ŽIVETI SA RAKOM
Дефиницијa
"Канцери су велика фамилија болести при којима долази до абнормалног ћелијског раста са могућношћу ширења на друге делове tela. Они формирају подскуп неоплазми. Неоплазма или тумор је група ћелија које су подлегле нерегулисаном расту, и често формирају масу или израслину, мада могу да буду дифузно распоређене.
Прогресија од нормалних ћелија до ћелија које могу да формирају приметну масу непосредног канцера обухвата више корака који су познати као малигна прогресија."
Ovako kaže Vikipedija a da vidimo šta kaže život.
Činjenica je da većina nas ni ne razmišlja o raku dok ne uđe u naš život. Ništa ono, pazim na ishranu, ne pušim, ne pijem i ne jurim ženske. Ovo zadnje nije neposredni uzročnik raka ali računam da lepo zvuči kad se pročita te će poslužiti da pročitate ovo moje pisanije.
Elem, saznanje o tome da ste srećni dobitnik abnormalno mutiranih ćelija vašeg sopstvenog organizma, uglavnom stiže ili prerano ili prekasno. Prerano vam promeni život, toliko da uskoro zaboravite da je ranije postojao neko drugi. Neko sa drukčijim pokretima i navikama, jer još vam je soba topla. Tu se sad postavlja krucijalno pitanje. Kako da živiš sa novim identitetom u starom telu, koje te s'vremena na vreme podseća ko si i šta si nekad bio. Preti vam izgleda opasnost da se zaglavite u nekoj vrsti emotivnog limba ili kancerogenog Dana mrmota. Jedno vreme to zvuči kao odlično rešenje ali na dugi rok se ne isplati.
Prekasno da pomognete sebi. Pri tom ne mislim nužno na medicinsku pomoć, mada ću i o tome po neku da prozborim. Prihvatanje je definitivno najbolja terapija ma u kom stadijumu bolesti da se nalazite a to najkasnije shvatimo. Gubitak vremena je onda neizbežan a on za sobom vuče samosažaljenje i eto nas na početku. Dan mrmota, rekoh vam ja. Ima li rešenja? Naravno da ima, uvek ima rešenja. Možete, na primer, da skratite sebi život. Tu se otvara ogroman dijapazon mogućnosti. Recimo da se trujete lekovima ili hranom u kafanama sumnjivog morala. Da se upucate orešnikom i rešite usput i par političkih problema u našoj miloj majčevini. Ili da odete na koncert Jelene Karleuše, mada mislim da je to zabranjeno Ženevskom konvencijom. Pošto smo apsolvirali to pitanje, a imajući u vidu da bolesni ljudi poprilično zavole život, malo ćemo da uozbiljimo stvar.
Korak broj jedan: Počnite da razmišljate o svakom novom danu kao o dobijenom bonus poenu u životnoj utakmici. Znate da se kraj približava ali odigrajte ga onako muški. Možda ubacite par trojki u odsudnom momentu.
Korak broj dva: Nađite izgubljeni smisao života. Smeo bih da se zakunem da nas rak napada kad ga svojim nečinjenjem sami prizovemo.
Motivi za izlazak iz tame mogu biti razni, žena deca, ljubavnik, ljubavnica, alkohol, kladionica, pekara, poslastičarnica i td. Neki od nas su počeli da pišu i da slikaju. Da li pomaže? Da pomaže. Da li leči? Ne, ne leči al ume da produži. Da odmah razjasnimo značenje tog produžavanja. Svakako nema ništa od pređašnjeg života, izbijte to sebi iz glave ali imate priliku da iznova započnete život i da ispravite većinu greški načinjenih u prethodnom. Recite deci da ih volite i da ste ih svojevremeno lemali za njihovo dobro a partnerki da ste je varali da bi je manje trošili, da vam duže traje. Kažite tašti da ne možete očima da je gledate još od onog trenutka kada ste shvatili da vaša žena počinje da liči na nju. Učinite sve ono što ste godinama priželjkivali a niste imali herca da odradite. Naručite u Sarajevu burek sa sirom, a u Beogradu sirnicu. U Nišu tražite da vam uz burek serviraju nož i viljušku. Neće vas to izlečiti ali će vam dati snage da na konzilijumu ne pobijete lekare koji se vašim slučajem bave u proseku 45 sekundi. I ovde dolazimo do krucijalnog problema. Kamen spoticanja o koji se saplete svako ko je koristio usluge našeg zdravstva. Pri tom, zaista ne krivim lekare. Kriv je sistem, sistem u kome ste vi samo broj. Procenat preživljavanja koji će u najboljem slučaju završiti na stolu ministra, kada se pred novinarima bude hvalio, kako mi i mi eto, idemo u korak sa Evropom. Samo što svaki taj promil ima ime i prezime, porodicu i uspomene. Svestan sam ja da smo mi siromašna zemlja i da nema uvek para al ne razumem kako ima para za nacionalne stadione i izložbe koje služe samo da se operu pare. No, dosta o politici. Kada smo već zaključili da od sistema nema vajde, ostaje nam da se sami pobrinemo za sebe sa onim što imamo. Hodžin zapis, soda bikarbona, ulje od marihuane, nafta iz Albanije. Jok bre, samo se zezam. Pronađite lekara kome je još uvek stalo i verujte mu. Takav lekar ima od 35 do 55 godina, sluša vas dok pričate i ne prekida vas. Pamti vam lice kada naredni put dođete na pregled. Verujte mi, ima i takvih, samo otvorite oči, uši i vaše srce. Ako vas i ne izleči, produžiće vam život i učiniti ga dostojnim čoveka....
NASTAVIĆE SE.
Дефиницијa
"Канцери су велика фамилија болести при којима долази до абнормалног ћелијског раста са могућношћу ширења на друге делове tela. Они формирају подскуп неоплазми. Неоплазма или тумор је група ћелија које су подлегле нерегулисаном расту, и често формирају масу или израслину, мада могу да буду дифузно распоређене.
Прогресија од нормалних ћелија до ћелија које могу да формирају приметну масу непосредног канцера обухвата више корака који су познати као малигна прогресија."
Ovako kaže Vikipedija a da vidimo šta kaže život.
Činjenica je da većina nas ni ne razmišlja o raku dok ne uđe u naš život. Ništa ono, pazim na ishranu, ne pušim, ne pijem i ne jurim ženske. Ovo zadnje nije neposredni uzročnik raka ali računam da lepo zvuči kad se pročita te će poslužiti da pročitate ovo moje pisanije.
Elem, saznanje o tome da ste srećni dobitnik abnormalno mutiranih ćelija vašeg sopstvenog organizma, uglavnom stiže ili prerano ili prekasno. Prerano vam promeni život, toliko da uskoro zaboravite da je ranije postojao neko drugi. Neko sa drukčijim pokretima i navikama, jer još vam je soba topla. Tu se sad postavlja krucijalno pitanje. Kako da živiš sa novim identitetom u starom telu, koje te s'vremena na vreme podseća ko si i šta si nekad bio. Preti vam izgleda opasnost da se zaglavite u nekoj vrsti emotivnog limba ili kancerogenog Dana mrmota. Jedno vreme to zvuči kao odlično rešenje ali na dugi rok se ne isplati.
Prekasno da pomognete sebi. Pri tom ne mislim nužno na medicinsku pomoć, mada ću i o tome po neku da prozborim. Prihvatanje je definitivno najbolja terapija ma u kom stadijumu bolesti da se nalazite a to najkasnije shvatimo. Gubitak vremena je onda neizbežan a on za sobom vuče samosažaljenje i eto nas na početku. Dan mrmota, rekoh vam ja. Ima li rešenja? Naravno da ima, uvek ima rešenja. Možete, na primer, da skratite sebi život. Tu se otvara ogroman dijapazon mogućnosti. Recimo da se trujete lekovima ili hranom u kafanama sumnjivog morala. Da se upucate orešnikom i rešite usput i par političkih problema u našoj miloj majčevini. Ili da odete na koncert Jelene Karleuše, mada mislim da je to zabranjeno Ženevskom konvencijom. Pošto smo apsolvirali to pitanje, a imajući u vidu da bolesni ljudi poprilično zavole život, malo ćemo da uozbiljimo stvar.
Korak broj jedan: Počnite da razmišljate o svakom novom danu kao o dobijenom bonus poenu u životnoj utakmici. Znate da se kraj približava ali odigrajte ga onako muški. Možda ubacite par trojki u odsudnom momentu.
Korak broj dva: Nađite izgubljeni smisao života. Smeo bih da se zakunem da nas rak napada kad ga svojim nečinjenjem sami prizovemo.
Motivi za izlazak iz tame mogu biti razni, žena deca, ljubavnik, ljubavnica, alkohol, kladionica, pekara, poslastičarnica i td. Neki od nas su počeli da pišu i da slikaju. Da li pomaže? Da pomaže. Da li leči? Ne, ne leči al ume da produži. Da odmah razjasnimo značenje tog produžavanja. Svakako nema ništa od pređašnjeg života, izbijte to sebi iz glave ali imate priliku da iznova započnete život i da ispravite većinu greški načinjenih u prethodnom. Recite deci da ih volite i da ste ih svojevremeno lemali za njihovo dobro a partnerki da ste je varali da bi je manje trošili, da vam duže traje. Kažite tašti da ne možete očima da je gledate još od onog trenutka kada ste shvatili da vaša žena počinje da liči na nju. Učinite sve ono što ste godinama priželjkivali a niste imali herca da odradite. Naručite u Sarajevu burek sa sirom, a u Beogradu sirnicu. U Nišu tražite da vam uz burek serviraju nož i viljušku. Neće vas to izlečiti ali će vam dati snage da na konzilijumu ne pobijete lekare koji se vašim slučajem bave u proseku 45 sekundi. I ovde dolazimo do krucijalnog problema. Kamen spoticanja o koji se saplete svako ko je koristio usluge našeg zdravstva. Pri tom, zaista ne krivim lekare. Kriv je sistem, sistem u kome ste vi samo broj. Procenat preživljavanja koji će u najboljem slučaju završiti na stolu ministra, kada se pred novinarima bude hvalio, kako mi i mi eto, idemo u korak sa Evropom. Samo što svaki taj promil ima ime i prezime, porodicu i uspomene. Svestan sam ja da smo mi siromašna zemlja i da nema uvek para al ne razumem kako ima para za nacionalne stadione i izložbe koje služe samo da se operu pare. No, dosta o politici. Kada smo već zaključili da od sistema nema vajde, ostaje nam da se sami pobrinemo za sebe sa onim što imamo. Hodžin zapis, soda bikarbona, ulje od marihuane, nafta iz Albanije. Jok bre, samo se zezam. Pronađite lekara kome je još uvek stalo i verujte mu. Takav lekar ima od 35 do 55 godina, sluša vas dok pričate i ne prekida vas. Pamti vam lice kada naredni put dođete na pregled. Verujte mi, ima i takvih, samo otvorite oči, uši i vaše srce. Ako vas i ne izleči, produžiće vam život i učiniti ga dostojnim čoveka....
NASTAVIĆE SE.
