Tišina... Tišina koju lomi muk... i ja.
Sedim i razmišljam... Čujem kako cigareta gori dok joj nemilosrdno izvlačim dušu...
Nastojim da uhvatim tvoju senku, ona mi je čest gost, ali je nestašna... Ljudsko oko nije toliko refleksno da registruje svaki njen pokret. I svaka noć je ista pred jasnoćom tame. Neko bi rekao, sumorna slika, a ne vidi koliku slobodu ima u njoj. I zašto ljudi jure beskraj, kad je on svuda oko nas... Eto, opet mi je pobegla... senka... ili ono što ja mislim da je bila.
A ja? Sama u sobi, u mraku, u gluvo doba noći, sama u vasioni...
Pitam se, koja je poenta svakog dana. Ako je on isti. Sumoran. Ako se ljudi ne smeju. Ako ne vide vodeni žig koje su ostavile godine na ulicama. Koja je poenta dana, koji neko provede jureći, kako bi ispunio neke kriterijume koje čak nije sam postavio, okupiran svojim i tuđim obavezama, i problemima... ako su to problemi... a da ni jednom, pa makar i slučajno, ne pogleda u nebo. Ili u slučajnog prolaznika. U ostalom, gde smo mi zalutali? Čemu ovo sve? Uvek je neko drugi bitniji od nas samih. Ili postojimo samo mi. A šta je između?
I ne znam zašto stavljam upitnike. Pitanja su retorička. Ja na njih znam odgovor. A znate li vi?
Da li ste shvatili osnovnu lekciju, koju život nameće? Prilično je jednostavna: prepušten si samom sebi. Kad to shvatite... e, onda će sve biti mnogo lepše. Ako ne lepše, onda bar funkcionalnije.
Kako li je ljudima koji su toliko pametni da su... praktično retardirani? Ne vređam nikog, već naglašavam blago flegmatično iluzorno stanje svesti.Ponekad mi se čini da to nije toliko loša opcija. Poludiš, i zabole te za sve. A bar u ludnici može da se puši na miru. U inat celoj državi i svima onima koji nisu na vreme poludeli.
Uvek treba poći prvo od sebe. Videti trn prvo u svom oku, i po mogućstvu isti odstraniti. A sve i da ostane tu, bar da postoji svest o njegovom postojanju.
I valjda ćemo jednom postati jednaki. Nema slobode bez jednakosti. A nema jednakosti ako si potlačen. A potlačen si u svakom slučaju, ako se nekoliko pojedinaca zauzima zarad dobrobiti cele nacije...
I tu dolazimo do mene.
Možda sam ja čudna. Možda sam i vizionar. Ali eto, izdvajam se od većine koja me okružuje. Izdvajam se iz mase koja je potpuno neupucena u bilo kakva dešavanja, ili eventualno sociološke promene...ili pravac u kojem bi to sve (kao) trebalo da se kreće. Ne želim ni da spominjem neki potencijalni napor koji bi se mogao uložiti da bi se bilo šta promenilo. Pa makar i nagore. Važno je da se već jednom promeni. Jer ne može uvek i zauvek da ide nizbrdo. Bar ako je verovati prostim zakonima fizike.
A zašto se ja osećam odgovornom za tu nepravdu koju mladi ljudi sami sebi (ne)svesno čine?
To bih i ja volela da znam.
Da li smo svi rođeni u neko pogrešno, mračno, bahato vreme, gde svako svakog smišlja kako da iskoristi? Gde je perspektiva sa ili bez diplome faktički ista? Gde ne možeš da uspeš u životu ako se nekome debelo ne ušlihtaš? Da li u ego ili u novčanik, u to već ne bih da zalazim i trošim svoje dragocene reči.
Da li nas prosto mrzi da bilo šta preduzmemo?
Priznajmo to sebi, poštenije je.
Ja sam spremna da se borim.
A Vi?
Sedim i razmišljam... Čujem kako cigareta gori dok joj nemilosrdno izvlačim dušu...
Nastojim da uhvatim tvoju senku, ona mi je čest gost, ali je nestašna... Ljudsko oko nije toliko refleksno da registruje svaki njen pokret. I svaka noć je ista pred jasnoćom tame. Neko bi rekao, sumorna slika, a ne vidi koliku slobodu ima u njoj. I zašto ljudi jure beskraj, kad je on svuda oko nas... Eto, opet mi je pobegla... senka... ili ono što ja mislim da je bila.
A ja? Sama u sobi, u mraku, u gluvo doba noći, sama u vasioni...
Pitam se, koja je poenta svakog dana. Ako je on isti. Sumoran. Ako se ljudi ne smeju. Ako ne vide vodeni žig koje su ostavile godine na ulicama. Koja je poenta dana, koji neko provede jureći, kako bi ispunio neke kriterijume koje čak nije sam postavio, okupiran svojim i tuđim obavezama, i problemima... ako su to problemi... a da ni jednom, pa makar i slučajno, ne pogleda u nebo. Ili u slučajnog prolaznika. U ostalom, gde smo mi zalutali? Čemu ovo sve? Uvek je neko drugi bitniji od nas samih. Ili postojimo samo mi. A šta je između?
I ne znam zašto stavljam upitnike. Pitanja su retorička. Ja na njih znam odgovor. A znate li vi?
Da li ste shvatili osnovnu lekciju, koju život nameće? Prilično je jednostavna: prepušten si samom sebi. Kad to shvatite... e, onda će sve biti mnogo lepše. Ako ne lepše, onda bar funkcionalnije.
Kako li je ljudima koji su toliko pametni da su... praktično retardirani? Ne vređam nikog, već naglašavam blago flegmatično iluzorno stanje svesti.Ponekad mi se čini da to nije toliko loša opcija. Poludiš, i zabole te za sve. A bar u ludnici može da se puši na miru. U inat celoj državi i svima onima koji nisu na vreme poludeli.
Uvek treba poći prvo od sebe. Videti trn prvo u svom oku, i po mogućstvu isti odstraniti. A sve i da ostane tu, bar da postoji svest o njegovom postojanju.
I valjda ćemo jednom postati jednaki. Nema slobode bez jednakosti. A nema jednakosti ako si potlačen. A potlačen si u svakom slučaju, ako se nekoliko pojedinaca zauzima zarad dobrobiti cele nacije...
I tu dolazimo do mene.
Možda sam ja čudna. Možda sam i vizionar. Ali eto, izdvajam se od većine koja me okružuje. Izdvajam se iz mase koja je potpuno neupucena u bilo kakva dešavanja, ili eventualno sociološke promene...ili pravac u kojem bi to sve (kao) trebalo da se kreće. Ne želim ni da spominjem neki potencijalni napor koji bi se mogao uložiti da bi se bilo šta promenilo. Pa makar i nagore. Važno je da se već jednom promeni. Jer ne može uvek i zauvek da ide nizbrdo. Bar ako je verovati prostim zakonima fizike.
A zašto se ja osećam odgovornom za tu nepravdu koju mladi ljudi sami sebi (ne)svesno čine?
To bih i ja volela da znam.
Da li smo svi rođeni u neko pogrešno, mračno, bahato vreme, gde svako svakog smišlja kako da iskoristi? Gde je perspektiva sa ili bez diplome faktički ista? Gde ne možeš da uspeš u životu ako se nekome debelo ne ušlihtaš? Da li u ego ili u novčanik, u to već ne bih da zalazim i trošim svoje dragocene reči.
Da li nas prosto mrzi da bilo šta preduzmemo?
Priznajmo to sebi, poštenije je.
Ja sam spremna da se borim.
A Vi?
