- Poruka
- 6.481
Vreme je
napisao: Beqë Cufaj
Ove godine sam na Dan Evrope bio u Prištini. Misija Evropske komisije pozvala je goste u Vilu 91, restoran u predgrađu glavnog grada Republike Kosova. Našao sam se među ljudima s kravatama i u dobro skrojenim odelima, kao i sa posebno doteranim damama, a oko nas su se vrtele melodije narodnih pesama Balkana i kelneri, koji su gostima, domaćoj i međunarodnoj prominenciji, nutkali voćne sokove i pivo ili vino, kao i toplu zakusku i voće. Tamo stisak ruke, ovamo naklon glavom, onamo poverljiv razgovor. Zadaci koji su postavljeni pred ove muškarce i žene toliko su raznovrsni i naporni da je teško zamisliti koliko otpora i teškoća će oni morati da savladaju da bi postavili na noge najmlađu državu u Evropi, čija je nezavisnost proglašena 17. februara 2008. Četiri internacionalne civilne misije – UN, EU, OEBS i vojna misija NATO – pomažu i istovremeno nadgledaju izgradnju vlasti i institucija ove krhke republike. Problemi su mnogobrojni – od zastrašujućeg siromaštva, preko korupcije, do izuzetno teške obnove mostova razumevanja između albanske većine i srpske manjine, koja i dalje svoj spas vidi u Beogradu, a pretnju svojoj egzistenciji u Prištini. Za razliku od domaćih političara, koji ovaj Dan Evrope obeležavaju u Prištini, većina „internacionalnih“, koji su sada sa njima u Vili 91, pre deset godina je samo preko televizijskih ili novinskih izveštaja mogla da prati jedan od najpotresnijih i najprotivrečnijih ratova u novoj Evropi. Reč je o ratu na Kosovu.
Predistorija tog rata i danas se različito tumači. Neki u njemu vide teško ogrešenje o međunarodno pravo. Drugi o njemu govore kao o pravednom i neophodnom. Treći, opet, desetu godišnjicu povlačenja srpske vojske i policije Slobodana Miloševića sa Kosova koriste kao povod da podgreju teorije zavere o uključivanju NATO-a u rat na Kosovu, da obnove stare resantimane i da kritikuju sve što je postignuto ili čemu se teži u najmlađoj suverenoj državi Evrope.
Greška teoretičara zavera je u tome što rat na Kosovu izvlače iz konteksta raspada bivše Jugoslavije. Taj raspad je u najvećoj meri bio podstaknut raspaljivanjem srpskog nacionalizma u Beogradu, gde je komunistički aparatčik Slobodan Milošević svojoj partiji prišio etiketu „socijalistička“, a u suštini joj dao nacionalistički program. Ideološka osnova ovog nacionalističkog programa bio je Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. o „statusu Srbije i srpske nacije“, čije prvo bojno polje bilo Kosovo, kojem je Milošević 1989. faktički ukinuo autonomiju.
Onda je 1991. poslao Armiju na nekoliko sati u Sloveniju, koju je potom „pustio da ode“. Usledio je krvavi rat u Hrvatskoj, gde su mesta kao Vukovar i Knin u Krajini postali sinonimi za masovna ubistva, sistematske progone i nepregledne kolone izbeglica. Onda je odlučio da nastavi u Bosni i Hercegovini, gde će mlada Evropa od 1992. do 1995. doživeti svoj do sada najužasniji rat od kraja Hladnog rata. Sarajevo je postalo sinonim najduže opsade i osvajanja nekog grada u poslednjim decenijama. A grad Srebrenica na istoku nekadašnje jugoslovenske republike postao je sinonim najgoreg masakra u Evropi od kraja Drugog svetskog rata: u roku od samo 48 sati nakon što je pala ondašnja muslimanska enklava u julu 1995, Radovan Karadžić, politički komesar Miloševića, i general Mladić, vojni izvršilac, po nalogu iz Beograda su naredili da se masakrira 8000 nevinih muškaraca i mladića. Njihov greh? Nisu bili Srbi.
Pročitajte knjigu Razglednica iz groba mladog bosanskog novinara Emira Suljagića i videćete šta se dešavalo u ljudskom rukom stvorenom paklu usred Evrope devedesetih godina. Pogledajte film Grbavica Jasmile Žbanić i videćete kako je više od 30.000 prevashodno muslimanskih, ali i hrvatskih žena i devojaka bilo silovano od strane srpske soldateske pod Miloševićem, Karadžićem i Mladićem.
napisao: Beqë Cufaj
Ove godine sam na Dan Evrope bio u Prištini. Misija Evropske komisije pozvala je goste u Vilu 91, restoran u predgrađu glavnog grada Republike Kosova. Našao sam se među ljudima s kravatama i u dobro skrojenim odelima, kao i sa posebno doteranim damama, a oko nas su se vrtele melodije narodnih pesama Balkana i kelneri, koji su gostima, domaćoj i međunarodnoj prominenciji, nutkali voćne sokove i pivo ili vino, kao i toplu zakusku i voće. Tamo stisak ruke, ovamo naklon glavom, onamo poverljiv razgovor. Zadaci koji su postavljeni pred ove muškarce i žene toliko su raznovrsni i naporni da je teško zamisliti koliko otpora i teškoća će oni morati da savladaju da bi postavili na noge najmlađu državu u Evropi, čija je nezavisnost proglašena 17. februara 2008. Četiri internacionalne civilne misije – UN, EU, OEBS i vojna misija NATO – pomažu i istovremeno nadgledaju izgradnju vlasti i institucija ove krhke republike. Problemi su mnogobrojni – od zastrašujućeg siromaštva, preko korupcije, do izuzetno teške obnove mostova razumevanja između albanske većine i srpske manjine, koja i dalje svoj spas vidi u Beogradu, a pretnju svojoj egzistenciji u Prištini. Za razliku od domaćih političara, koji ovaj Dan Evrope obeležavaju u Prištini, većina „internacionalnih“, koji su sada sa njima u Vili 91, pre deset godina je samo preko televizijskih ili novinskih izveštaja mogla da prati jedan od najpotresnijih i najprotivrečnijih ratova u novoj Evropi. Reč je o ratu na Kosovu.
Predistorija tog rata i danas se različito tumači. Neki u njemu vide teško ogrešenje o međunarodno pravo. Drugi o njemu govore kao o pravednom i neophodnom. Treći, opet, desetu godišnjicu povlačenja srpske vojske i policije Slobodana Miloševića sa Kosova koriste kao povod da podgreju teorije zavere o uključivanju NATO-a u rat na Kosovu, da obnove stare resantimane i da kritikuju sve što je postignuto ili čemu se teži u najmlađoj suverenoj državi Evrope.
Greška teoretičara zavera je u tome što rat na Kosovu izvlače iz konteksta raspada bivše Jugoslavije. Taj raspad je u najvećoj meri bio podstaknut raspaljivanjem srpskog nacionalizma u Beogradu, gde je komunistički aparatčik Slobodan Milošević svojoj partiji prišio etiketu „socijalistička“, a u suštini joj dao nacionalistički program. Ideološka osnova ovog nacionalističkog programa bio je Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. o „statusu Srbije i srpske nacije“, čije prvo bojno polje bilo Kosovo, kojem je Milošević 1989. faktički ukinuo autonomiju.
Onda je 1991. poslao Armiju na nekoliko sati u Sloveniju, koju je potom „pustio da ode“. Usledio je krvavi rat u Hrvatskoj, gde su mesta kao Vukovar i Knin u Krajini postali sinonimi za masovna ubistva, sistematske progone i nepregledne kolone izbeglica. Onda je odlučio da nastavi u Bosni i Hercegovini, gde će mlada Evropa od 1992. do 1995. doživeti svoj do sada najužasniji rat od kraja Hladnog rata. Sarajevo je postalo sinonim najduže opsade i osvajanja nekog grada u poslednjim decenijama. A grad Srebrenica na istoku nekadašnje jugoslovenske republike postao je sinonim najgoreg masakra u Evropi od kraja Drugog svetskog rata: u roku od samo 48 sati nakon što je pala ondašnja muslimanska enklava u julu 1995, Radovan Karadžić, politički komesar Miloševića, i general Mladić, vojni izvršilac, po nalogu iz Beograda su naredili da se masakrira 8000 nevinih muškaraca i mladića. Njihov greh? Nisu bili Srbi.
Pročitajte knjigu Razglednica iz groba mladog bosanskog novinara Emira Suljagića i videćete šta se dešavalo u ljudskom rukom stvorenom paklu usred Evrope devedesetih godina. Pogledajte film Grbavica Jasmile Žbanić i videćete kako je više od 30.000 prevashodno muslimanskih, ali i hrvatskih žena i devojaka bilo silovano od strane srpske soldateske pod Miloševićem, Karadžićem i Mladićem.
