Никад нећу заборавити тај дан.Био сам на Теразијама, баш код оног бутика Д Арк, кад су почеле сирене.Потпуни хаос, сви трчимо,
негде.
Хватам тролу код Москве а мајстор не стаје уопште код Београђанке, прескаче и стаје код Славије.
По изласку из троле срео сам највећег лажова у крају -
Где си брате, оборили смо 3 авиона.
Нисмо ишли у склониште, и ако бомба рокне зграду, не верујем да ће склониште ту нешто да помогне.
Наравно да је било страшно.Осећаш се беспомоћно, бомбе падају, чујеш разне вести, начујеш и лупетања и глупости које шире дежурни паничари и не знаш шта ће бити с тобом и људима око тебе.
И кад је падала киша и кад грми и сева, прво помислиш на бомбе а не на природне појаве.
Од толике муке,постало и спрдња.Рекли да се угасе светла, а нека баба екс партизанка + Црногорка на трећем спрату намерно није хтела да гаси, а има огроман лустер, светли ко да је један од рефлектора Маракане
Напољу се скупило и старо и младо.Нема излазака, па сви блеје по испред зграде, по парковима и клупицама.Пуши се најгора крџа, нема ништа друго и ужива се у њој као да је кубанска од 150 долара.
Пошто увече није било клабинга, биле неке журке у Индустрији током дана.И тако једном останем до касно, па скоро до 18 часова а после није било превоза.
Ау људи пешака до Коњарника, полицијски час а живог човека нигде.Само Војска код Карађорђевог Парка.
Све у свему - не поновило се.Страшно је што се то догодило.Страшно је што овде свака генерација мора да прође кроз то.
