ULICA MOG DETINJSTVA
Ulice mog detinjstva više nema. Tamo, gde su nekada bile varoške kućice u kojima je živeo neki dragi svet, danas je moderna zgrada koja mi zaklanja sunce kada prolazim ulicom mojom. Ulicom u kojoj se nazivalo dobro jutro i neznancu. Ulicom u kojoj su nas decu slali sa tanjirima punim vrućih čvaraka, švarglom i ponekim komadom mesa jer takav je red. Podeliti sa komšijom i kad imaš i kad nemaš. Iza kuća su bile bašte i kokošinjci,poneko je gajio svinje. Tamo gde je bio bunar sada je ulica. Tamo gde su nekada bili bambusi gde su se gnezdile čaplje onih godina kada je Gročica plavila, tamo je sada toplana, navikao sam na nju i miris sumpora iz pepela koji leži razbacan tu negde gde je cvetalo predivno poljsko cveće. E baš tu, tu je živela moja baka. Ličanka, koja u potrazi za boljim životom svoje mesto nađe u ulici mog detinjstva. Ulici koja je to postala, možda baš zato jer je ona živela u njoj. Došla i ostala da zaboravi nadnicu u koju je krenula sa devet godina. Udaju kojom je stekla devere malo starije od svojih ćerki. Rat.Vučurne zime u planini, u zbegu i led koji više nikada nije otopio. Onaj led u njenoj duši. Da zaboravi kako je bežeći ispred krvnika u leskovom žbunu ostavila rođenu ćerku. Da zaboravi kako je tri puta, iznova, zidala spaljenu kuću i kako je to kad sa troje nejači sa Zagrebačkog kolodvora kreneš u nepoznato. U tamo neku Grocku da sviješ gnezdo i još nerođenom unuku naslikaš ulicu njegovog detinjstva. Ulice mog detinjstva više nema na ulicama moje Grocke. Preselila se tamo negde u zemlju bajki. Tamo gde i sad živi moja baka.
Baka je otišla tiho, baš onako kako je i živela, neprimetno. Čini mi se da su tog dana iz mog spektra nestale neke boje. Nisam više mogao da nađem one smejalice, ove nove su mi nekako bile preozbiljne. Kažu da se detinjstvo završi onda kada izgubiš onoga ko ga je nacrtao, ne verujem u to. Kako može da nestane neko čiji deo krvi teče kroz tvoje vene a ljubav ispunjava svaki delić tvoga bića. Lažu, ona je tu i to baš onda kada mi je najpotrebnija.
Sunce koje se nemilosrdno probijalo kroz prozore, kao neki nebeski laser je ciljalo pravo u moje oči. Pokušavao sam da se setim šta se to ovih dana dešavalo, slabo mi je polazilo za rukom. Pitao sam se od čega. Pod jedan, moji roditelji se danas vraćaju a ugalj nije još ubačen u ostavu ali da počnemo od početka. Pre samo šest dana ja sam bio najsrećniji čovek na svetu. Seminarski rad koji sam dugovao Aleksiću, inače mom profesoru Sociologije, bio je skoro gotov. Trebalo ga je samo prekucati i ukoričiti. Dva sata posla, maksimum, sa sve doručkom. Pod broj dva, mojim roditeljima je iskrsla nenadana obaveza i morali su da pod hitno odu za Podgoricu i mene ostave samog. Pod tri javila mi se bivša, Kaže, jeste da mi nismo zajedno ali bih baš mogao da joj pomognem oko Političke ekonomije. Neće kaže dugo, samo par pitanja da prođemo. Pošto sam ja nepatvoreni altruista pozvao sam je da dođe. E sad, da sve ne bi bilo ružičasto pobrinula se firma od koje smo naručili ugalj. Donela svih pet tona Resave. Aj' dobro, šta je tu je imam punih sedam dana da ga utovarim. No kao po onoj staroj 'Čovek smišlja a Bog odlučuje' situacija se lagano komplikovala. Ivana se pojavila na kapiji sa prepunim planinarskim rancem gde je bilo svega samo ne udžbenika iz kog smo trebali da pređemo ta famozna pitanja. Donela je i čupavce koje pravi njena keva a opšte poznato je da sam ja na rečene čupavce izuzetno bolećiv. Šta je dalje bilo, neću da vam pričam. Ono što je sigurno je da pitanja nisu pređena, da su čupavci nestali a Ivana se tek sutra veče vratila u topli roditeljski dom. A onda su se događaji nizali kao na pokretnoj traci. Taman počeh da ubacujem ugalj pa se prisetih mog seminarskog. Treći dan prođe i sve tako do šestog dana, pomagao komšinici da ošiša travu u dvorištu, išao u kafić da ljudi ne pomisle da sam se nešto naljutio na njih i svašta nešto još. Gomila uglja se nije micala sa mesta, što me nije puno zabrinjavalo. Šestog dana javljaju se moji roditelji sa radosnom vešću da se sutradan vraćaju, ja da ih obradujem kažem da je stigao ugalj da je ubačen i dvorište očišćeno. Majka se toliko obradovala da mi je momentalno obećala palačinke kad se vrate. Prionem ja na ugalj, ko siroma čovek na pečenje, sa namerom da ispunim obećano. Ne lezi vraže, u sred posla naleti moj drugar sa kesom a u kesi mađarske kobasice i dva litra vina. Takođe mađarskog. Ubedi me čovek u dve reči, da treba da ispečemo kobasice, čitaj ja da ispečem, i da će on sutra u cik zore da se pojavi kod mene da omlatimo taj ugalj. Kud ću šta ću, poverovah mu. Kobasice su bile ljute, vino jako i bi šta bi. Da se vratimo na početak priče, kad sam došao sebi i pogledao na sat, shvatio sam da imam tri eventualno četri sata da ubacim ugalj. Od druga ni traga ni glasa, samo moja baka. Nije me videla nedelju dana, zabrinuta za moju ishranu donela je šerpicu nezaprženog pasulja koji sam obožavao i kupus salatu. Momentalno je proglašena pauza. Taman sam počeo da uživam kada se pred kapijom začuo zvuk poznatih kola. Momentalno sam izgubio apetit. Nisam ih ni video a već sam mogao da osetim majčin bes. Nije htela da se pozdravi samnom. Osula je brzometnu paljbu. Te baraba sam, te nula od čoveka, te pijandura. Ko zna na šta bi se to izvrglo da se nije umešala moja baka. Prekinula je moju majku, da je podseti da je ona nju rodila a ne obrnuto, da ima samo jednog sina, da su se oni provodili na moru dok sam ja skapavao od učenja, ja sam svesrdno klimao glavom u znak odobravanja. Na kraju je dodala da više neće da nam uđe u kuću, okrenula se i izašla, ostavljajući mene i moju majku u stanju šoka. Jedino se moj otac iskreno smejao.
Ugalj sam uneo sutradan, palačinke su ipak ispečene. Baka je došla kada se spremao ajvar.
Prošlo je puno godina od tada, skoro ceo jedan život, a ja i danas često poželim da je ona tu. Makar samo onda kada nisam u pravu da me odbrani i onda kada to sam ne umem.
Ulice mog detinjstva više nema. Tamo, gde su nekada bile varoške kućice u kojima je živeo neki dragi svet, danas je moderna zgrada koja mi zaklanja sunce kada prolazim ulicom mojom. Ulicom u kojoj se nazivalo dobro jutro i neznancu. Ulicom u kojoj su nas decu slali sa tanjirima punim vrućih čvaraka, švarglom i ponekim komadom mesa jer takav je red. Podeliti sa komšijom i kad imaš i kad nemaš. Iza kuća su bile bašte i kokošinjci,poneko je gajio svinje. Tamo gde je bio bunar sada je ulica. Tamo gde su nekada bili bambusi gde su se gnezdile čaplje onih godina kada je Gročica plavila, tamo je sada toplana, navikao sam na nju i miris sumpora iz pepela koji leži razbacan tu negde gde je cvetalo predivno poljsko cveće. E baš tu, tu je živela moja baka. Ličanka, koja u potrazi za boljim životom svoje mesto nađe u ulici mog detinjstva. Ulici koja je to postala, možda baš zato jer je ona živela u njoj. Došla i ostala da zaboravi nadnicu u koju je krenula sa devet godina. Udaju kojom je stekla devere malo starije od svojih ćerki. Rat.Vučurne zime u planini, u zbegu i led koji više nikada nije otopio. Onaj led u njenoj duši. Da zaboravi kako je bežeći ispred krvnika u leskovom žbunu ostavila rođenu ćerku. Da zaboravi kako je tri puta, iznova, zidala spaljenu kuću i kako je to kad sa troje nejači sa Zagrebačkog kolodvora kreneš u nepoznato. U tamo neku Grocku da sviješ gnezdo i još nerođenom unuku naslikaš ulicu njegovog detinjstva. Ulice mog detinjstva više nema na ulicama moje Grocke. Preselila se tamo negde u zemlju bajki. Tamo gde i sad živi moja baka.
Baka je otišla tiho, baš onako kako je i živela, neprimetno. Čini mi se da su tog dana iz mog spektra nestale neke boje. Nisam više mogao da nađem one smejalice, ove nove su mi nekako bile preozbiljne. Kažu da se detinjstvo završi onda kada izgubiš onoga ko ga je nacrtao, ne verujem u to. Kako može da nestane neko čiji deo krvi teče kroz tvoje vene a ljubav ispunjava svaki delić tvoga bića. Lažu, ona je tu i to baš onda kada mi je najpotrebnija.
Sunce koje se nemilosrdno probijalo kroz prozore, kao neki nebeski laser je ciljalo pravo u moje oči. Pokušavao sam da se setim šta se to ovih dana dešavalo, slabo mi je polazilo za rukom. Pitao sam se od čega. Pod jedan, moji roditelji se danas vraćaju a ugalj nije još ubačen u ostavu ali da počnemo od početka. Pre samo šest dana ja sam bio najsrećniji čovek na svetu. Seminarski rad koji sam dugovao Aleksiću, inače mom profesoru Sociologije, bio je skoro gotov. Trebalo ga je samo prekucati i ukoričiti. Dva sata posla, maksimum, sa sve doručkom. Pod broj dva, mojim roditeljima je iskrsla nenadana obaveza i morali su da pod hitno odu za Podgoricu i mene ostave samog. Pod tri javila mi se bivša, Kaže, jeste da mi nismo zajedno ali bih baš mogao da joj pomognem oko Političke ekonomije. Neće kaže dugo, samo par pitanja da prođemo. Pošto sam ja nepatvoreni altruista pozvao sam je da dođe. E sad, da sve ne bi bilo ružičasto pobrinula se firma od koje smo naručili ugalj. Donela svih pet tona Resave. Aj' dobro, šta je tu je imam punih sedam dana da ga utovarim. No kao po onoj staroj 'Čovek smišlja a Bog odlučuje' situacija se lagano komplikovala. Ivana se pojavila na kapiji sa prepunim planinarskim rancem gde je bilo svega samo ne udžbenika iz kog smo trebali da pređemo ta famozna pitanja. Donela je i čupavce koje pravi njena keva a opšte poznato je da sam ja na rečene čupavce izuzetno bolećiv. Šta je dalje bilo, neću da vam pričam. Ono što je sigurno je da pitanja nisu pređena, da su čupavci nestali a Ivana se tek sutra veče vratila u topli roditeljski dom. A onda su se događaji nizali kao na pokretnoj traci. Taman počeh da ubacujem ugalj pa se prisetih mog seminarskog. Treći dan prođe i sve tako do šestog dana, pomagao komšinici da ošiša travu u dvorištu, išao u kafić da ljudi ne pomisle da sam se nešto naljutio na njih i svašta nešto još. Gomila uglja se nije micala sa mesta, što me nije puno zabrinjavalo. Šestog dana javljaju se moji roditelji sa radosnom vešću da se sutradan vraćaju, ja da ih obradujem kažem da je stigao ugalj da je ubačen i dvorište očišćeno. Majka se toliko obradovala da mi je momentalno obećala palačinke kad se vrate. Prionem ja na ugalj, ko siroma čovek na pečenje, sa namerom da ispunim obećano. Ne lezi vraže, u sred posla naleti moj drugar sa kesom a u kesi mađarske kobasice i dva litra vina. Takođe mađarskog. Ubedi me čovek u dve reči, da treba da ispečemo kobasice, čitaj ja da ispečem, i da će on sutra u cik zore da se pojavi kod mene da omlatimo taj ugalj. Kud ću šta ću, poverovah mu. Kobasice su bile ljute, vino jako i bi šta bi. Da se vratimo na početak priče, kad sam došao sebi i pogledao na sat, shvatio sam da imam tri eventualno četri sata da ubacim ugalj. Od druga ni traga ni glasa, samo moja baka. Nije me videla nedelju dana, zabrinuta za moju ishranu donela je šerpicu nezaprženog pasulja koji sam obožavao i kupus salatu. Momentalno je proglašena pauza. Taman sam počeo da uživam kada se pred kapijom začuo zvuk poznatih kola. Momentalno sam izgubio apetit. Nisam ih ni video a već sam mogao da osetim majčin bes. Nije htela da se pozdravi samnom. Osula je brzometnu paljbu. Te baraba sam, te nula od čoveka, te pijandura. Ko zna na šta bi se to izvrglo da se nije umešala moja baka. Prekinula je moju majku, da je podseti da je ona nju rodila a ne obrnuto, da ima samo jednog sina, da su se oni provodili na moru dok sam ja skapavao od učenja, ja sam svesrdno klimao glavom u znak odobravanja. Na kraju je dodala da više neće da nam uđe u kuću, okrenula se i izašla, ostavljajući mene i moju majku u stanju šoka. Jedino se moj otac iskreno smejao.
Ugalj sam uneo sutradan, palačinke su ipak ispečene. Baka je došla kada se spremao ajvar.
Prošlo je puno godina od tada, skoro ceo jedan život, a ja i danas često poželim da je ona tu. Makar samo onda kada nisam u pravu da me odbrani i onda kada to sam ne umem.
Probudila mi je sećanje na moju ulicu kakva je nekad bila.. na jedno vreme koje se više ne može vratiti.