РЕКВИЈЕМ
Расуте успомене чекају да им се посветим.
Одлажем неизбежно до у бескрај а оне нагомилане заузимају простор.
Није то подвлачење црте већ поспремање које се у бољим споменарима ради редовно.
Писма која сам добијао,препуна срца прободених стрелама.
Разгледнице вреле од сунца и слане од мора,украдене чаше са летње терасе хотела у Дубровнику.
Пар карата са неких концерата када сам мислио да сам најважнији на свету.
Један ранац који је крио све моје тајне.
Гомила фотографија са људима чијих осмеха само могу да се сетим...имена су се затурила негде у ходницима вемена.
Кутија са великим очекивањима и надама у живот који ме зове .
Паклица Херцеговине без филтера украдена од мог оца и стални страх да не сазна за то.
Индеx и војна књижица.
На оба места сам научио пуно а највише да треба редовно јести и спавати и да ако седиш у првим редовима увек има шансе да те запазе.
Никада нисам поштовао та правила.
Понеки телефонски број који ми је представљао све на свету а данас изазива само сетни осмех и сећање на екскурзију у Поречу,хотел Делфин.
Бедзеви из панкерске фазе и Невенова кравата из наредне сминкерске.
Бочица првог парфема..Арамис. И дан данас га волим.
Мирисе ми на дрскост и самопоуздање младог ловца у свом првом лову.
Левис 501 фармерице које сам пазио боље него себе.
Мајица са ликом Џима Морисона...сведок већине мојих потоњих пијанстава.
Одлажем их на сигурно,тамо где ће ме увек чекати.
Стављам руке у дзепове и спремам се да сачекам мој воз.
Кажу да ако довољно дуго чекате наићи ће онај који ће вас одвести тамо где сте се упутили.
Размислите мало о томе...
"Сећаш ли се?"
"Сећам."
"Боже колико си тада била лепа."
"Значи ли то да сам сад ружна?"
"Свашта, наравно да ниси. Сад си стварна, оно је била бајка."
"Ахахахааа...никада се нећеш променити. Ласкавац био, ласкавац остао. Опростићу ти све ако наставиш да ми причаш причу за лаку ноћ. Можда се успавам и никада те не напустим."
"Преко седам мора и седам гора, у варошици крај Реке живела једном једна младост. Имала је локничасту косу и искричаве очи. Потомак дуге лозе младости која је живела ту крај реке. Ни они најстарији нису се сећали када се младост населила баш ту. Први су заговарали теорију да је дошла још са хордама у Великој Сеоби, други су опет тврдили да није уопште долазила већ је одувек била ту а они трећи, сумњичави, су одмахивали руком и говорили да је младост планетарна појава а не посебност Варошице, ко ће знати ко је од њих био у праву. Како год, ти си припала мени. Некако сам се у тебе заљубио на први поглед. И на други и на трећи и на сваки следећи. Знаш, страшно лепо је било бити заљубљен у тебе."
"Да ли то значи да сад ниси? Мора да сам ти досадила или си пронашао неку млађу младост"
"Не прекидај бајку, знаш ли да се сваки пут када је прекинеш, по једна вила разболи а патуљак изгуби чизме."
"Да наставим. Расли смо заједно. Волели, љубили. Смејали и плакали. Упознавали и растајали. Плела си венчиће среће и даровала си нас њима. Носили смо их као ореол и по њима се распознавали онако расути по свету."
"Од када смо нас двоје на ти? Мислила сам да си одрастао у пристојног момка. Обећавао си пуно."
"Па ни ти се ниси баш превише бунила. Била си неми саучесник свих мојих заблуда."
"Постајеш безобразан. Најлакше је кривицу свалити на другога."
" Не спорим али Вам није ништа фалило ваше височанство, да ми кажете да се клин клином избија али да иза тога истаје огромна рупа коју је тешко затрпати. Могли сте да ме упозорите да се љубав не просипа свуд около ко ситниш што га кум баца на венчању. Није било на одмет да ми објасните да ако љубав прође онда и није била љубав, већ заблуда. Могли сте много. "
"Могла сам али нисам. Могла сам чак и да проживим твој живот уместо тебе. Да волим, да патим, свашта сам могла али нисам. Да јесам ти не би постао овакав какав си сада."
"А какав сам ја то сада?*
"Тврдоглав и тежак. Намћораст и ситничав."
"Немој више да ме хвалиш ко Бога те молим."
"Умеш да волиш без да очекујеш ишта заузврат. Још увек умеш да се постидиш када те неко хвали."
"Доброоо...схватио сам. Не мораш даље. Да ли си за пиће?"
"Може, шта нудиш?"
"Вино. Црно. Берба шездесет друга. Кажу да је била сунчана година и да је грожђе било преслатко. Године су му дале ону фину елеганцију и смиреност тако карактеристичну за врхунска вина, само пре пића морамо отворити флашу да се проветри. Да све оно што је могло да му поквари укус, оде. Баш као и ове сиве године а онда да засија као некада. Онако како си сијала и ти."
" Лепо сам рекла да си ти један обичан ласкавац. Шта могу кад још увек падам на твој шарм. Живели! "
" Живели! "
Расуте успомене чекају да им се посветим.
Одлажем неизбежно до у бескрај а оне нагомилане заузимају простор.
Није то подвлачење црте већ поспремање које се у бољим споменарима ради редовно.
Писма која сам добијао,препуна срца прободених стрелама.
Разгледнице вреле од сунца и слане од мора,украдене чаше са летње терасе хотела у Дубровнику.
Пар карата са неких концерата када сам мислио да сам најважнији на свету.
Један ранац који је крио све моје тајне.
Гомила фотографија са људима чијих осмеха само могу да се сетим...имена су се затурила негде у ходницима вемена.
Кутија са великим очекивањима и надама у живот који ме зове .
Паклица Херцеговине без филтера украдена од мог оца и стални страх да не сазна за то.
Индеx и војна књижица.
На оба места сам научио пуно а највише да треба редовно јести и спавати и да ако седиш у првим редовима увек има шансе да те запазе.
Никада нисам поштовао та правила.
Понеки телефонски број који ми је представљао све на свету а данас изазива само сетни осмех и сећање на екскурзију у Поречу,хотел Делфин.
Бедзеви из панкерске фазе и Невенова кравата из наредне сминкерске.
Бочица првог парфема..Арамис. И дан данас га волим.
Мирисе ми на дрскост и самопоуздање младог ловца у свом првом лову.
Левис 501 фармерице које сам пазио боље него себе.
Мајица са ликом Џима Морисона...сведок већине мојих потоњих пијанстава.
Одлажем их на сигурно,тамо где ће ме увек чекати.
Стављам руке у дзепове и спремам се да сачекам мој воз.
Кажу да ако довољно дуго чекате наићи ће онај који ће вас одвести тамо где сте се упутили.
Размислите мало о томе...
"Сећаш ли се?"
"Сећам."
"Боже колико си тада била лепа."
"Значи ли то да сам сад ружна?"
"Свашта, наравно да ниси. Сад си стварна, оно је била бајка."
"Ахахахааа...никада се нећеш променити. Ласкавац био, ласкавац остао. Опростићу ти све ако наставиш да ми причаш причу за лаку ноћ. Можда се успавам и никада те не напустим."
"Преко седам мора и седам гора, у варошици крај Реке живела једном једна младост. Имала је локничасту косу и искричаве очи. Потомак дуге лозе младости која је живела ту крај реке. Ни они најстарији нису се сећали када се младост населила баш ту. Први су заговарали теорију да је дошла још са хордама у Великој Сеоби, други су опет тврдили да није уопште долазила већ је одувек била ту а они трећи, сумњичави, су одмахивали руком и говорили да је младост планетарна појава а не посебност Варошице, ко ће знати ко је од њих био у праву. Како год, ти си припала мени. Некако сам се у тебе заљубио на први поглед. И на други и на трећи и на сваки следећи. Знаш, страшно лепо је било бити заљубљен у тебе."
"Да ли то значи да сад ниси? Мора да сам ти досадила или си пронашао неку млађу младост"
"Не прекидај бајку, знаш ли да се сваки пут када је прекинеш, по једна вила разболи а патуљак изгуби чизме."
"Да наставим. Расли смо заједно. Волели, љубили. Смејали и плакали. Упознавали и растајали. Плела си венчиће среће и даровала си нас њима. Носили смо их као ореол и по њима се распознавали онако расути по свету."
"Од када смо нас двоје на ти? Мислила сам да си одрастао у пристојног момка. Обећавао си пуно."
"Па ни ти се ниси баш превише бунила. Била си неми саучесник свих мојих заблуда."
"Постајеш безобразан. Најлакше је кривицу свалити на другога."
" Не спорим али Вам није ништа фалило ваше височанство, да ми кажете да се клин клином избија али да иза тога истаје огромна рупа коју је тешко затрпати. Могли сте да ме упозорите да се љубав не просипа свуд около ко ситниш што га кум баца на венчању. Није било на одмет да ми објасните да ако љубав прође онда и није била љубав, већ заблуда. Могли сте много. "
"Могла сам али нисам. Могла сам чак и да проживим твој живот уместо тебе. Да волим, да патим, свашта сам могла али нисам. Да јесам ти не би постао овакав какав си сада."
"А какав сам ја то сада?*
"Тврдоглав и тежак. Намћораст и ситничав."
"Немој више да ме хвалиш ко Бога те молим."
"Умеш да волиш без да очекујеш ишта заузврат. Још увек умеш да се постидиш када те неко хвали."
"Доброоо...схватио сам. Не мораш даље. Да ли си за пиће?"
"Може, шта нудиш?"
"Вино. Црно. Берба шездесет друга. Кажу да је била сунчана година и да је грожђе било преслатко. Године су му дале ону фину елеганцију и смиреност тако карактеристичну за врхунска вина, само пре пића морамо отворити флашу да се проветри. Да све оно што је могло да му поквари укус, оде. Баш као и ове сиве године а онда да засија као некада. Онако како си сијала и ти."
" Лепо сам рекла да си ти један обичан ласкавац. Шта могу кад још увек падам на твој шарм. Живели! "
" Живели! "