- Poruka
- 41.280
Postoji mnogo mitova u vezi neverbalne komunikacije. Recimo, objavljeno je mnoštvo knjiga (od kojih je jedna bestseler) koje tvrde da možemo „čitati ljude kao knjigu”. To, jednostavno, nije istina. Možemo, međutim, postati bolji u čitanju (ili kontroli sopstvenog) neverbalnog kroz praksu.
Evo pet interesantnih, naučno zasnovanih saznanja o neverbalnoj komunikaciji.
Govor tela nije „govor”.
Ne postoji nikakav rečnik za neverbalnu komunikaciju. Značenje pojedinačnog neverbalnog signala, kao što je određen gest ili pokret očima, može da zavisi od konteksta, pojedinca, odnosa između pošaljioca signala i primaoca. Izuzetak su određeni pokreti, poznati kao amblemi (eng. emblems), koji dolaze umesto izgovorene reči, kao što su „OK“ simbol koji napravimo palcem ili pokazivanje srednjeg prsta – svima je jasno značenje ovih amblema.
Ulazak u nečiji lični prostor uzrokuje uzbuđenje.
Svi mi oko sebe nosimo „mehur” ličnog prostora, pri čemu su oni različite veličine. Ukoliko nam neko uđe u lični prostor, to nas može uzbuditi, ali vrsta tog uzbuđenja zavisiće od toga ko nam ulazi u lični prostor, kao i od konteksta.
Razumevanje dinamike ličnog prostora nudi određene prednosti. Pri situacijama, odnosno susretima koji su prijatni, neznatni ulazak u lični prostor dovodi do uzbuđenja koje može prerasti u pozitivnu reakciju, kao što su dopadanje, seksualna zainteresovanost i tome slično. U situacijama koje predstavljaju borbu za nadmoć, ulazak u nečiji lični prostor može da vodi u bes ili u, recimo, strah.
Određene facijalne ekspresije imaju univerzalno značenje.
Postoji pozamašna količina dokaza da su facijalne ekspresije osnovnih emocija – besa, radosti, tuge, gađenja, iznenađenja i straha – slične u različitim kulturama. Možemo prepoznati kad je neko srećan, bez obzira na kom delu planete se nalazili. Problem je u tome što može biti veoma teško, bez prethodne obuke, razlikovati istinsku sreću – ili osmeh – od one koja je lažna, to jest odglumljena.
Slični se prepoznaju.
Postoje individualne razlike u tome koliko smo sposobni da neverbalno komuniciramo. Upravo ta sposobnost je veliki deo konstrukta emocionalne inteligencije. Neki ljudi su izrazito vešti u sopstvenom neverbalnom izražavanju – oni šalju jasne poruke o tome šta osećaju, kad im se nešto dopada, kada su dominantni, i tome slično. Drugi mogu biti veoma dobri u čitanju, to jest dekodiranju tuđih neverbalnih signala. Ove dve sposobnosti su povezane, što znači da će dobar pošiljalac neverbalnih signala najverovatnije biti i dobar primalac.
Detekcija laganja je gotovo nemoguća.
Postoji uverenje da, pomoću govora tela, možemo proceniti da li neko laže; na primer, lažov ne može da nas gleda u oči ili pravi nervozne pokrete. Međutim, skoro je nemoguće precizno uočiti laži kroz jednostavno posmatranje nečijeg govora tela. Iako obmanjivanje kod osobe koja ga vrši može da izazove uzbuđenje, ljudi na različite načine mogu pokazivati to uzbuđenje, pa tako neko može da deluje kao krivac, a neko drugi može da deluje kao da govori istinu. Postoje neka istraživanja o tome da postoji nekolicina ljudi koji su u stanju da detektuju obmanu sa velikom tačnošću, ali ni ti ljudi nisu uvek u pravu (jedno takvo istraživanje je osnova za TV seriju „Laži me”, iako je serija netačno implicirala da su ljudski detektori laži gotovo nepogrešivi u svojim procenama).
Izvor: Psihoverzum
Evo pet interesantnih, naučno zasnovanih saznanja o neverbalnoj komunikaciji.
Govor tela nije „govor”.
Ne postoji nikakav rečnik za neverbalnu komunikaciju. Značenje pojedinačnog neverbalnog signala, kao što je određen gest ili pokret očima, može da zavisi od konteksta, pojedinca, odnosa između pošaljioca signala i primaoca. Izuzetak su određeni pokreti, poznati kao amblemi (eng. emblems), koji dolaze umesto izgovorene reči, kao što su „OK“ simbol koji napravimo palcem ili pokazivanje srednjeg prsta – svima je jasno značenje ovih amblema.
Ulazak u nečiji lični prostor uzrokuje uzbuđenje.
Svi mi oko sebe nosimo „mehur” ličnog prostora, pri čemu su oni različite veličine. Ukoliko nam neko uđe u lični prostor, to nas može uzbuditi, ali vrsta tog uzbuđenja zavisiće od toga ko nam ulazi u lični prostor, kao i od konteksta.
Razumevanje dinamike ličnog prostora nudi određene prednosti. Pri situacijama, odnosno susretima koji su prijatni, neznatni ulazak u lični prostor dovodi do uzbuđenja koje može prerasti u pozitivnu reakciju, kao što su dopadanje, seksualna zainteresovanost i tome slično. U situacijama koje predstavljaju borbu za nadmoć, ulazak u nečiji lični prostor može da vodi u bes ili u, recimo, strah.
Određene facijalne ekspresije imaju univerzalno značenje.
Postoji pozamašna količina dokaza da su facijalne ekspresije osnovnih emocija – besa, radosti, tuge, gađenja, iznenađenja i straha – slične u različitim kulturama. Možemo prepoznati kad je neko srećan, bez obzira na kom delu planete se nalazili. Problem je u tome što može biti veoma teško, bez prethodne obuke, razlikovati istinsku sreću – ili osmeh – od one koja je lažna, to jest odglumljena.
Slični se prepoznaju.
Postoje individualne razlike u tome koliko smo sposobni da neverbalno komuniciramo. Upravo ta sposobnost je veliki deo konstrukta emocionalne inteligencije. Neki ljudi su izrazito vešti u sopstvenom neverbalnom izražavanju – oni šalju jasne poruke o tome šta osećaju, kad im se nešto dopada, kada su dominantni, i tome slično. Drugi mogu biti veoma dobri u čitanju, to jest dekodiranju tuđih neverbalnih signala. Ove dve sposobnosti su povezane, što znači da će dobar pošiljalac neverbalnih signala najverovatnije biti i dobar primalac.
Detekcija laganja je gotovo nemoguća.
Postoji uverenje da, pomoću govora tela, možemo proceniti da li neko laže; na primer, lažov ne može da nas gleda u oči ili pravi nervozne pokrete. Međutim, skoro je nemoguće precizno uočiti laži kroz jednostavno posmatranje nečijeg govora tela. Iako obmanjivanje kod osobe koja ga vrši može da izazove uzbuđenje, ljudi na različite načine mogu pokazivati to uzbuđenje, pa tako neko može da deluje kao krivac, a neko drugi može da deluje kao da govori istinu. Postoje neka istraživanja o tome da postoji nekolicina ljudi koji su u stanju da detektuju obmanu sa velikom tačnošću, ali ni ti ljudi nisu uvek u pravu (jedno takvo istraživanje je osnova za TV seriju „Laži me”, iako je serija netačno implicirala da su ljudski detektori laži gotovo nepogrešivi u svojim procenama).
Izvor: Psihoverzum
