- Poruka
- 393.900
Od političara i velikih mislilaca, do umetnika i matematičara.
1. Solon, oko 630 – 560. p.n.e., jedan od sedam mudraca Grčke
Jedna od inovacija po kojoj su stari Grci najpoznatiji je demokratija - politički sistem kojim vlada narod, a ne monarh ili diktator - a njenim dedom se smatra Atinjanin Solon.
Rođen krajem sedmog veka pre nove ere, Solon je izabran da postane guverner ili arhont Atine. Svojim ekonomskim reformama oslobodio je one koji su bili primorani na dužničko ropstvo jer nisu mogli da plate svoje poverioce. Takođe je ohrabrio ljude da se bave trgovinom.
Zahvaljujući Solonu, svi muški građani Atine mogli su da prisustvuju generalnoj skupštini, a tim potezom sva vlast više nije bila u rukama aristokratije.
Mnoge ideje ovog zakonodavca su u početku propale, međutim, temelji su bili postavljeni za reforme koje je nekoliko decenija kasnije uveo Klisten, čime je formalno uspostavljena demokratija u Atini.
2. Hipokrat, oko 460 – 375. p.n.e.
Neobično za antički svet, lekar i filozof Hipokrat verovao je da bolesti imaju racionalna, a ne natprirodna objašnjenja.
U to vreme su bogovi i prokletstva često bili krivi za izazivanje bolesti. Umesto toga, Hipokratovi je ohrabrivao učenike da posmatraju svoje pacijente, beleže njihove simptome i analiziraju na koji način su njihove bolesti napredovale.
On je uspostavio medicinu kao profesiju, a Hipokratova zakletva - kodeks ponašanja lekara - i danas polažu lekari širom sveta.
Takođe je verovao u vežbanje i zdravu ishranu kao način prevencije i lečenja bolesti. Hipokratov rad kasnije je inspirisao lekara Galena (129–221. n. e.).
3. Sofokle, oko 496 – 406 p.n.e.
Koliko god voleli da se smejemo dok gledamo predstave u pozorištu, ima nešto i u tragičnim pričama, što nas vuče ka njima. Za žanr - tragedija - treba da zahvalimo Atinjanima.
Gledanje predstave u staroj Grčkoj bila je omiljena zabava, a na festivalima u čast boga Dionisa prikazivala su se tri dramska žanra: tragedija, komedija i satirična drama (kombinacija dva žanra). Sofoklova dela su neka od najstarijih tragičnih dela koja su preživela do danas, a najpoznatija su Kralj Edip i Antigona.
Rođen nedaleko od Atine u ranom petom veku pre nove ere, Sofoklov talenat prvi put je došao do izražaja kada je osvojio prvu nagradu za tragediju baš na festivalu u čast boga Dionisa kada je pobedio atinskog kralja drame Eshila.
Osim što je radio kao dramaturg, Sofokle je radio i kao blagajnik, diplomata i general, a smatra se da je napisao više od 120 drama. Do danas je sačuvano samo sedam kompletnih dela. Takođe je učinio mnogo za razvoj drame, a možda je njegova najvažnija inovacija dodavanje trećeg glumca u predstavu. Pre njega su dva glumca igrala nekoliko uloga, ali ubacivanjem još jednog glumca u predstavu, dao je nove šanse i dramama, koje us mogle da budu bogatije likovima i zapletima.
4. Sapfa, oko 630–570. p.n.e.
Smatralo se da je rođena u kasnom sedmom veku pre nove ere na ostrvu Lezbos, u aristokratskoj porodici. Na Lezbosu je vodila akademiju za mlade neudate žene posvećene Erosu i Afroditi - bogu i boginji ljubavi.
Sapfa se smatrala jednom od najvećih lirskih pesnikinja svog vremena, a uglavnom je pisala na teme ljubavi, porodice i prijateljstva.
Dok neki smatraju da je umrla od starosti, druge priče tvrde da se bacila sa litice nakon što joj je slomljeno srce. Tri veka nakon njene smrti, Sapfa je postala izvor parodije i okarakterisana je kao promiskuitetna homoseksualka, a izraz "lezbejka" potiče od imena ostrva na kome je ona rođena.
Razvila je svoju posebnu metriku, poznatu kao sapfička strofa, a zaslužna je i za pomeranje estetskog pokreta od starijih tema grčke mitologije ka temama individualnog ljudskog iskustva. Epigram u Palatinskoj antologiji, dodeljen Platonu, navodi je kao desetu muzu.
5. Sokrat, oko 470–399. p.n.e.
Sokrata znamo kao osnivača zapadne filozofije, međutim, on nije imao običaj da zapisuje svoje misli. Na sreću, to je za njega činio Platon, njegov učenik.
Pre nego što je počeo duboko da se bavi filozofijom, Sokrat se borio u Peloponeskom ratu i radio kao klesar. Njegove filozofske ideje bile su izuzetno radikalne za to vreme - verovao je da bi ljudi trebalo da se fokusiraju na svoje ponašanje i moral, a ne na bogatstvo i moć. Iako je u svoje rasprave privukao mnoge naučnike, Sokrat nije bio omiljen u Atini i bio je otvoreni protivnik demokratije. Optužen za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova, osuđen je na smrt 399. godine pre nove ere. Kao kaznu je ispio otrov.
Sokrat je posthumno poštovan kao svetionik slobode govora.
6. Pitagora, oko 570 – 495 p.n.e.
Iako često nisu omiljene među učenicima, teorije matematičara Pitagore uče se i danas. Imamo malo konkretnih saznanja o njegovom životu, mada se misli da je rođen na Samosu početkom šestog veka pre nove ere.
Pitagora se nastanio u Italiji gde je formirao tajnu grupu studenata - pitagorejce - koji su živeli filozofijom zasnovanom na matematici. Zaslužan je za otkriće funkcionalnog značaja brojeva, kao i Pitagorinu teoremu, koja se koristi za izračunavanje dužine stranica u pravouglom trouglu.
7. Perikle, oko 495 – 429. p.n.e.
General i državnik - Perikle vladao je Atinom tokom njenog zlatnog doba i bio je toliko cenjen da je prozvan "prvim građaninom grada".
Vodio je Atinu tokom prvih nekoliko godina Peloponeskog rata i proširio Delski savez - grupu grčkih država - u carstvo.
Bio je ljubitelj umetnosti i književnosti, a njegov ambiciozni program izgradnje, uključivao je i Akropolj. Pomogao je Atini da postane kulturno i obrazovno središte drevnog sveta. Podlegao je atinskoj kugi 429. pre nove ere
8. Herodot, oko 484 – 425 p.n.e.
Bez Herodota možda ne bismo znali toliko koliko znamo o događajima u staroj Grčkoj. Veruje se da je potekao iz Halikarnasa, grčkog grada koji je u vreme njegovog rođenja bio pod persijskom vlašću.Oko 425. pre nove ere objavio je "Istoriju" - izveštaj o grčko-persijskim ratovima. Ovo je bio prvi put da je pisac pokušao da objasni uzrok događaja i da ga tako detaljno prouči - tako je nastala istorijska analiza.
Herodotovo delo zasnovano je na njegovim putovanjima po persijskim i grčkim teritorijama i pričama koje je skupljao na tom putu. Ono što znamo o bitci kod Maratona je sve zahvaljujući Herodotu. Postoje i oni pisci koji su kritikovali njegovo ubacivanje fikcije u svoje pripovesti, ali se on svakako smatra prvim istinskim istoričarem.
9. Aleksandar Veliki, 356–323 p.n.e.
Uprkos svojoj kratkotrajnoj vladavini, Aleksandar Veliki je tokom te decenije transformisao antički svet. Nakon smrti njegovog oca 336. pre nove ere, on je sa 20 godina stupio na makedonski presto. Obrazovao veliki filozof Aristotel, a bio je i vešt vođa i strateg.
Pod njegovom vlašću, Makedonija je nastavila da jača svoju moć unutar Grčke. Ono najimpresivnije - Aleksandar je osvojio teritorije koje su ranije bile deo Persijskog carstva, uključujući Malu Aziju, Siriju i Egipat, a da nije izgubio nijednu veliku bitku.
Sa 25 godina bio je vođa Grčke, faraon Egipta i gospodar Male Azije, a narednu deceniju konsolidovao je svoje prostrano carstvo koje se prostiralo na tri kontinenta. Njegovom smrću u 32. godini došlo je do raspada carstva, a mnogi istoričari se još od tada pitaju koliko bi postigao da je živeo duže. I danas se smatra jednim od najvećih vojnih zapovednika u istoriji.
10. Arhimed, oko 287 – 212. p.n.e.
Ako ste ikada imali briljantnu ideju i uzviknuli "Eureka!", morate da zahvalite grčkom naučniku i izumitelju Arhimedu na tome.
Prema jednoj anegdotskoj priči, Arhimed je navodno otkrio da je količina vode koja je istisnuta iz kade kada je u nju ušao, jednaka količini sile koja je pritiska telo. On je zbog toga bio toliko oduševljen da je istrčao go na ulicu, uzvikujući "Eureka!" - što na grčkom znači "Našao/otkrio sam!".
Bez obzira da li je priča istinita ili ne, Arhimed, koji je došao iz Sirakuze na Siciliji, jedan je od najpoznatijih naučnika, pronalazača i matematičara stare Grčke. Otkrio je zakon hidrostatike, princip poluge i stvorio opsadne sprave. Smatra se da je čak dizajnirao mašine koje su mogle da podignu brodove iz vode i pronašao tačnu aproksimaciju Pi - odnos obima bilo kog kruga prema prečniku tog kruga.
Arhimedovi matematički spisi u njegovo vreme bili su malo poznati - tek u šestom veku naše ere stekli su široku čitalačku publiku.
11. Homer, 8. vek p.n.e.
Ako biste krenuli na epsko putovanje - fizičko ili duhovno - to bi se moglo opisati kao odiseja.
Nekoliko konkretnih činjenica je poznato o Homerovom životu, ali legenda kaže da je on bio slepi pesnik sa ostrva Hios i da su se njegove pesme pre zapisivanja širile usmeno. Pretpostavlja se da njegovo delo uključuje Ilijadu - jedan od najvažnijih izvora o legendarnom Trojanskom ratu - i Odiseju - prikaz epskog putovanja koje je Odisej imao nakon pada Troje.
Dela su danas temelj starogrčke književnosti, ali još uvek postoje određene rasprave o tome ko je tačno napisao pesme i priče koje se pripisuju Homeru. Ono oko čega se stručnjaci slažu je da su napisane od kraja osmog do početka sedmog veka pre nove ere.
Bez obzira na to da li ih je Homer napisao ili ne, epovi su oblikovali grčku kulturu, istakli popularne vrednosti tog vremena (poput časti i hrabrosti) i ostali su neka od najstarijih sačuvanih književnih dela koja se i danas čitaju.
12. Aristotel, 384 – 322 p.n.e.
Duga tradicija velikih grčkih mislilaca nastavila se sa Artistotelom - bio je učenik Platona, koji je bio Sokratov učenik.
Aristotel je osnovao filozofsku školu u Liceju u Atini i smatran je dovoljno uticajnim da bude učitelj mladog Aleksandra Velikog.
Aristotelovi spisi bili su među prvima koji su stvorili sistem zapadne filozofije koji je uključivao logiku, nauku, moral, politiku i metafiziku.
On je imao veliki uticaj na hrišćansku teologiju, kao i na srednjovekovnu islamsku i jevrejsku tradiciju, a njegova dela se i danas proučavaju i analiziraju.
13. Fidija, oko 480 – 430 p.n.e.
Fidija je bio jedan od najpoznatijih umetnika antičkog sveta čija najveća dela nažalost nisu izdržala test vremena.
Malo se zna o njegovom životu, ali radio je uglavnom u Atini pre nego što je otvorio radionicu u Olimpiji - gde je stvorio svoje najveće delo - statuu Zevsa sa zlatnom i slonovačom koja je postala jedno od sedam čuda starog sveta.
On je takođe napravio tri spomenika boginji Atini, kao i partenonske reljefe koji su preživeli do danas. Oni u Britanskom muzeju poznati su kao Elginov mermer.
Fidija je svoj život završio neslavno jer je optužen da je proneverio zlato namenjeno statui Atine. Pretpostavlja se da je umro u zatvoru.
14. Anite iz Tegeje, 3. vek pre nove ere
Anite je bila toliko slavljena kao pesnikinja u trećem veku pre nove ere da su je zvali ženski Homer.
Rođena u Arkadiji na Peloponezu, izdvojila se kao jedna od prvih pesnikinja koja se usredsredila na svet prirode umesto na bogove ili natprirodno.
Posebno su je proslavili opisi prirode, koji se odlikuju bukolskom jednostavnošću i neposrednošću, kao i epitafi životinjama, najstariji primeri te podvrste epigrama.
(istorija, nacionalna geografija)
1. Solon, oko 630 – 560. p.n.e., jedan od sedam mudraca Grčke
Jedna od inovacija po kojoj su stari Grci najpoznatiji je demokratija - politički sistem kojim vlada narod, a ne monarh ili diktator - a njenim dedom se smatra Atinjanin Solon.
Rođen krajem sedmog veka pre nove ere, Solon je izabran da postane guverner ili arhont Atine. Svojim ekonomskim reformama oslobodio je one koji su bili primorani na dužničko ropstvo jer nisu mogli da plate svoje poverioce. Takođe je ohrabrio ljude da se bave trgovinom.
Zahvaljujući Solonu, svi muški građani Atine mogli su da prisustvuju generalnoj skupštini, a tim potezom sva vlast više nije bila u rukama aristokratije.
Mnoge ideje ovog zakonodavca su u početku propale, međutim, temelji su bili postavljeni za reforme koje je nekoliko decenija kasnije uveo Klisten, čime je formalno uspostavljena demokratija u Atini.
2. Hipokrat, oko 460 – 375. p.n.e.
Neobično za antički svet, lekar i filozof Hipokrat verovao je da bolesti imaju racionalna, a ne natprirodna objašnjenja.
U to vreme su bogovi i prokletstva često bili krivi za izazivanje bolesti. Umesto toga, Hipokratovi je ohrabrivao učenike da posmatraju svoje pacijente, beleže njihove simptome i analiziraju na koji način su njihove bolesti napredovale.
On je uspostavio medicinu kao profesiju, a Hipokratova zakletva - kodeks ponašanja lekara - i danas polažu lekari širom sveta.
Takođe je verovao u vežbanje i zdravu ishranu kao način prevencije i lečenja bolesti. Hipokratov rad kasnije je inspirisao lekara Galena (129–221. n. e.).
3. Sofokle, oko 496 – 406 p.n.e.
Koliko god voleli da se smejemo dok gledamo predstave u pozorištu, ima nešto i u tragičnim pričama, što nas vuče ka njima. Za žanr - tragedija - treba da zahvalimo Atinjanima.
Gledanje predstave u staroj Grčkoj bila je omiljena zabava, a na festivalima u čast boga Dionisa prikazivala su se tri dramska žanra: tragedija, komedija i satirična drama (kombinacija dva žanra). Sofoklova dela su neka od najstarijih tragičnih dela koja su preživela do danas, a najpoznatija su Kralj Edip i Antigona.
Rođen nedaleko od Atine u ranom petom veku pre nove ere, Sofoklov talenat prvi put je došao do izražaja kada je osvojio prvu nagradu za tragediju baš na festivalu u čast boga Dionisa kada je pobedio atinskog kralja drame Eshila.
Osim što je radio kao dramaturg, Sofokle je radio i kao blagajnik, diplomata i general, a smatra se da je napisao više od 120 drama. Do danas je sačuvano samo sedam kompletnih dela. Takođe je učinio mnogo za razvoj drame, a možda je njegova najvažnija inovacija dodavanje trećeg glumca u predstavu. Pre njega su dva glumca igrala nekoliko uloga, ali ubacivanjem još jednog glumca u predstavu, dao je nove šanse i dramama, koje us mogle da budu bogatije likovima i zapletima.
4. Sapfa, oko 630–570. p.n.e.
Smatralo se da je rođena u kasnom sedmom veku pre nove ere na ostrvu Lezbos, u aristokratskoj porodici. Na Lezbosu je vodila akademiju za mlade neudate žene posvećene Erosu i Afroditi - bogu i boginji ljubavi.
Sapfa se smatrala jednom od najvećih lirskih pesnikinja svog vremena, a uglavnom je pisala na teme ljubavi, porodice i prijateljstva.
Dok neki smatraju da je umrla od starosti, druge priče tvrde da se bacila sa litice nakon što joj je slomljeno srce. Tri veka nakon njene smrti, Sapfa je postala izvor parodije i okarakterisana je kao promiskuitetna homoseksualka, a izraz "lezbejka" potiče od imena ostrva na kome je ona rođena.
Razvila je svoju posebnu metriku, poznatu kao sapfička strofa, a zaslužna je i za pomeranje estetskog pokreta od starijih tema grčke mitologije ka temama individualnog ljudskog iskustva. Epigram u Palatinskoj antologiji, dodeljen Platonu, navodi je kao desetu muzu.
5. Sokrat, oko 470–399. p.n.e.
Sokrata znamo kao osnivača zapadne filozofije, međutim, on nije imao običaj da zapisuje svoje misli. Na sreću, to je za njega činio Platon, njegov učenik.
Pre nego što je počeo duboko da se bavi filozofijom, Sokrat se borio u Peloponeskom ratu i radio kao klesar. Njegove filozofske ideje bile su izuzetno radikalne za to vreme - verovao je da bi ljudi trebalo da se fokusiraju na svoje ponašanje i moral, a ne na bogatstvo i moć. Iako je u svoje rasprave privukao mnoge naučnike, Sokrat nije bio omiljen u Atini i bio je otvoreni protivnik demokratije. Optužen za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova, osuđen je na smrt 399. godine pre nove ere. Kao kaznu je ispio otrov.
Sokrat je posthumno poštovan kao svetionik slobode govora.
6. Pitagora, oko 570 – 495 p.n.e.
Iako često nisu omiljene među učenicima, teorije matematičara Pitagore uče se i danas. Imamo malo konkretnih saznanja o njegovom životu, mada se misli da je rođen na Samosu početkom šestog veka pre nove ere.
Pitagora se nastanio u Italiji gde je formirao tajnu grupu studenata - pitagorejce - koji su živeli filozofijom zasnovanom na matematici. Zaslužan je za otkriće funkcionalnog značaja brojeva, kao i Pitagorinu teoremu, koja se koristi za izračunavanje dužine stranica u pravouglom trouglu.
7. Perikle, oko 495 – 429. p.n.e.
General i državnik - Perikle vladao je Atinom tokom njenog zlatnog doba i bio je toliko cenjen da je prozvan "prvim građaninom grada".
Vodio je Atinu tokom prvih nekoliko godina Peloponeskog rata i proširio Delski savez - grupu grčkih država - u carstvo.
Bio je ljubitelj umetnosti i književnosti, a njegov ambiciozni program izgradnje, uključivao je i Akropolj. Pomogao je Atini da postane kulturno i obrazovno središte drevnog sveta. Podlegao je atinskoj kugi 429. pre nove ere
8. Herodot, oko 484 – 425 p.n.e.
Bez Herodota možda ne bismo znali toliko koliko znamo o događajima u staroj Grčkoj. Veruje se da je potekao iz Halikarnasa, grčkog grada koji je u vreme njegovog rođenja bio pod persijskom vlašću.Oko 425. pre nove ere objavio je "Istoriju" - izveštaj o grčko-persijskim ratovima. Ovo je bio prvi put da je pisac pokušao da objasni uzrok događaja i da ga tako detaljno prouči - tako je nastala istorijska analiza.
Herodotovo delo zasnovano je na njegovim putovanjima po persijskim i grčkim teritorijama i pričama koje je skupljao na tom putu. Ono što znamo o bitci kod Maratona je sve zahvaljujući Herodotu. Postoje i oni pisci koji su kritikovali njegovo ubacivanje fikcije u svoje pripovesti, ali se on svakako smatra prvim istinskim istoričarem.
9. Aleksandar Veliki, 356–323 p.n.e.
Uprkos svojoj kratkotrajnoj vladavini, Aleksandar Veliki je tokom te decenije transformisao antički svet. Nakon smrti njegovog oca 336. pre nove ere, on je sa 20 godina stupio na makedonski presto. Obrazovao veliki filozof Aristotel, a bio je i vešt vođa i strateg.
Pod njegovom vlašću, Makedonija je nastavila da jača svoju moć unutar Grčke. Ono najimpresivnije - Aleksandar je osvojio teritorije koje su ranije bile deo Persijskog carstva, uključujući Malu Aziju, Siriju i Egipat, a da nije izgubio nijednu veliku bitku.
Sa 25 godina bio je vođa Grčke, faraon Egipta i gospodar Male Azije, a narednu deceniju konsolidovao je svoje prostrano carstvo koje se prostiralo na tri kontinenta. Njegovom smrću u 32. godini došlo je do raspada carstva, a mnogi istoričari se još od tada pitaju koliko bi postigao da je živeo duže. I danas se smatra jednim od najvećih vojnih zapovednika u istoriji.
10. Arhimed, oko 287 – 212. p.n.e.
Ako ste ikada imali briljantnu ideju i uzviknuli "Eureka!", morate da zahvalite grčkom naučniku i izumitelju Arhimedu na tome.
Prema jednoj anegdotskoj priči, Arhimed je navodno otkrio da je količina vode koja je istisnuta iz kade kada je u nju ušao, jednaka količini sile koja je pritiska telo. On je zbog toga bio toliko oduševljen da je istrčao go na ulicu, uzvikujući "Eureka!" - što na grčkom znači "Našao/otkrio sam!".
Bez obzira da li je priča istinita ili ne, Arhimed, koji je došao iz Sirakuze na Siciliji, jedan je od najpoznatijih naučnika, pronalazača i matematičara stare Grčke. Otkrio je zakon hidrostatike, princip poluge i stvorio opsadne sprave. Smatra se da je čak dizajnirao mašine koje su mogle da podignu brodove iz vode i pronašao tačnu aproksimaciju Pi - odnos obima bilo kog kruga prema prečniku tog kruga.
Arhimedovi matematički spisi u njegovo vreme bili su malo poznati - tek u šestom veku naše ere stekli su široku čitalačku publiku.
11. Homer, 8. vek p.n.e.
Ako biste krenuli na epsko putovanje - fizičko ili duhovno - to bi se moglo opisati kao odiseja.
Nekoliko konkretnih činjenica je poznato o Homerovom životu, ali legenda kaže da je on bio slepi pesnik sa ostrva Hios i da su se njegove pesme pre zapisivanja širile usmeno. Pretpostavlja se da njegovo delo uključuje Ilijadu - jedan od najvažnijih izvora o legendarnom Trojanskom ratu - i Odiseju - prikaz epskog putovanja koje je Odisej imao nakon pada Troje.
Dela su danas temelj starogrčke književnosti, ali još uvek postoje određene rasprave o tome ko je tačno napisao pesme i priče koje se pripisuju Homeru. Ono oko čega se stručnjaci slažu je da su napisane od kraja osmog do početka sedmog veka pre nove ere.
Bez obzira na to da li ih je Homer napisao ili ne, epovi su oblikovali grčku kulturu, istakli popularne vrednosti tog vremena (poput časti i hrabrosti) i ostali su neka od najstarijih sačuvanih književnih dela koja se i danas čitaju.
12. Aristotel, 384 – 322 p.n.e.
Duga tradicija velikih grčkih mislilaca nastavila se sa Artistotelom - bio je učenik Platona, koji je bio Sokratov učenik.
Aristotel je osnovao filozofsku školu u Liceju u Atini i smatran je dovoljno uticajnim da bude učitelj mladog Aleksandra Velikog.
Aristotelovi spisi bili su među prvima koji su stvorili sistem zapadne filozofije koji je uključivao logiku, nauku, moral, politiku i metafiziku.
On je imao veliki uticaj na hrišćansku teologiju, kao i na srednjovekovnu islamsku i jevrejsku tradiciju, a njegova dela se i danas proučavaju i analiziraju.
13. Fidija, oko 480 – 430 p.n.e.
Fidija je bio jedan od najpoznatijih umetnika antičkog sveta čija najveća dela nažalost nisu izdržala test vremena.
Malo se zna o njegovom životu, ali radio je uglavnom u Atini pre nego što je otvorio radionicu u Olimpiji - gde je stvorio svoje najveće delo - statuu Zevsa sa zlatnom i slonovačom koja je postala jedno od sedam čuda starog sveta.
On je takođe napravio tri spomenika boginji Atini, kao i partenonske reljefe koji su preživeli do danas. Oni u Britanskom muzeju poznati su kao Elginov mermer.
Fidija je svoj život završio neslavno jer je optužen da je proneverio zlato namenjeno statui Atine. Pretpostavlja se da je umro u zatvoru.
14. Anite iz Tegeje, 3. vek pre nove ere
Anite je bila toliko slavljena kao pesnikinja u trećem veku pre nove ere da su je zvali ženski Homer.
Rođena u Arkadiji na Peloponezu, izdvojila se kao jedna od prvih pesnikinja koja se usredsredila na svet prirode umesto na bogove ili natprirodno.
Posebno su je proslavili opisi prirode, koji se odlikuju bukolskom jednostavnošću i neposrednošću, kao i epitafi životinjama, najstariji primeri te podvrste epigrama.
(istorija, nacionalna geografija)
