Василиј Зајцев
Elita
- Poruka
- 18.999
Злочин без казне који траје: 17 година од погрома на КиМ, дана кад су гореле српске куће и светиње
Процењује се да је у погрому учествовало преко 60.000, а процесуирано је свега 400 особа, од којих су неки кажњени веома благим казнама
На данашњи дан пре 17 година догодио се мартовски погром Срба на Косову и Метохији, током којег су албански екстремисти и припадници тзв. ОВК са КиМ протерали више од 4.000 српског становништва, њихова имовина, велики број верских објеката је спаљен или порушен, док су многи убијени и нестали, међу којима и припадници међународних снага.
Међу настрадалима је било осам Срба, док је 11 Албанаца погинуло у обрачуну с припадницима међународних снага безбедности.
Унмиков извештај о билансу мартовских нереда
Према проценама Унмика, на 33 локације у погрому, који је почео 17. марта и трајао два дана учествовало је око 60.000 Албанаца.
Више од 900 кућа је уништено, а 35 српских цркава и манастира је оскрнављено, спаљено или порушено.
У Призрену су током нереда запаљени сви српски објекти у граду, укључујући цркву Богородицу Љевишку, Богословију и манастир Светог архангела Михаила, из кога су немачки војници претходно евакуисали свештенике. Миниран је манастир Светих Козме и Дамјана у Зочишту, манастир Девич, а Кфор је спречио напад на Храм Христа Спаса.
Спаљене су обе православне цркве у Косову Пољу – Црква Светог Николе, из XИX века, и Црква Свете Катарине, у селу Бресје, код Косова Поља. Осим светиња, организован је и напад на болницу и школу "Свети Сава". Порушен је велики број споменика на православном гробљу, што је настављено и након погрома.
За време дводневних немира, у Пећи су запаљене Црква Светог Претече и Црква Светог Јована Крститеља, Стара митрополија са парохијским домом и Црква ваведења Пресвете Богородице, у Белом Пољу, која је настрадала 1999. године, али је била делимично обновљена и оспособљена за богослужење. Такође, порушени су и сви надгробни споменици на гробљу у Белом Пољу.
Осамнаестог марта албански екстремисти су извршили напад на село Свињаре и том приликом запалили већи број српских кућа. Уз помоћ припадника Унмика, мештани су, из зоне напада премештени у други крај села.
Током вечерњих часова Албанци су палили напуштене српске куће у Обилићу, док су на полицијску станицу бацили бомбу. Такође, спаљена је српска црква у центру Обилића, као и зграда амбуланте. Истог дана сви Срби из Обилића су протерани.
Код немачке базе Кфора у Призрену дошло је до сукоба Албанаца и међународних мировних снага. Албанци су покушали да уђу у базу у којој је било склоњено 58 Срба, али је њихов напад одбијен. Демонстранти су уништили на десетине возила Унмика, службена возила УН, као и неколико приватних аутомобила.
Истрага показала да је реч о испланираном етничком нападу Албанаца
Истрага је показала да је реч о претходно добро испланираном симултаном етничком нападу Албанаца током којег је протерано 4.012 Срба, убијена је најмање 21 особа (десет Срба убили су Албанци, а 11 Албанаца међународне снаге безбедности), док се две воде као нестале.
Повређено је најмање 950 људи, од којих 150 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину.
Порушено је око 935 српских кућа, оштећено десет општинских зграда (школе, болнице, поште...), спаљено је 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе.
Процењује се да је у погрому учествовало преко 60.000, а процесуирано је свега 400 особа, од којих су неки кажњени веома благим казнама.
Шта је претходило нередима и нападу на Србе на КиМ?
У у Чаглавици, селу у близини Приштине, 15. марта 2004. године рањен је Јовица Ивић (18), младић српске националности, који је у тешком стању пренесен у болницу у северни део Митровице. Дошло до протеста мештана овог села као и осталих српских села у околини (Грачаница, Сушица, Лапље село, Преоце…) Дан касније, тројица дечака албанске националности (8, 11 и 12 година) настрадали су у несрећи, када су се утопили у Ибру, за шта су локални медији оптужили Србе иако је УНМИК истрагом утврдио да су оптужбе биле лажне.
Албанци су тврдили да су шесторица дечака, бежећи од људи из српског села Зупче, 16. марта 2004. године упали у Ибар, а тројица су том приликом удавила.
Албански званичници су за ово окривили српску страну, што је изазвало бес међу косовским Албанцима.
Албанци су неколико сати касније почели да се окупљају у јужном делу Косовске Митровице, блокирали прилазе граду и прегазили барикаду на мосту на Ибру. Почели су да бацају молотовљеве коктеле и пале возила Унмика, а нереди су се убрзо проширили на 33 места на Косову.
Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на КиМ избило насиље, у вечерњим сатима су, у Београду и Нишу, запаљене џамије, а у Новом Саду демолирано седиште Исламске заједнице.
Јуче, 17. марта, навршило се 17 година од почетка погрома Срба са Косова и Метохије, познатије као Мартовски погром.
Организовано етничко чишћење Срба са Косова и Метохије протекло је под будним оком Међународне Заједнице, међтуим, без икакве конкретније реакције са њихове стране. Нити је јуче било посебног сјећања на жртве овог погрома.
Ми, међутим, требамо да се сјећамо свих наших страдања и жртава. Само кроз наше сјећање, оно кроз шта су прошли неће изгубити смисао.
Процењује се да је у погрому учествовало преко 60.000, а процесуирано је свега 400 особа, од којих су неки кажњени веома благим казнама
На данашњи дан пре 17 година догодио се мартовски погром Срба на Косову и Метохији, током којег су албански екстремисти и припадници тзв. ОВК са КиМ протерали више од 4.000 српског становништва, њихова имовина, велики број верских објеката је спаљен или порушен, док су многи убијени и нестали, међу којима и припадници међународних снага.
Међу настрадалима је било осам Срба, док је 11 Албанаца погинуло у обрачуну с припадницима међународних снага безбедности.
Унмиков извештај о билансу мартовских нереда
Према проценама Унмика, на 33 локације у погрому, који је почео 17. марта и трајао два дана учествовало је око 60.000 Албанаца.
Више од 900 кућа је уништено, а 35 српских цркава и манастира је оскрнављено, спаљено или порушено.
У Призрену су током нереда запаљени сви српски објекти у граду, укључујући цркву Богородицу Љевишку, Богословију и манастир Светог архангела Михаила, из кога су немачки војници претходно евакуисали свештенике. Миниран је манастир Светих Козме и Дамјана у Зочишту, манастир Девич, а Кфор је спречио напад на Храм Христа Спаса.
Спаљене су обе православне цркве у Косову Пољу – Црква Светог Николе, из XИX века, и Црква Свете Катарине, у селу Бресје, код Косова Поља. Осим светиња, организован је и напад на болницу и школу "Свети Сава". Порушен је велики број споменика на православном гробљу, што је настављено и након погрома.
За време дводневних немира, у Пећи су запаљене Црква Светог Претече и Црква Светог Јована Крститеља, Стара митрополија са парохијским домом и Црква ваведења Пресвете Богородице, у Белом Пољу, која је настрадала 1999. године, али је била делимично обновљена и оспособљена за богослужење. Такође, порушени су и сви надгробни споменици на гробљу у Белом Пољу.
Осамнаестог марта албански екстремисти су извршили напад на село Свињаре и том приликом запалили већи број српских кућа. Уз помоћ припадника Унмика, мештани су, из зоне напада премештени у други крај села.
Током вечерњих часова Албанци су палили напуштене српске куће у Обилићу, док су на полицијску станицу бацили бомбу. Такође, спаљена је српска црква у центру Обилића, као и зграда амбуланте. Истог дана сви Срби из Обилића су протерани.
Код немачке базе Кфора у Призрену дошло је до сукоба Албанаца и међународних мировних снага. Албанци су покушали да уђу у базу у којој је било склоњено 58 Срба, али је њихов напад одбијен. Демонстранти су уништили на десетине возила Унмика, службена возила УН, као и неколико приватних аутомобила.
Истрага показала да је реч о испланираном етничком нападу Албанаца
Истрага је показала да је реч о претходно добро испланираном симултаном етничком нападу Албанаца током којег је протерано 4.012 Срба, убијена је најмање 21 особа (десет Срба убили су Албанци, а 11 Албанаца међународне снаге безбедности), док се две воде као нестале.
Повређено је најмање 950 људи, од којих 150 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину.
Порушено је око 935 српских кућа, оштећено десет општинских зграда (школе, болнице, поште...), спаљено је 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе.
Процењује се да је у погрому учествовало преко 60.000, а процесуирано је свега 400 особа, од којих су неки кажњени веома благим казнама.
Шта је претходило нередима и нападу на Србе на КиМ?
У у Чаглавици, селу у близини Приштине, 15. марта 2004. године рањен је Јовица Ивић (18), младић српске националности, који је у тешком стању пренесен у болницу у северни део Митровице. Дошло до протеста мештана овог села као и осталих српских села у околини (Грачаница, Сушица, Лапље село, Преоце…) Дан касније, тројица дечака албанске националности (8, 11 и 12 година) настрадали су у несрећи, када су се утопили у Ибру, за шта су локални медији оптужили Србе иако је УНМИК истрагом утврдио да су оптужбе биле лажне.
Албанци су тврдили да су шесторица дечака, бежећи од људи из српског села Зупче, 16. марта 2004. године упали у Ибар, а тројица су том приликом удавила.
Албански званичници су за ово окривили српску страну, што је изазвало бес међу косовским Албанцима.
Албанци су неколико сати касније почели да се окупљају у јужном делу Косовске Митровице, блокирали прилазе граду и прегазили барикаду на мосту на Ибру. Почели су да бацају молотовљеве коктеле и пале возила Унмика, а нереди су се убрзо проширили на 33 места на Косову.
Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на КиМ избило насиље, у вечерњим сатима су, у Београду и Нишу, запаљене џамије, а у Новом Саду демолирано седиште Исламске заједнице.
Јуче, 17. марта, навршило се 17 година од почетка погрома Срба са Косова и Метохије, познатије као Мартовски погром.
Организовано етничко чишћење Срба са Косова и Метохије протекло је под будним оком Међународне Заједнице, међтуим, без икакве конкретније реакције са њихове стране. Нити је јуче било посебног сјећања на жртве овог погрома.
Ми, међутим, требамо да се сјећамо свих наших страдања и жртава. Само кроз наше сјећање, оно кроз шта су прошли неће изгубити смисао.
