7. GDE ĆEMO NOĆAS?
Noć mi je bila preduga. Spavao sam otvorenih očiju da me zora ne pretekne. Kada ona ustaje? Da mi je samo da je usnulu poljubim. Totalno sam odlepio, fali još samo da počnem da pišem priče i da me Slavko smesti u Toponicu.
Ulica je bila tiha, nigde nikoga. Činilo mi se da sam u Gradu budan samo ja. Sricao sam ono što ću joj reći kada je pozovem, kao Slavko saveznički proglas Srbima. Setio sam se svih knjiških, gradskih i prigradskih fora na koje su padale žene i devojke, a, Bukovskog mi, bila ih je gomila. I ništa od toga mi nije bilo dovoljno dobro za nju. Jbg, opet ću da zaribam ko „jugo 45“, vajkao sam se. U trenutku me je oblio hladan znoj, blage veze nisam imao kuda da je izvedem ako nebo usliši moje molitve i ona pristane da izađe sa vucibatinom kakva sam ja. Šta da obučem? Nisam znao ko je ona, šta voli, a šta ne. Nekako sam dočekao sedam sati, a činilo mi se da je prošla godina od izlaska sunca.
Dok sam se spremao da je pozovem, telefon je zazvonio. Mahinalno krenuh da odgovorim, ali, pre nego što sam uspeo, začu se poznati glas, ni nalik na onaj od sinoć, a opet kao da sam ga slušao ceo život:
„Je l’ ti umeš da koristiš telefon? Budna sam od četiri."
Ostatak razgovora ću da preskočim, jer opet ništa upamtio nisam, osim da idemo na neku izložbu koja je „strava“, da ćemo posle da kupimo nekoliko limenki piva i odemo da gledamo kako se mesec igra sa talasima Dunava, da se ne opterećujem odećom i da obujem patike, obučem farmerice i kožnjak, jer, kako je rekla, noći su još hladne u Gradu. I da jedva čeka da me vidi...
Na kraju me je pozdravila: „Vidimo se, Kiki.“
Kao da me je tresnula bomba ili Mihajlovićev slobodni udarac. Tako me je zvao samo jedan čovek, kojeg sam pokušavao da zaboravim. Nemoguće, ona ne može da zna za njega, razmišljah.
Ponovi ona pozdrav: „Ćao, Miki!“
Mora da sam se zbunio, pomislih. Ostatak dana mi je proleteo. Kupao sam se i prao kosu tri puta, fenirao četiri. Birao sam parfem bar pet puta, umalo se sa onim sranjem za komarce, mušice i nesnosne komšije nisam pošpricao. O biranju odeće – da i ne govorim! Zabavio sam pola ulice o svom jadu. Jes’ da nije neka ulica, al’ pola je pola.
Ispratili su me sa sve polivanjem kanistera vode i sa: „Da te nosi mili Bog.“
Smeo bih da se zakunem da sam čuo kolektivni uzdah olakšanja. Kada sam stigao ispred galerije, ona me je već čekala. Poljubac u obraz i njena ruka u mojoj, kao da smo čitav život bili zajedno. Nije prestajala da priča, a ja sam samo slušao zanesen. Saznao sam da se izložba zove „Surealni telefonizam“, da je nešto sasvim novo i do sada neviđeno na likovnoj sceni Grada, da je autor Željko B. i da je, osim što je slikar, takođe i pisac, da su mu priče i slike nesvakidašnje, da jedva čeka njegovu novu knjigu, da je zgodan matorac sa srebrnom kosom, ali da definitivno nije njen tip. Očekivao sam nekog totalnog frika sa naočarima, matorog i ružnog, koji mudro ćuti i šteka pare od skupo prodatih nebuloza. Od svega ovoga sam pogodio jedino da nosi naočare. Lik je bio živi dokaz da neki ljudi stare kao vino, a neki kao gumeni opanci. Srebrna kosa i brada su mu davali onaj neobavezni izgled muškaraca iz šezdesetih godina prošlog veka, uz dobro izabranu garderobu. A slike... Slike su bile magične. Jednostavno su pulsirale i nekako te neprimetno uvlačile u svoj svet.
Primetio sam da je ceo Grad tu. Čak se i Hulk naterao da veže kravatu. Neki su bili tu da bi bili viđeni, neki da bi gledali te već viđene, neki da bi slušali ili ogovarali, neki da bi gledali slike pored onih koji će ih sigurno kupiti.
Željko B. je govorio i govorio. Oči svih žena su bile uperene u njega, čak i onih koje su volele isključivo žene. Osetio sam udarac ljubomore, toliko jak da me je pomerio. Usred celog tog kalambura, osetih da mi je neko iza leđa. Naglo se okrenuh. Bio je to Kim.
„Od kad stojiš tu, Adrijane?“, ljutito ga upitah. Nije prihvatio moju šalu, samo je odmahuo rukom.
„Ubili su Matu i Vinstona“, prošaputa tužno.
„Znam, a šta se to tebe smatra?", voleo sam da ga mučim lokalnim izrazima koji su teško prevodivi.
Usledio je šok: „Tetka mi je, tačnije – bila je."
Ovo postaje sve zanimljivije i zanimljivije... Švapska špijunka i engleski boljševik. Nacista, gramziva baba, rumunski vampir i Berkut, kuća koje nema i buldog Čerčil. Neću večeras misliti o tome. Rešiću to sutra, okretalo se po mojoj glavi kao u veš-mašini u kojoj je završila Mata. Noć je odmicala i bilo je sve manje i manje šansi da ćemo Cekana i ja piti pivdžanu na Kalemegdanu. Uh, počeo sam da rimujem. Ova izložba zaista loše utiče na mene. Sam sebi bio sam smešan. Nekako smo se izmigoljili napolje dok je onaj manijak Željko i dalje pričao.
„Kako se ne umori?“, zajedljivo rekoh.
Lagano smo došetali do hotela gde je stanovala, oboje utonuli u svoje misli. Pomalo razočarani jer se dan završio. Poljubac u obraz. To da ćemo se čuti, podrazumevalo se. Stajao sam tu sve dok nije zamakla kroz raskošna vrata. Odnekud se pojavi Boško.
Zaustavi se, uz škripu kočnica, i dobaci mi: „Pripazi malo na Slavka“ i odjezdi dalje.
„Misliću o tome sutra“, stara fraza, a bio sam previše umoran da smišljam novu i u isto vreme da pozdravim Slavka koji je pauzirao u hrkanju. Zaspao sam obučen.
Deo Mog apsolutno fabuloznog i izuzetno genijalnog Kratkog Kemp Kolaž romana.
Noć mi je bila preduga. Spavao sam otvorenih očiju da me zora ne pretekne. Kada ona ustaje? Da mi je samo da je usnulu poljubim. Totalno sam odlepio, fali još samo da počnem da pišem priče i da me Slavko smesti u Toponicu.
Ulica je bila tiha, nigde nikoga. Činilo mi se da sam u Gradu budan samo ja. Sricao sam ono što ću joj reći kada je pozovem, kao Slavko saveznički proglas Srbima. Setio sam se svih knjiških, gradskih i prigradskih fora na koje su padale žene i devojke, a, Bukovskog mi, bila ih je gomila. I ništa od toga mi nije bilo dovoljno dobro za nju. Jbg, opet ću da zaribam ko „jugo 45“, vajkao sam se. U trenutku me je oblio hladan znoj, blage veze nisam imao kuda da je izvedem ako nebo usliši moje molitve i ona pristane da izađe sa vucibatinom kakva sam ja. Šta da obučem? Nisam znao ko je ona, šta voli, a šta ne. Nekako sam dočekao sedam sati, a činilo mi se da je prošla godina od izlaska sunca.
Dok sam se spremao da je pozovem, telefon je zazvonio. Mahinalno krenuh da odgovorim, ali, pre nego što sam uspeo, začu se poznati glas, ni nalik na onaj od sinoć, a opet kao da sam ga slušao ceo život:
„Je l’ ti umeš da koristiš telefon? Budna sam od četiri."
Ostatak razgovora ću da preskočim, jer opet ništa upamtio nisam, osim da idemo na neku izložbu koja je „strava“, da ćemo posle da kupimo nekoliko limenki piva i odemo da gledamo kako se mesec igra sa talasima Dunava, da se ne opterećujem odećom i da obujem patike, obučem farmerice i kožnjak, jer, kako je rekla, noći su još hladne u Gradu. I da jedva čeka da me vidi...
Na kraju me je pozdravila: „Vidimo se, Kiki.“
Kao da me je tresnula bomba ili Mihajlovićev slobodni udarac. Tako me je zvao samo jedan čovek, kojeg sam pokušavao da zaboravim. Nemoguće, ona ne može da zna za njega, razmišljah.
Ponovi ona pozdrav: „Ćao, Miki!“
Mora da sam se zbunio, pomislih. Ostatak dana mi je proleteo. Kupao sam se i prao kosu tri puta, fenirao četiri. Birao sam parfem bar pet puta, umalo se sa onim sranjem za komarce, mušice i nesnosne komšije nisam pošpricao. O biranju odeće – da i ne govorim! Zabavio sam pola ulice o svom jadu. Jes’ da nije neka ulica, al’ pola je pola.
Ispratili su me sa sve polivanjem kanistera vode i sa: „Da te nosi mili Bog.“
Smeo bih da se zakunem da sam čuo kolektivni uzdah olakšanja. Kada sam stigao ispred galerije, ona me je već čekala. Poljubac u obraz i njena ruka u mojoj, kao da smo čitav život bili zajedno. Nije prestajala da priča, a ja sam samo slušao zanesen. Saznao sam da se izložba zove „Surealni telefonizam“, da je nešto sasvim novo i do sada neviđeno na likovnoj sceni Grada, da je autor Željko B. i da je, osim što je slikar, takođe i pisac, da su mu priče i slike nesvakidašnje, da jedva čeka njegovu novu knjigu, da je zgodan matorac sa srebrnom kosom, ali da definitivno nije njen tip. Očekivao sam nekog totalnog frika sa naočarima, matorog i ružnog, koji mudro ćuti i šteka pare od skupo prodatih nebuloza. Od svega ovoga sam pogodio jedino da nosi naočare. Lik je bio živi dokaz da neki ljudi stare kao vino, a neki kao gumeni opanci. Srebrna kosa i brada su mu davali onaj neobavezni izgled muškaraca iz šezdesetih godina prošlog veka, uz dobro izabranu garderobu. A slike... Slike su bile magične. Jednostavno su pulsirale i nekako te neprimetno uvlačile u svoj svet.
Primetio sam da je ceo Grad tu. Čak se i Hulk naterao da veže kravatu. Neki su bili tu da bi bili viđeni, neki da bi gledali te već viđene, neki da bi slušali ili ogovarali, neki da bi gledali slike pored onih koji će ih sigurno kupiti.
Željko B. je govorio i govorio. Oči svih žena su bile uperene u njega, čak i onih koje su volele isključivo žene. Osetio sam udarac ljubomore, toliko jak da me je pomerio. Usred celog tog kalambura, osetih da mi je neko iza leđa. Naglo se okrenuh. Bio je to Kim.
„Od kad stojiš tu, Adrijane?“, ljutito ga upitah. Nije prihvatio moju šalu, samo je odmahuo rukom.
„Ubili su Matu i Vinstona“, prošaputa tužno.
„Znam, a šta se to tebe smatra?", voleo sam da ga mučim lokalnim izrazima koji su teško prevodivi.
Usledio je šok: „Tetka mi je, tačnije – bila je."
Ovo postaje sve zanimljivije i zanimljivije... Švapska špijunka i engleski boljševik. Nacista, gramziva baba, rumunski vampir i Berkut, kuća koje nema i buldog Čerčil. Neću večeras misliti o tome. Rešiću to sutra, okretalo se po mojoj glavi kao u veš-mašini u kojoj je završila Mata. Noć je odmicala i bilo je sve manje i manje šansi da ćemo Cekana i ja piti pivdžanu na Kalemegdanu. Uh, počeo sam da rimujem. Ova izložba zaista loše utiče na mene. Sam sebi bio sam smešan. Nekako smo se izmigoljili napolje dok je onaj manijak Željko i dalje pričao.
„Kako se ne umori?“, zajedljivo rekoh.
Lagano smo došetali do hotela gde je stanovala, oboje utonuli u svoje misli. Pomalo razočarani jer se dan završio. Poljubac u obraz. To da ćemo se čuti, podrazumevalo se. Stajao sam tu sve dok nije zamakla kroz raskošna vrata. Odnekud se pojavi Boško.
Zaustavi se, uz škripu kočnica, i dobaci mi: „Pripazi malo na Slavka“ i odjezdi dalje.
„Misliću o tome sutra“, stara fraza, a bio sam previše umoran da smišljam novu i u isto vreme da pozdravim Slavka koji je pauzirao u hrkanju. Zaspao sam obučen.
Deo Mog apsolutno fabuloznog i izuzetno genijalnog Kratkog Kemp Kolaž romana.
