O MATURAMA I GODINAMA KOJE NAM NEDOSTAJU
Maj mesec je uvek bio mesec matura. Tada neki vrli novi svet hrli da što pre uđe u društvo odraslih. Očekuju neočekivano i zahtevaju nemoguće. Ja svim svojim srcem navijam za njih. I želim da ostvare većinu onoga što sada žele od života. Zato devojke, obucite glamurozne haljine i štikle bezobrazno visoke. Momci, kupite odela koja koštaju kao mesečna plata vaših roditelja. Dovezite se kolima koja imaju predsoblje, dnevnu i spavaću sobu. Dopustite sebi tompuse iako kašljete od njih. Poručite šampanjac čije ime jedva izgovarate. Ovo je vaša Jovanjska noć u kojoj se čuda dešavaju i kada je sve moguće. Ali ja u suštini nisam o njima ni želeo da pišem. Želim da vam pričam o proslavama godišnjca matura. Težak i naporan posao. Prvo iz dubine sećanja treba izvući davno izbledela imena i likove. Pronaći otišle i ubediti neodlučne. Kada to završimo, ide ekspres dijeta i odlazak kod ljudi koji treba da nam usklade vizuelno sa očekivanim. I... kucnuo je taj čas. Došao je dan D. Okupljanje, odmeravanje, ko šta vozi, ko se kako obukao, ko se udebljao, ko je sed, a ko se farba, ko nema svoje zube i koliko je ko uspeo u životu. Kod aperitiva vadi se teško naoružanje, fotografije dece ili unučića, u zavisnosti ko je dokle dogurao. Hvalimo se njima onoliko, kad bi nas čuli, popadali bi u nesvest, garantovano. I onda... da li od muzike, koja se svojski potrudila da nas pogodi pesmama, a sve zarad većeg bakšiša, desila se magija. Prava, pravcata magija. Nekako se vreme vratilo unazad. I vidim da za stolovima oko mene ne sede više domaćice, radnici, poljoprivrednici, pravnici, ekonomisti,lekari, više ili manje uspešni biznismeni. Sada su to opet one prelepe devojke u koje smo kolektivno bili zaljubljeni. A momci, taman onakvi kakvi trebaju da budu. Puni duha, znanja, drskosti i ambicije. Nikome više nije važan višak od par kilograma i poneka bora. Prepričavamo dogodovštine i ogovaramo profesore. Javno priznajemo simpatije koje u školi ni za živu glavu nismo smeli priznati. I igramo, pevamo, i pored saveta lekara da to i nije baš najsjanije za naše zdravlje. Ali šta znaju ti doktori... ništa. Ama baš ništa. Pojma oni nemaju da je ovo veče ona noć kada se kao čarobnim štapićem leče sve bolesti i vraća davno zaboravljeni osmeh. Dogovaramo se i zaklinjemo da ćemo se čuti... i da više neće proći pet godina a da se ne vidimo. Jer ko zna da li ćemo na sledećem prozivanju svi biti prisutni. Volim vas, zaverenici moje mladosti, čuvari moga osmeha. Volim vas, baš onakve kakvi ste nekada bili. Ne dozvolite da život ugasi onaj plamen u očima po kojem ću vas pamtiti. I u to ime.
ŽIVELA, GENERACIJO MOJA!!!
Maj mesec je uvek bio mesec matura. Tada neki vrli novi svet hrli da što pre uđe u društvo odraslih. Očekuju neočekivano i zahtevaju nemoguće. Ja svim svojim srcem navijam za njih. I želim da ostvare većinu onoga što sada žele od života. Zato devojke, obucite glamurozne haljine i štikle bezobrazno visoke. Momci, kupite odela koja koštaju kao mesečna plata vaših roditelja. Dovezite se kolima koja imaju predsoblje, dnevnu i spavaću sobu. Dopustite sebi tompuse iako kašljete od njih. Poručite šampanjac čije ime jedva izgovarate. Ovo je vaša Jovanjska noć u kojoj se čuda dešavaju i kada je sve moguće. Ali ja u suštini nisam o njima ni želeo da pišem. Želim da vam pričam o proslavama godišnjca matura. Težak i naporan posao. Prvo iz dubine sećanja treba izvući davno izbledela imena i likove. Pronaći otišle i ubediti neodlučne. Kada to završimo, ide ekspres dijeta i odlazak kod ljudi koji treba da nam usklade vizuelno sa očekivanim. I... kucnuo je taj čas. Došao je dan D. Okupljanje, odmeravanje, ko šta vozi, ko se kako obukao, ko se udebljao, ko je sed, a ko se farba, ko nema svoje zube i koliko je ko uspeo u životu. Kod aperitiva vadi se teško naoružanje, fotografije dece ili unučića, u zavisnosti ko je dokle dogurao. Hvalimo se njima onoliko, kad bi nas čuli, popadali bi u nesvest, garantovano. I onda... da li od muzike, koja se svojski potrudila da nas pogodi pesmama, a sve zarad većeg bakšiša, desila se magija. Prava, pravcata magija. Nekako se vreme vratilo unazad. I vidim da za stolovima oko mene ne sede više domaćice, radnici, poljoprivrednici, pravnici, ekonomisti,lekari, više ili manje uspešni biznismeni. Sada su to opet one prelepe devojke u koje smo kolektivno bili zaljubljeni. A momci, taman onakvi kakvi trebaju da budu. Puni duha, znanja, drskosti i ambicije. Nikome više nije važan višak od par kilograma i poneka bora. Prepričavamo dogodovštine i ogovaramo profesore. Javno priznajemo simpatije koje u školi ni za živu glavu nismo smeli priznati. I igramo, pevamo, i pored saveta lekara da to i nije baš najsjanije za naše zdravlje. Ali šta znaju ti doktori... ništa. Ama baš ništa. Pojma oni nemaju da je ovo veče ona noć kada se kao čarobnim štapićem leče sve bolesti i vraća davno zaboravljeni osmeh. Dogovaramo se i zaklinjemo da ćemo se čuti... i da više neće proći pet godina a da se ne vidimo. Jer ko zna da li ćemo na sledećem prozivanju svi biti prisutni. Volim vas, zaverenici moje mladosti, čuvari moga osmeha. Volim vas, baš onakve kakvi ste nekada bili. Ne dozvolite da život ugasi onaj plamen u očima po kojem ću vas pamtiti. I u to ime.
ŽIVELA, GENERACIJO MOJA!!!
