KAPORU S'LJUBAVLJU
Šta se to desilo sa danasnjim kafanama?
Gde su nestala ona divna mesta gde se dobro jelo?
Nikada vise restorana,valjda ne postoji relevantna svetska kuhinja koja nema
svoj restoran u mom gradu.
A u internacionalnim kuvari se utrkuju da sastave nespojivo.
Tanjir sa jelom vise izgleda kao nadrealisticka slika nego nesto od cega bi se
posten svet najeo.
Gde su nestali svi oni restorani gde se ulazilo kao u drugu kucu?
Svestan sam da je drugo vreme,svestan sam da u mom zaljenju vise ima tuge za mladoscu
nego realne osnove za primedbe.
Ali zar se vise nikom ne jede pasulj sa rebarcima?
Zar zaista vise nema ljubitelja skembica?
Da li smo srljajuci nezadrzivo u progres izgubili sposobnost da se radujemo malim i
obicnim stvarima.
I sta cemo kad isprobamo sva ta jela zvucnih imena od kojih nam se ako cemo da budemo
posteni u stvari povraca.
A izgubljeni mirisi, koje hvatamo u letu, umeju da zabole. Koliko smo dobili a koliko izgubili?
Razmislite malo o tome.
"I?"
"Šta I?"
"Kakvi su utisci? Šta ćeš preneti tvojim gledaocima i čitaocima?"
"Ono što sam video."
"Ne pravi se lud, odlično znaš da se tvoj podkast gleda i poštuje. Tvoje mišljenje ume da digne restoran a i da ga upropasti."
"Ne preteruj, nisam ja inspektor Mišelinovih zvezdica. Precenjuješ me."
"Da te ne poznajem ovoliko dugo, pomislio bih da ti se ne sviđa koncept ovog restorana."
"Naravno da nisi u pravu. Namernice od kojih je spremana hrana su fantastične, kuvar je svojevrsni umetnik. Usluga je vrhunska. Sve u svemu, restoran u vrhu i za vrh."
"Sarkastičan si?"
"Ni malo, uostalom sam si tražio da čuješ moje mišljenje."
"I to je to?"
"Da, to je to. Mogu da ti peičam o stilu, dekoraciji, talentu, maštovitosti ali to je uglavnom to."
"Mogu li da ti postavim jedno pitanje?"
"Naravno. Pucaj."
"Da li bi ovde izveo nekog."
"Poslovne partnere, da. Ženu koju bih želeo da odvučem u krevet, možda. Zavisi koliko joj je godina. Moju porodicu, nikada."
"Objasni."
"Partnere treba da impresioniram, žene da uzbudim a sa porodicom treba da ostvarim kontakt a to je ovde nemoguće. Previše je savršeno."
"Objasni mi ovo, molim te."
"Vidiš, ljubav prema kuhinji nasledio sam od bake i majke. Deda i otac su bili zaduženi za ražanj, sač i roštilj. Kotlić se podrazumevao. Jedno vreme smo majka i ja stanovali kod bake i deke, dok otac nije dobio stan od preduzeća. Zimi se, po ceo dan, grejala samo kuhinja a ja sam učio baš tu. Baka je inače radila u menzi dedinog preduzeća, tu su se i upoznali. Kaže da joj ni do dana današnjeg nije jasno, kako neko toliko mršav kao što je deka, može da pojede sedam tanjira pasulja i veknu hleba. Deka se samo tajanstveno smešio a baka bi pocrvenela kao šiparica."
"Kakve to ima veze sa tvojim podkastom i mojim pitanjem?"
"Ne budi nestrpljiv, saznaćeš. Baka je pokušavala da nauči majku kuvanju, iako je ona u to vreme bila ozbiljna kuvarica, koje je umeće kuvanja stekla od svoje majke inače moje druge voljene bake, bačke mađarice sa par kapi slovačke krvi. Elem, baka je obožavala svoju snahu a moju majku i bezgranično poštovala svoju priju. "
" Ništa ja tebe ne razumem."
"Prosto je. Od tolikog poštovanja ni moja baka a ni moja majka nisu želele da upute niti jednu primedbu jedna drugoj, pa je to sve išlo preko mene. Tako sam, veoma mlad, saznao da se suvo grožđe za galušku potapa u tokaj a ne konjak, da najmanje četri vrste mesa ide u manastirski kupus. Da se kupus za sekelji gulaš sitno secka a ne stavlja ribanac i da se kvasac mrvi i meša sa prosejanim brašnom pre stavljanja ostalih sastojaka kad praviš kolač sa šljivama. Eto tako sam ja zavoleo kuhinju i kuvanje."
"Znači, ako sam ja dobro razumeo, ti si o kuvanju naučio zbog kuvarskog ega. Ima li nešto gde su se slagale?"
"Jedino u čemu su se one slagale, osim u ljubavi prema meni, bio je ajvar."
"Šta?"
"Ajvar, jel ti sediš na ušima? Pravljenje ajvara u našoj kući je bio ritual, više od kuvanja. Za tu priliku su nam dolazili baka i deka sa severa bačke. Mama je uzimala slobodne dane a tata se naprsano razboljevao za one u firmi. Glancala se ploča od prastarog smederevca, koji se palio samo za tu priliku, tata je cepkao bukovinu jer naš ajvar je mogao da se sprema na bukovom drvetu. Baka je pekla paprike i plavi patlidžan, svi smo ih ljuštili zajedno i ostavljali da se cede a za to vreme smo ručali fiš paprikaš iz kotlića. Moja dužnost je bila da mešam samlevenu papriku i ulje koje se sipalo pre stavljanja na smederevac. Od tog momenta muški deo je dobijao voljno a njih tri su kao tri suđaje bajale nad starom izlupanom šerpom u kojoj je emajl odavno pukao (ni pod pretnjom paklenih muka nije se kupovala nova). Posle, više puta ponavljanog probanja, (sa stare tacne za kafu), dosoljavanja i dokiseljavanja, sledilo je legendarno pitanje, isto svake godine: "Da li je ukusan ajvar." Naš odgovor je bio uvek jednak: "Ukusniji je od prošlogodišnjeg." Naravno da to nije bilo tačno, iako su njih tri bile vrhunske kuvarice, ponekad im se potkrala neka greškica. Malo više ili malo manje soli i sirćeta ili ljute paprike, taman toliko da ne bude savršen. "
"Znači, odatle vuku korene tvoji lakonski odgovori."
"Ne znači, ništa ti nisi razumeo. Rekoh ti malopre, spremanje ajvara je ritual a jedenje je svojevrsna inicijacija."
"Ajd sad ne preteruj. Kult ajvara, pa ti nisi normalan."
"Rekoh ti da ništa nisi razumeo. Nije nužno da ajvar bude savršen. On je esencija ljubavi i žrtvovanja za druge. Lepota zajedništva. U svakoj njegovoj kašičici bilo je više emocija nego u tomovima savremene poezije."
"Kapore, ti li si? Nisam te prepoznao."
"Samo ti zezaj, ja tražim takve kafane, takva jela i takve kuvare. Na žalost sve ređe ih nalazim. Da li je mene ili njih pregazilo vreme, ko će ga znati?"
"Šta ćeš napisati o ovom restoranu?"
"Preporučiću ga, savršen je."
"Hvala ti."
Šta se to desilo sa danasnjim kafanama?
Gde su nestala ona divna mesta gde se dobro jelo?
Nikada vise restorana,valjda ne postoji relevantna svetska kuhinja koja nema
svoj restoran u mom gradu.
A u internacionalnim kuvari se utrkuju da sastave nespojivo.
Tanjir sa jelom vise izgleda kao nadrealisticka slika nego nesto od cega bi se
posten svet najeo.
Gde su nestali svi oni restorani gde se ulazilo kao u drugu kucu?
Svestan sam da je drugo vreme,svestan sam da u mom zaljenju vise ima tuge za mladoscu
nego realne osnove za primedbe.
Ali zar se vise nikom ne jede pasulj sa rebarcima?
Zar zaista vise nema ljubitelja skembica?
Da li smo srljajuci nezadrzivo u progres izgubili sposobnost da se radujemo malim i
obicnim stvarima.
I sta cemo kad isprobamo sva ta jela zvucnih imena od kojih nam se ako cemo da budemo
posteni u stvari povraca.
A izgubljeni mirisi, koje hvatamo u letu, umeju da zabole. Koliko smo dobili a koliko izgubili?
Razmislite malo o tome.
"I?"
"Šta I?"
"Kakvi su utisci? Šta ćeš preneti tvojim gledaocima i čitaocima?"
"Ono što sam video."
"Ne pravi se lud, odlično znaš da se tvoj podkast gleda i poštuje. Tvoje mišljenje ume da digne restoran a i da ga upropasti."
"Ne preteruj, nisam ja inspektor Mišelinovih zvezdica. Precenjuješ me."
"Da te ne poznajem ovoliko dugo, pomislio bih da ti se ne sviđa koncept ovog restorana."
"Naravno da nisi u pravu. Namernice od kojih je spremana hrana su fantastične, kuvar je svojevrsni umetnik. Usluga je vrhunska. Sve u svemu, restoran u vrhu i za vrh."
"Sarkastičan si?"
"Ni malo, uostalom sam si tražio da čuješ moje mišljenje."
"I to je to?"
"Da, to je to. Mogu da ti peičam o stilu, dekoraciji, talentu, maštovitosti ali to je uglavnom to."
"Mogu li da ti postavim jedno pitanje?"
"Naravno. Pucaj."
"Da li bi ovde izveo nekog."
"Poslovne partnere, da. Ženu koju bih želeo da odvučem u krevet, možda. Zavisi koliko joj je godina. Moju porodicu, nikada."
"Objasni."
"Partnere treba da impresioniram, žene da uzbudim a sa porodicom treba da ostvarim kontakt a to je ovde nemoguće. Previše je savršeno."
"Objasni mi ovo, molim te."
"Vidiš, ljubav prema kuhinji nasledio sam od bake i majke. Deda i otac su bili zaduženi za ražanj, sač i roštilj. Kotlić se podrazumevao. Jedno vreme smo majka i ja stanovali kod bake i deke, dok otac nije dobio stan od preduzeća. Zimi se, po ceo dan, grejala samo kuhinja a ja sam učio baš tu. Baka je inače radila u menzi dedinog preduzeća, tu su se i upoznali. Kaže da joj ni do dana današnjeg nije jasno, kako neko toliko mršav kao što je deka, može da pojede sedam tanjira pasulja i veknu hleba. Deka se samo tajanstveno smešio a baka bi pocrvenela kao šiparica."
"Kakve to ima veze sa tvojim podkastom i mojim pitanjem?"
"Ne budi nestrpljiv, saznaćeš. Baka je pokušavala da nauči majku kuvanju, iako je ona u to vreme bila ozbiljna kuvarica, koje je umeće kuvanja stekla od svoje majke inače moje druge voljene bake, bačke mađarice sa par kapi slovačke krvi. Elem, baka je obožavala svoju snahu a moju majku i bezgranično poštovala svoju priju. "
" Ništa ja tebe ne razumem."
"Prosto je. Od tolikog poštovanja ni moja baka a ni moja majka nisu želele da upute niti jednu primedbu jedna drugoj, pa je to sve išlo preko mene. Tako sam, veoma mlad, saznao da se suvo grožđe za galušku potapa u tokaj a ne konjak, da najmanje četri vrste mesa ide u manastirski kupus. Da se kupus za sekelji gulaš sitno secka a ne stavlja ribanac i da se kvasac mrvi i meša sa prosejanim brašnom pre stavljanja ostalih sastojaka kad praviš kolač sa šljivama. Eto tako sam ja zavoleo kuhinju i kuvanje."
"Znači, ako sam ja dobro razumeo, ti si o kuvanju naučio zbog kuvarskog ega. Ima li nešto gde su se slagale?"
"Jedino u čemu su se one slagale, osim u ljubavi prema meni, bio je ajvar."
"Šta?"
"Ajvar, jel ti sediš na ušima? Pravljenje ajvara u našoj kući je bio ritual, više od kuvanja. Za tu priliku su nam dolazili baka i deka sa severa bačke. Mama je uzimala slobodne dane a tata se naprsano razboljevao za one u firmi. Glancala se ploča od prastarog smederevca, koji se palio samo za tu priliku, tata je cepkao bukovinu jer naš ajvar je mogao da se sprema na bukovom drvetu. Baka je pekla paprike i plavi patlidžan, svi smo ih ljuštili zajedno i ostavljali da se cede a za to vreme smo ručali fiš paprikaš iz kotlića. Moja dužnost je bila da mešam samlevenu papriku i ulje koje se sipalo pre stavljanja na smederevac. Od tog momenta muški deo je dobijao voljno a njih tri su kao tri suđaje bajale nad starom izlupanom šerpom u kojoj je emajl odavno pukao (ni pod pretnjom paklenih muka nije se kupovala nova). Posle, više puta ponavljanog probanja, (sa stare tacne za kafu), dosoljavanja i dokiseljavanja, sledilo je legendarno pitanje, isto svake godine: "Da li je ukusan ajvar." Naš odgovor je bio uvek jednak: "Ukusniji je od prošlogodišnjeg." Naravno da to nije bilo tačno, iako su njih tri bile vrhunske kuvarice, ponekad im se potkrala neka greškica. Malo više ili malo manje soli i sirćeta ili ljute paprike, taman toliko da ne bude savršen. "
"Znači, odatle vuku korene tvoji lakonski odgovori."
"Ne znači, ništa ti nisi razumeo. Rekoh ti malopre, spremanje ajvara je ritual a jedenje je svojevrsna inicijacija."
"Ajd sad ne preteruj. Kult ajvara, pa ti nisi normalan."
"Rekoh ti da ništa nisi razumeo. Nije nužno da ajvar bude savršen. On je esencija ljubavi i žrtvovanja za druge. Lepota zajedništva. U svakoj njegovoj kašičici bilo je više emocija nego u tomovima savremene poezije."
"Kapore, ti li si? Nisam te prepoznao."
"Samo ti zezaj, ja tražim takve kafane, takva jela i takve kuvare. Na žalost sve ređe ih nalazim. Da li je mene ili njih pregazilo vreme, ko će ga znati?"
"Šta ćeš napisati o ovom restoranu?"
"Preporučiću ga, savršen je."
"Hvala ti."