srecniji nego sto najcesce jesmo, ne ceneci mnogo trenutke u kojima zivimo, u stvari mi ih ne prepoznajemo, misleci da su to obicni trenuci,uobicajeni, svakodnevni, medjutim posle nekog vremena u stvari shvatimo da su bas ti, obicni,
naizgled uobicajeni trenuci bili, oni za koje smo se vezali,koji nam znace, i koje pamtimo...zalim zbog mnogo izgovorenih reci u pogresnom trenutku, i cutnje u casu kada bi bilo bolje da sam nesto rekla.
Zalim za mnogim stvarima koje sam uradila, a nisam trebala, i za mnogim stvarima koje nisam uradila, a trebala sam. Jos uvek sazrevam u svojoj tuzi i zivotu koji stoji kao nepoznanica predamnom. Nadam se da cu u godinama koje slede obicne trenutke dozivljavati na sasvim drugaciji nacin, jer nikada se ne zna...nikada.
