(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
146….drugi put
Taman sam potisla malo tugu, brigu i čežnju svoju u neki ćošak svesti. Ma šta potisla......gurnula sam je grubo pujdajući noćas san na nju. Mučila sam čežnju toliko da su oči počele da joj se sklapaju ispred monitora od pisanja, od čitanja, od slušanja muzike. Na kraju, kad joj je glava već počela padati odvedoh je u krevet. A note......ne znam samo da li sam ih njima hranila ili ubijala. Tek ispisaše njih tri boga oca inspirisane slikom, notom što poslužiše kao dekor na pozornice samotnosti. Večita enigma.....misliš da ti je lakše.......a zapravo nije.
I naterah nas justros, iako mi je duša spavala u ovo nedeljno jutro, da ustanemo i radimo. Čak smo se i lepo družile, kuvale, knjižile i smejale. Znam da one gvire svaka iza vrata svoje sobe u ovom hotelu od glave.....tu su....čekaju povoljan momenat da opet izjure.....jake, prelepe dame što plene misli. A one, misli, predaju se nekako lako. Volela bih da su jače......i jesu, ali samo sad, svake godine u ovo vreme nisu......i samo jedan lek postoji. Dostava ide teško i traje mesec dana ali sam rešila da presrećem sanitet ......zato mi treba vremena koje kradem da stignem sve ..... i da izlečim sebe.
Gledah moje prve blogove, što stvarno nisam do sad radila zbog nedostatka vremena, ali mi pade na pamet i videh neku logiku ..bilo je 146 blogova koje objavih pre nego što sam ih obrisala. Sada je opet taj isti broj. Složile se kockice.
Zato, evo ga opet, moj prvi blog......sve je isto, raspoloženje, osećanja, ljubav i briga i čežnja, naravno......samo smo sada svi stariji za jednu jako tešku godinu. Stoga je sada još teže......ta je godina, onako sebično, kako samo život može da izrežira, uzela dosta snage...ali, imamo mi klematisa neuništivog, tako da ćemo sve preživeti, ako ni zbog čega drugog, a ono iz inata.
Eeee, ovog mog prvenca će se setiti oni koji su dugo tu.......hvala od srca mojim dragim prijateljima što su još uvek kraj mene. Da nema njih, ne bih ni ja bila ovde.
Dakle, moj prvi blog, objavljen dana 25.06.2009. godine. Za sve je kriv jedan dalek, a ipak blizak ledeni gospodin....hvala mu.
SVE ŠTO ZNAMO MI
Objavljeno 25.06.2009. u 11:34, autor: LJILJA MMM
________________________________________
Sivilo ovih dana se uvlači i u mene. Duša postaje nekako pepeljasta, učmala. Misli sustižu jedna drugu kao i kapi ovih kiša koje neprestano padaju ali bez snage da nešto počnu, bez snage da se otrgnu od melanholije oblaka i tužnog neba. Tuga u meni već stanuje, od nedavna. A ova nebeska žalost samo još više moju setu hrani. Neposlušne misli, kao na toboganu, gore-dole,gore-dole, umaraju mi dušu. Jure po mojoj glavi, lupaju, udaraju, viču, svadjaju se........kao neposlušna deca.
A ja nemam snage da ih postrojim, da podviknem. Samu sebe podsećam na majku koja nije u stanju da savlada sopstvenu čeljad, nego joj se penju na glavu a ona se, umorna, povlači u svoju fotelju, u sebe samu i tu nestaje, sama sa sobom, prazne glave, bez misli. To je još jedino mesto gde ne oseća čvor u stomaku, gde je lišena umora, reči, osmeha. Jedino na tom mestu ne postoji ništa osim osećaja da pluta, da nema težinu.
Reska zvonjava telefona zapara vazduh, odjeknu kao eksplozija. Kerovi pored mojih nogu lenjo i potpuno pribrano podigoše glave na taj poznat zvuk. Skočih, srce poče da lupa i brzo dograbih slušalicu. Glas mi je zadihan, kao da sam trčala. Javljam se jednim "alo" i sa druge strane čujem
"Ćao mama". Čvor u stomaku nestaje, osmeh mi ispuni dušu. Razgovaramo, čavrljamo, smejemo se, pričam dogodovštine a on meni kako mu je, kako mi fotografiše životinje i kako jedva čeka da završe posao pa da dodju kući.
"Tata hoće da te čuje" govori glasom odraslog čoveka moj zauvek mali čovek
"Ćao Maco, šta radiš" pita moja istinska druga polovina. Ubedjuje me tobože veselim glasom da su obojica dobro a ja više osećam nego što čujem njegov umor.
Znam da bi najviše voleo da su kući, znam da mu nedostajem, znam da ništa ne može da zameni ćuteće jutarnje pijenje kafe na malom tremu u debeloj hladovini dok umirujemo pse da ne probude celo naselje svojim lavežom u rano jutro.
Znam, da mu kao i meni, nedostaje ladno pivo (meni1/5 iz flaše, pravo zidarsko, a njemu ostatak u velikoj čaši).
Znam da mu nedostajemo ćerke i ja i ona tri antihrista od naših pasa i naše dvorište i njegov televozor, i moje, ali samo ponekad iritirajuće zvocanje.
Znam da je sada bez milion sitnica i naših navika koje čine porodicu, život, smisao, ljubav.
Još malo razgovaramo. Ne govorim mu o svojoj tuzi, o velikoj suzi što mi stalno čuči u srcu, o strahu da se ne povrede obojica, o stalnom osećaju da mi nedostaje vazduha. Nema ni potrebe da govorim. On to zna.
Završavam razgovor sa mojim drugim ja.
Psi ustaju.Osećaju da sam presvukla svoju dušu u drugu garderobu.Veseo lavež odzvanja kućom dok se utrkuju ko će prvi izaći. Znaju da sada sledi izlazak u dvorište i pijenje kafe na tremu jer
mi osmeh sada stanuje u oku. I oni znaju.
PS Sada mi je mnogo lakše
PS Mislim da je vreme da vas napustim dragi moji.......
Sin + On... safari, pa posao koji treba da obave tamo... i odmah se vraćaju...zanči nije turistički pohod preko teritorije Afrike, nije ni zoo-vrtić a sinčić (dubok glas) ipak škljoca životinjke? Mož bit da su na selu ili tako nešto; leto je - kose travu, aaaaa? 
A onda On pita "Ćao Maco, šta radiš?"... znači duže se niste videli, 2-3 dana ili? 
Ne,neee, nisu oni na selu... oni su kod kuće valjda jer, On umiruje kerove zbog komšiluka, valjda? Ako je kući On, štoooo mu fali pivčuga? Mora da ga mrzi da ode do frižidera nego čeka da se vratiš pa da ti ...
