ČOVEK JE ŽENI VUK.
Seća li se još neko one čuvene rečenice: „Dame biraju‟? Mlađe generacije, ne verujem. Em se ne sećaju, em ne vide ništa posebno u njoj. Mogu je podvesti pod sentimentalno trabunjanje nas na granici senilije. E, vidite, tu je greška. Ta rečenica nosi u sebi svu istoriju muško-ženskih odnosa, od Adama i Eve do današnjih dana. Kilometri knjiga su o temi ženske ravnopravnosti napisani, a opet nisu dalje odmakle ni milimetar od gorepomenute rečenice. Eheeeej... Dame biraju. Vraćeno im je pravo na izbor, nisu više roba. Nisu zatočenice lažnog morala i ustajalih normi. I poklič, i poziv, i molitva... Živela sloboda izbora. Živelo pravo na ljubav. Ali, ima tu još jedna strana, ne tako revolucionarna kao ova. Postojimo tu i mi... Kako,koji mi? Mi, muškarci. Čitav spektar boja ne bi mogao opisati svu raznolikost osećanja koja su se budila u nama na nju. Strah, stid, iščekivanje, strepnja... Kad se samo setim. Mozak radi dvesta na sat. Da li će me izabrati? Da li ću umeti da budem hladan kao što to i dolikuje mladunčetu Balkanca? Pa, onda... Da li ću umeti da plešem? Da li ću se zbuniti?
A opet... Šta da radim ako me ne izabere, a svi moji drugari su tu? Slatke muke. Danas, posle svih godina primamo stvari zdravo za gotovo. Ljubav i simpatija se izjavljuju slobodno. Preslobodno, da budem tačniji. Zaboravili smo da plešemo, a ništa dobili zauzvrat nismo.
"Kada si to odustala od sebe, milo moje. Svet je drhtao pod tvojim nogama, asfalt se ugibao od vreline. Mogla si sve a želela tek po nešto. Gde se izgubila munja u tvojim očima od koje su i najhrabriji spuštali svoj pogled."
"Ne lupetaj, šta ti znaš o ženama, uopšte."
"Znam sve, ja sam pisac. Znam da prepoznam momenat kada devojka postane žena. Znam da razlukujem ženu koja je voljena od one koja to nije. Umem da prepoznam miris žene koja je upravo vodila ljubav."
"Nemaš ti pojma. Plačeš nad iluzijom."
"Onda si i ti iluzija, nedosanjano moje."
"Nikada nisam ni postojala osim u tvojim pesmama i pričama."
"Ko si ti?"
"Žena."
"Gde sam pogrešio?"
"Ja nisam savršenstvo, od krvi i mesa sam. Ne ugiba asfalt pod mojim nogama. To je tvoja požuda."
"Sećam se kako si umela da voliš."
"Šta ti znaš o ljubavi?"
"Znam da svet dobija boje, peva lepotom."
"Odrasti već jednom, vreme je. Šezdeset godina ti je."
"Neću, dobro mi je i ovako. Nisam ja kriv što si odustala od sebe, zapustila se i sipaš otrov svog neuspeha, svuda oko sebe."
"Šta ti znaš o meni?"
"Znam sve. Znam da si prestala da se šminkaš, da se ne vrtiš oko sebe ispred ogledala. Znam da se ne smeješ više onako zvonko, ne mareći šta će reći komšije."
"A ti, šta si ti sve zaboravio."
"Ništa. Isti sam ja. I dalje obožavam burek i jogurt i gulaš u lepinji. I dalje kitim cigane trubače. Kupujem ruže nepoznatim damama."
"Pa da, tako je najlakše."
"Šta ti to znači?"
"I dalje nemaš hrabrosti da živiš."
"Ma da, a ti si baš pravi primer žene heroja."
"Pitala sam te šta je ljubav, pa da ti objasnim. Kada me pokrije frotirom dok pokušavam da zaspem u dnevnoj sobi umorna kao skot, nakon posla. Kad me sačekaju oprani sudovi, ujutru kad ustanem za posao ili kad pronađem čokoladu, koju obožavam, u tašni, a znam da je nisam kupila. "
"Trivijalna si."
"Možda, ali nismo svi rođeni da budemo Tristani i Izolde. Da li si primetio da se sve velike ljubavi završavaju tragično? Znaš li zašto?"
"Ne znam. Prosvetli me ti."
"Ne duri se, ne pristaje tvojim godinama. Završavaju tragično jer su samo iluzija onih koji nisu imali hrabrosti da se bore za nju."
"Ma nemoj. Po tebi je Romeo bio samo kukavica."
"Naravno. Moj otac je svako jutro oblačio čistu, ispeglanu belu košulju i stavljao mašnu. Čak i kad je otišao u penziju a majka jedva da je znala gde je pijaca, do god je on bio živ."
"Svaka žena zaslužuje da ima uspomene kojih će se sećati i pričati drugaricama, dok ispijaju kafu i ogovaraju onu koja nije tu."
"Svaka žena zaslužuje onoga sa kim će popiti kafu i planirati šta će sutra za ručak. Eto, to je ljubav. Shvatićeš i ti jednog dana. Možda."
Seća li se još neko one čuvene rečenice: „Dame biraju‟? Mlađe generacije, ne verujem. Em se ne sećaju, em ne vide ništa posebno u njoj. Mogu je podvesti pod sentimentalno trabunjanje nas na granici senilije. E, vidite, tu je greška. Ta rečenica nosi u sebi svu istoriju muško-ženskih odnosa, od Adama i Eve do današnjih dana. Kilometri knjiga su o temi ženske ravnopravnosti napisani, a opet nisu dalje odmakle ni milimetar od gorepomenute rečenice. Eheeeej... Dame biraju. Vraćeno im je pravo na izbor, nisu više roba. Nisu zatočenice lažnog morala i ustajalih normi. I poklič, i poziv, i molitva... Živela sloboda izbora. Živelo pravo na ljubav. Ali, ima tu još jedna strana, ne tako revolucionarna kao ova. Postojimo tu i mi... Kako,koji mi? Mi, muškarci. Čitav spektar boja ne bi mogao opisati svu raznolikost osećanja koja su se budila u nama na nju. Strah, stid, iščekivanje, strepnja... Kad se samo setim. Mozak radi dvesta na sat. Da li će me izabrati? Da li ću umeti da budem hladan kao što to i dolikuje mladunčetu Balkanca? Pa, onda... Da li ću umeti da plešem? Da li ću se zbuniti?
A opet... Šta da radim ako me ne izabere, a svi moji drugari su tu? Slatke muke. Danas, posle svih godina primamo stvari zdravo za gotovo. Ljubav i simpatija se izjavljuju slobodno. Preslobodno, da budem tačniji. Zaboravili smo da plešemo, a ništa dobili zauzvrat nismo.
"Kada si to odustala od sebe, milo moje. Svet je drhtao pod tvojim nogama, asfalt se ugibao od vreline. Mogla si sve a želela tek po nešto. Gde se izgubila munja u tvojim očima od koje su i najhrabriji spuštali svoj pogled."
"Ne lupetaj, šta ti znaš o ženama, uopšte."
"Znam sve, ja sam pisac. Znam da prepoznam momenat kada devojka postane žena. Znam da razlukujem ženu koja je voljena od one koja to nije. Umem da prepoznam miris žene koja je upravo vodila ljubav."
"Nemaš ti pojma. Plačeš nad iluzijom."
"Onda si i ti iluzija, nedosanjano moje."
"Nikada nisam ni postojala osim u tvojim pesmama i pričama."
"Ko si ti?"
"Žena."
"Gde sam pogrešio?"
"Ja nisam savršenstvo, od krvi i mesa sam. Ne ugiba asfalt pod mojim nogama. To je tvoja požuda."
"Sećam se kako si umela da voliš."
"Šta ti znaš o ljubavi?"
"Znam da svet dobija boje, peva lepotom."
"Odrasti već jednom, vreme je. Šezdeset godina ti je."
"Neću, dobro mi je i ovako. Nisam ja kriv što si odustala od sebe, zapustila se i sipaš otrov svog neuspeha, svuda oko sebe."
"Šta ti znaš o meni?"
"Znam sve. Znam da si prestala da se šminkaš, da se ne vrtiš oko sebe ispred ogledala. Znam da se ne smeješ više onako zvonko, ne mareći šta će reći komšije."
"A ti, šta si ti sve zaboravio."
"Ništa. Isti sam ja. I dalje obožavam burek i jogurt i gulaš u lepinji. I dalje kitim cigane trubače. Kupujem ruže nepoznatim damama."
"Pa da, tako je najlakše."
"Šta ti to znači?"
"I dalje nemaš hrabrosti da živiš."
"Ma da, a ti si baš pravi primer žene heroja."
"Pitala sam te šta je ljubav, pa da ti objasnim. Kada me pokrije frotirom dok pokušavam da zaspem u dnevnoj sobi umorna kao skot, nakon posla. Kad me sačekaju oprani sudovi, ujutru kad ustanem za posao ili kad pronađem čokoladu, koju obožavam, u tašni, a znam da je nisam kupila. "
"Trivijalna si."
"Možda, ali nismo svi rođeni da budemo Tristani i Izolde. Da li si primetio da se sve velike ljubavi završavaju tragično? Znaš li zašto?"
"Ne znam. Prosvetli me ti."
"Ne duri se, ne pristaje tvojim godinama. Završavaju tragično jer su samo iluzija onih koji nisu imali hrabrosti da se bore za nju."
"Ma nemoj. Po tebi je Romeo bio samo kukavica."
"Naravno. Moj otac je svako jutro oblačio čistu, ispeglanu belu košulju i stavljao mašnu. Čak i kad je otišao u penziju a majka jedva da je znala gde je pijaca, do god je on bio živ."
"Svaka žena zaslužuje da ima uspomene kojih će se sećati i pričati drugaricama, dok ispijaju kafu i ogovaraju onu koja nije tu."
"Svaka žena zaslužuje onoga sa kim će popiti kafu i planirati šta će sutra za ručak. Eto, to je ljubav. Shvatićeš i ti jednog dana. Možda."
