11 istorijskih genija i njihovi mogući mentalni poremećaji

[Lada]

Iako je nemoguće da budemo potpuno sigurni šta je tačno mučilo velike istorijske ličnosti, to nije sprečilo istraživače da naprave prilično pouzdane pretpostavke.

Studije su pokazale da postoji daleko veća prisutnost mentalnih poremećaja kod političkih vođa, kreativnih genija i velikih naučnika, nego kod opšte populacije. Evo spekulativnog pregleda mentalnog zdravlja 11 osoba koje su menjale istoriju, umetnost i nauku.
LUDVIG VAN BETOVEN – BIPOLARNI POREMEĆAJ?
Kada je veliki kompozitor preminuo od posledica otkazivanja funkcija jetre 1827. godine, već decenijama je trajalo njegovo samo-lečenje alkoholom. Naravno, većina zdravstvenih problema koje je imao danas bi bili relativno lako rešeni, uključujući i njegov bipolarni poremećaj. Betovenovi napadi manije su bili dobro poznati u krugu bliskih prijatelja, a kada su bili na svom vrhuncu, komponovao je nizove dela za redom. Neka od njegovih najčuvenijih, međutim, nastala su tokom perioda pada raspoloženja. U tim trenucima, on je razmišljao i o samoubistvu, o čemu je često pisao svom bratu u pismima. Početkom 1813. godine, prošao je kroz toliko težak period depresije da je potpuno prestao da vodi računa o svom izgledu, a kada bi provodio vreme u društvu, gotovo svaki put bi dobijao napade besa. Tokom tog perioda, gotovo je potpuno prestao da komponuje.
EDVARD MUNK – NAPADI PANIKE?
Najpoznatiji napad panike na svetu dogodio se u januara 1892. godine u Oslu. Munk je u svom dnevniku zabeležio ovu epizodu:
„Jedne večeri, šetao sam stazom, grad je bio sa jedne strane, a fjord ispred. Osetio sam se umorno i bolesno. Zaustavio sam se i pogledao prema fjordu – sunce je zalazilo, a oblaci su dobijali boju krvi. Osetio sam da krik prožima prirodu.“
Ovo iskustvo je ostavilo toliko dubok utisak na umetnika da mu se u mislima vraćalo iznova i iznova, da bi na kraju bilo pretočeno u dva ulja na platnu, dva pastela i litografiju. Iako nije poznato da li je Munk doživeo još paničnih napada, mentalna oboljenja su kružila njegovom porodicom; u trenutku proživljavanja „krika“, njegova sestra je bila u mentalnoj instituciji zbog bipolarnog poremećaja.

 

[gost 423947]

Pa kao što kaže Orson Vels, u Švajcarskoj se ništa nikad nije dešavalo, dosadno oduvek i svetu su dali samo čokoladu i satove.
U Italiji su se najveća umetnička dela dešavala u vreme trovača Bordžija, kad je sve gorelo od ludila.
Ne verujem da bi veliki umetnici stvorili vanvremenska dela da u glavi ili u okruženju nisu imali bar malo šizofrenije

 

[gost 423947]

Po nekim merilima i Tesla je bio lud pa je zadužio čovečanstvo. Bio je zaljubljen u goluba alo

 

[gost 391595]

Ima odlična Jaspersova knjižica koja je zapravo uporedna patografska analiza, Strindberg i Van Gog, gde autor pokazuje da, iako Van Gogova mentalna bolest nije razlog njegove genijalnosti, izgleda da na neki način jeste bila katalizator iste.

Ja smatram da su sve mentalne bolesti, osim egzogenih (izazvanih spolja) nesvesni psihički sadržaji koji traže svoj put do svesnog, što za individuu može biti jako teško i turbulentno. Ali eto, činjenica da su česte upravo kod genijalaca i ljudi koji su zadužili čovečanstvo, pokazuje da imaju vrednost i da ih je evolucija sa razlogom sačuvala.

Zanima me i da li bi Van Gog bio plodan stvaralac i da je ispravno lečen, možda čak i plodniji.

U svakom slučaju se nećemo otarasiti mentalnih bolesti pre nego što ih prvo dobro razumemo.

 

[NickFreakyrgios]

Хвала госпоја на савету имаћу то на уму!

 

[dlugomir]

U naslovu se pominju 11, a tekstu dvojica. Gde su i ko su ostali?

 

[Сребрена]

U naslovu se pominju 11, a tekstu dvojica. Gde su i ko su ostali?

Na ostalim stranama
https://www.nationalgeographic.rs/v...ja-i-njihove-moguce-mentalne-bolesti.html?p=1
7. VINSTON ČERČIL

 

[Lada]

Čarls Darvin, otac teorije evolucije, je bio oženjen svojom bliskom rođakom
On je otac teorije evolucije čija su otkrića revolucionirala naše razumevanje genetike, ali čak ni Čarls Darvin nije bio oslobođen ćudljivosti DNK.
Iako se brakovi između bliskih rođaka danas čine kao društveni tabui, oni su u prošlosti zapravo bili prilično česti, posebno u aristokratskom društvu i kraljevskim porodicama.
Od članova egipatskih dinastija do dinastije Habzburg koja je vladala Austrijom, brak između članova porodica bio je sredstvo za zadržavanje moći i bogatstva unutar sigurnog kruga ljudi. U viktorijanskoj Engleskoj, brak je više smatran poslovnim odnosom nego ljubavnim.
Ipak, posledice ovakvih brakova bile su očigledne - visoka stopa smrtnosti novorođenčadi, razni defekti i mentalne bolesti bile su učestalije kod dece začete iz incestuoznih odnosa
Troje od desetoro dece Čarlsa Darvina umrlo je u najranijim godinama života, dok troje nikada nisu dobili svoje potomstvo, iako su bili u braku godinama. Španski i američki naučnici koji su proučavali porodično stablo Čarlsa Darvina ustanovili su da je glavni krivac za to incest. Naime, Čarls Darvin bio je oženjen svojom rođakom prvog kolena, Emom Vedžvud.
Ovakav “trend” nije zaobišao ni porodicu Darvin-Vedžvud, čija zajednica datira iz 18. veka.
Erazmo Darvin, Čarlsov deda sa očeve strane koji je bio uspešan lekar, pesnik i pronalazač, i Džozija Vedžvud, slavni grnčar i tvorac kompanije “Džozija Vedžvud i sinovi”, videli su priliku za proširenjem svog bogatsva i uticaja u spajanju porodica. Od tog trenutka, nekoliko članova porodice se venčalo, što je kasnije dovelo i do incesta.
U studiji objavljenoj u naučnom žurnalu Bioscience je genealogija porodice Darvin-Vedžvud objašnjena kompjuterskim programom koji računa koeficijent incesta, odnosno mogućnost da pojedinac ima dve jednake kopije gena, što je posledica incesta.
Rezultati analize porodice Darvin su pokazali da su Darvinova deca trpela velik stepen incesta. Naučnici su analizu proširili i na šire srodnike i utvrdili i da postoji visok stepen veze između smrtnosti dece i incesta.

 

[Lada]

VACLAV NIŽINSKI – ŠIZOFRENIJA?
Nižinski je početkom 20. veka bio smatran za jednog od najboljih baletana. Bio je poznat po svojim intenzivnim performansama, neverovatnim skokovima i sposobnosti da igra na vrhovima prstiju, što je bilo veoma retko kod muških igrača tog doba. Kada je počeo da se bavi koreografijom, njegov moderni pristup igri gotovo je izazvao bunt u baletskim krugovima. Do njegove 26. godine, međutim, simptomi bolesti su toliko uznapredovali da su počeli da ometaju njegov rad. Ostatak života je proveo napuštajući i ponovo se vraćajući u duševnu bolnicu, često provodeći čitave nedelje bez progovorene i jedne reči.

 

[Lada]

Van Gog: velika misterija umetnikovog ludila

Poznato je da je Van Gog u jednom od naleta svog ludila odsekao sopstveno uho i poklonio ga prostitutki iz obližnjeg bordela.

Bio je to događaj koji je shvaćen kao kulminacija njegovog ludila, i još jedna stavka u danas opšteprihvaćenoj biografiji ovog umetnika.

Ono što je manje poznato jeste priča koja je prethodila pomenutom događaju.
Naime, tokom nekoliko nedelja boravka u gradu Arlu, Van Gog je delio dom sa još jednim slikarskim velikanom – Polom Gogenom. Njihov odnos, međutim, nije se mogao nazvati prijateljskim. Česte svađe dovele su do toga da jedne noći Van Gog posegne za nožem i odseče svoje uho, ili je to učinio Gogen tokom njihove rasprave, prema drugoj teoriji.

Takođe postoje različite teorije o tome da li je Van Gog odsekao celo uho, ili jedan deo njega. Pismo francuskog doktora Feliksa Reja, koji je Vinsenta lečio, obustavilo je sve dileme. U njemu je crtež kojim je prikazano koliko je uho bilo ozleđeno.

Nakon ovog incidenta, Van Gog je smešten u duševnu bolnicu, a holandske novine su sledećeg jutra objavile članak sa sledećim sadržajem:

„Sinoć u 23:30 slikar čije je ime Vinsent Van Gog pojavio se ispred bordela (maison de tolérance br. 1) tražeći devojku Rejčel i predao joj… svoje uho rekavši: „Čuvaj ovo kao blago“, a zatim je nestao. Policija, nakon što je bila izveštena o ovim događajima, koji su mogli biti učinjeni jedino od strane nesrećnog i ludog čoveka, sledećeg jutra je potražila ovog individualca. Pronašli su ga u krevetu, sa jedva vidljivim znacima života.“

Ja sanjam sliku, a zatim naslikam san
Period Van Gogovog boravka u duševnoj bolnici bio je istovremeno i jedan od njegovih najproduktivnijih slikarskih perioda. Završio je preko 100 crteža i naslikao 75 slika, među kojima je i njegova poznata Zvezdana noć.

Van Gog nikada nije slikao tokom svojih napada, ali su njegova bolest i zatvorenost u bolnici umnogome uticali na umetničke teme kojima se bavio na svojim slikama.

Privrženost religioznoj tematici, kao i tematici porodičnog života i života zatvorenika bile su direktna aluzija na ličnu situaciju.

Bio je posvećen svom radu i živeo za umetnost i ljubav, i uprkos tome, sve je više postajao anksiozan, depresivan i usamljen, a svom bratu Teu, koji ga je uvek podržavao emotivno i finansijski, pisao je kako je očajan i besan na sebe jer ne može da radi onako kako bi voleo, i da je sve više ubeđen u to da je njegov život promašaj.

Razdražljivog i melanholičnog po prirodi, Van Goga je njegova predanost radu vodila ka zanemarivanju zdravlja. Kako je novac trošio na materijal za slikanje, slabo se hranio. Gubitak većine zuba uzrokovao je kasnije stomačne probleme. Patio je od nesanice, prekomerno pio, zarazio se gonorejom, zatim i sifilisom, jeo boju, terpentin i parafine.

Takođe, Van Gog je mislio o sopstenoj smrti, jer je odmalena prolazio pored groba na kome je pisalo njegovo ime – groba koji je, zapravo, pripadao bratu koji je preminuo pre Vinsentovog rođenja. Sve ovo dovelo je do sve učestalijih maničnih i epileptičnih napada, i Van Gog je sve više gubio kontrolu nad sobom.