Радња се одвија у стану, на другом спрату Плаве зграде. Зграда је удаљена од центра Вароши око триста метара а само је споредна улица дели од Дома здравља. Зграда није одолела зубу времена и немару станара. Стан је двособан и голим оком је видљиво да је пренатрпан, како стварима тако и онима који ту деле простор. Једном страном је окренут ка прометној улици а другом ка дворишту, тачније новоизграђеним гаражама. Еми је у кухињи а Есма у купатилу.
ЈУГОСЛАВ, ЕСМА И ЕМИ
ЈУГОСЛАВ:Добар дан Еми, како сте? Да ли је Есма ту? Треба ми.
ЕМИ:У купатилу је сређује се, не знам шта ју је спопало, сат времена не излази. Не идемо на њену свадбу већ на дететов рођендан.
ЈУГОСЛАВ:И ти си ту, Мила. Како иду припреме?
МИЛА:”Господине професоре”, припреме су завршене, опростићу вам расејаност, ипак сте ви наш будући академик. Рођендан почиње за три сата, ја идем да покупим Прљавог и слављеницу па одосмо код Драгутина у кафану, ваља госте сачекати. Бако јел си баш морала сад да печеш палачинке, вода ми иде на уста. Поздрав, одох ја.
ЕМИ:Наравно да сам морала. Кување је моја анти-стрес терапија.
ЈУГОСЛАВ:Када је отишла у купатило?
ЕМИ:Рекох ти малопре, пре сат времена. Од кад си ти толико нестрпљив и шта је то толико хитно да не можеш да сачека пар минута?
ЈУГОСЛАВ:Ништа битно.
ЕМИ:Хоћеш ли да ти намажем палачинку?
ЈУГОСЛАВ:Нема потребе, брзо ће она.
ЕМИ:Ти одбијаш моју палачинку? Задња су времена дошла. Ево је и Есма. Побогу 'ћери моја, шта си то урадила од себееее... Каква ти је то фризура? Да ли видиш Југославе. Југославееее... Ти мене и не слушаш. Одох ја у кухињу да завршим палачинке па да се спремим, а ви причајте, децо. Није ред да слављеницина прабака касни на прославу.
ЕСМА:Шта ме гледаш, као да ме први пут видиш у животу?
ЈУГОСЛАВ:Гледам те сасвим нормално, пусти сад то. Причао сам са Светланом.
ЕСМА:Па добро, били сте заједно толике године и ред је да причате.
ЈУГОСЛАВ:Како па добро, нисам ја иницирао разговор, већ она.
ЕСМА:Коме је то битно?
ЈУГОСЛАВ:Мени, Есма. Мени је битно. Нисам имао потребе да се срећем са њом.
ЕСМА:Да ли је баш тако. Она је део твог живота, заувек, и то се никада неће променити.
ЈУГОСЛАВ:Имам права да заборавим.
ЕСМА:Да би заборавио, мораш прво да опростиш, а ти ми не личиш на некога таквога, „уважени господине професоре“. Јел истина да су ти понудили да будеш академик, ако узмеш чланску карту владајуће партије?
ЕМИ:И ја сам тако чула Југославе, није ваљда да си то урадио? Сироти Илија би се преврнуо у гробу.
ЕСМА:Мајко, да ли је могуће да прислушкујеш оно што причамо? Мислила сам да је то време далеко иза нас. То си радила када смо били деца.
ЕМИ:Ви ћете заувек бити моја деца, упамти то „паметнице“ моја. Југославе, преместите се у Есмину собу, уколико од разбацаних ствари можете да уђете унутра.
ЈУГОСЛАВ:Остаћемо овде, немам ја шта да кријем од вас две. Не, нећу постати академик, а свакако нећу узети чланску карту било које партије. Ја политичаре не разумем, одавно.
ЕСМА:Југославе, концентриши се. Зашто си оволико узнемирен?
ЈУГОСЛАВ:Бесан, изнервиран, љут јесам, али деконцентрисан нисам.
ЕСМА:Шта те тачно разбеснело?
ЈУГОСЛАВ:Есма, ти ниси психијатар, а ја нисам пацијент. Не понашај се тако.
ЕСМА:Кажеш да си бесан, зашто? Зар није логично питање.
ЈУГОСЛАВ:Јесте, логичарко моја. Баш зато што је логично, нелогично је да га ти постављаш.
ЕСМА:Значи, логика није логична.
ЈУГОСЛАВ:Теби је ово смешно, свашта. Она је ненајављена упала у мој стан, дајући ми на знање да сам јако досадан и предвидив, а теби је смешно.
ЕСМА:Понекад јеси, Југославе. Да неко хоће да те киднапује, брже би те вратио назад него што би ми сазнали да си киднапован.
ЈУГОСЛАВ:То се зове организација времена, што је теби непознат појам. Уосталом ко је она да ми приговара, било шта?
ЕМИ:У праву си сине, Есма ће на сопствену сахрану да закасни. Не знам како је Милу родила на време. Да је рађала други пут, претпостављам да би бебу носила бар годину дана.
ЕСМА:Мајко, твој смисао за хумор ме увек одушеви. Јадни мој отац, тек сад га разумем у потпуности.
ЕМИ:Да вам није било мене, ко зна где би и какви би били, незахвалници незахвални. Него, изгореће ми палачинке, а ја се ту замајавам са вама. Причајте ви.
ЈУГОСЛАВ:Заборављаш да је она мене понизила и оставила.
ЕСМА:Не заборављам ја ништа, али чак и ти мораш признати да је тај стан исти каквог га је оставила, ништа померио ниси. Како онда да ти поверујем да не патиш више за њом.
ЈУГОСЛАВ:То ми ти кажеш!? Контрадикторна си.
ЕСМА:Ни мало.
ЈУГОСЛАВ:Држиш мени предавање о заједничком животу а сама ниси смела да се усудиш да живиш са неким.
ЕСМА:Могуће, али ко ће боље од бивших пушача да сведочи о штетности пушења?
ЈУГОСЛАВ:Преотела ти је Мирка, а ти је браниш? Невероватно.
ЕСМА:Престани да се ишчуђаваш, није она мени преотела никог, поготово не Мирка. Мирко је био свестан свега када је улазио у везу и самном и са њом. Много је поштенији од тебе, много.
ЈУГОСЛАВ:Сад сам ја крив, на крају ће, по твојој причи да испадне, да сам је оставио њу, а не она мене.
ЕСМА:Тако некако. Видиш, Мирко је давао себе не очекујући ништа, а ти ниси давао ништа, очекујући све.
ЈУГОСЛАВ:Дивота, то исто ми је и Светлана рекла. Да ли сте вас две у договору или то из тебе говори „љута“ феминисткиња?
ЕМИ:Овако смо се свађали Александар и ја. Увек је успевао да ме излуди. Есма је исти он. Боже, ништа ми више није јасно, да нисам погрешила.
ЕСМА:Мени нешто говориш, мајко?
ЕМИ:Не теби, не врти се се цео свет око тебе Александрова принцезо. Говорим Југославу да је и мене нервирао Александар, као ти њега. Тај једнолични и монотони глас ме сваки пут избацивао из колосека.
ЈУГОСЛАВ:Разумем вас у потпуности, Есма као да је на Светланиној страни, а не мојој.
ЕСМА:Без прислушкивања и убацивања, молила бих.
ЈУГОСЛАВ:Стварно, на чијој си ти страни?
ЕСМА:На страни истине и правде, наравно.
ЈУГОСЛАВ:Света Есма Варошка Безгрешна. Оличење кроткости и синоним за истину. Огњеним мачем дели правду над нама грешнима.
ЕСМА:Ништа ти не разумеш, вероватно ни нећеш никада.
ЈУГОСЛАВ:Па да, глупо мушко. Не разумем колику услугу ми је учинила Светлана када је отишла. Мене би, уствари требало узети као егземплар како овдашњи мушкарац не треба да изгледа. Не пијем, не бијем, не псујем, и стављам дезодоранс.
ЕСМА:Отприлике тако. Што си дигао нос, само се шалим, будало.
ЈУГОСЛАВ:Сад сам још и будала. Само настави да коначно чујем какав сам то ја.
ЕСМА:Разумеш свет на начин на који мало људи у овој земљи може, а не умеш да замениш сијалицу. Умеш да пренесеш знање о областима за које већина људи не зна ни да постоје, а не умеш да волиш.
ЈУГОСЛАВ:Е ту сам те чекао. Светлана каже да волим жену која је заљубљена у мене цео свој живот, а то си ти. Мош мислити, заљубљен сам у тебе. Од свих других жена на целом свету, ја бирам да тебе волим. Хеј, не чупај ме за косу, нисмо деца.
ЕСМА:А што не и мене? Шта мени фали? Па и ја сам женско, и ја умем да волим, да устрептим. Заплачем кад гледам љубавне филмове са Џулијом Робертс и увек устанем некој бакици у аутобусу. Волим да лепо изгледам и примам комплименте. Сањам да по мене дође принц на белом коњу, само ми се некако увек заламало да налећем на коње а ти си један велики магарац, Југославе.
ЈУГОСЛАВ:У праву си.
ЕСМА:Ти си ме пољубио?
ЈУГОСЛАВ:Јесам, па шта. Ја сам мушко а ти женско, они то раде када се свиђају једно другом, зар не.
ЕСМА:Шта ћемо сада?
ЈУГОСЛАВ:Не знам, кажи ти.
ЕСМА:Хајдемо на рођендан.
ЕМИ:Пољубили су се коначно, било је и време. Опрости ми Боже, нисам их намерно прогласила братом и сестром, само сам желела да га заштитим, то сам дуговала његовој мајци. Помози им Господе да коначно пронађу себе, заслужили су то.
ЕСМА:Нервозан си?
ЈУГОСЛАВ:Зар ти не би била? Цео живот ми се преврнуо на главачке. Све што сам мислио да знам, не важи више.
ЕСМА:Разумем те.
ЈУГОСЛАВ:Не, не разумеш. Ти си одувек била заштићена, ја не. Имала си мајку, ја нисам. Дочекала си очеву старост. Не замерам ти ја то, мада сам понекад био љубоморан. Љубоморан на тебе и бесан на судбину. А тек на Микија, он је имао све, а трошио је време попут пијаног морнара. Постао је отац, отишавши пре него је успео да упропасти било шта. Мени чак ни толико није дато. Каква је то јебена правда, зашто неко добије све, а неко тек мрвице. Добри Југослав, ништа њему није тешко, неће се он наљутити, ни кад га изда жена коју је мислио да воли, ни кад не сме да воли ону коју би желео. Једино што сам добио је онај проклети матурски плес, боље и да нисам. Негде у празним ноћима, замишљао сам да сам Милин отац, а ја нисам добио шансу да постанем било чији отац. Какве грехе ја то плаћам, ко се то замерио Богу уместо мене.
ЕСМА: Био си Мили отац, више него што би то Мики био, чак и да је жив. Немаш за чим да жалиш.
ЈУГОСЛАВ:Зашто ми никада ниси рекла.
ЕСМА:Знаш ли ти шта тражиш од мене? Нисам имала снаге да ти ја то кажем. Знам колико си желео да имаш своју децу. Нисам могла да те и ја повредим, поред свих других.
ЈУГОСЛАВ:Желим те, да ли сам грешан због тога.
ЕСМА:Не.
ЈУГОСЛАВ:Хајдемо код мене.
ЕСМА:Хајдемо.
ЈУГОСЛАВ, ЕСМА И ЕМИ
ЈУГОСЛАВ:Добар дан Еми, како сте? Да ли је Есма ту? Треба ми.
ЕМИ:У купатилу је сређује се, не знам шта ју је спопало, сат времена не излази. Не идемо на њену свадбу већ на дететов рођендан.
ЈУГОСЛАВ:И ти си ту, Мила. Како иду припреме?
МИЛА:”Господине професоре”, припреме су завршене, опростићу вам расејаност, ипак сте ви наш будући академик. Рођендан почиње за три сата, ја идем да покупим Прљавог и слављеницу па одосмо код Драгутина у кафану, ваља госте сачекати. Бако јел си баш морала сад да печеш палачинке, вода ми иде на уста. Поздрав, одох ја.
ЕМИ:Наравно да сам морала. Кување је моја анти-стрес терапија.
ЈУГОСЛАВ:Када је отишла у купатило?
ЕМИ:Рекох ти малопре, пре сат времена. Од кад си ти толико нестрпљив и шта је то толико хитно да не можеш да сачека пар минута?
ЈУГОСЛАВ:Ништа битно.
ЕМИ:Хоћеш ли да ти намажем палачинку?
ЈУГОСЛАВ:Нема потребе, брзо ће она.
ЕМИ:Ти одбијаш моју палачинку? Задња су времена дошла. Ево је и Есма. Побогу 'ћери моја, шта си то урадила од себееее... Каква ти је то фризура? Да ли видиш Југославе. Југославееее... Ти мене и не слушаш. Одох ја у кухињу да завршим палачинке па да се спремим, а ви причајте, децо. Није ред да слављеницина прабака касни на прославу.
ЕСМА:Шта ме гледаш, као да ме први пут видиш у животу?
ЈУГОСЛАВ:Гледам те сасвим нормално, пусти сад то. Причао сам са Светланом.
ЕСМА:Па добро, били сте заједно толике године и ред је да причате.
ЈУГОСЛАВ:Како па добро, нисам ја иницирао разговор, већ она.
ЕСМА:Коме је то битно?
ЈУГОСЛАВ:Мени, Есма. Мени је битно. Нисам имао потребе да се срећем са њом.
ЕСМА:Да ли је баш тако. Она је део твог живота, заувек, и то се никада неће променити.
ЈУГОСЛАВ:Имам права да заборавим.
ЕСМА:Да би заборавио, мораш прво да опростиш, а ти ми не личиш на некога таквога, „уважени господине професоре“. Јел истина да су ти понудили да будеш академик, ако узмеш чланску карту владајуће партије?
ЕМИ:И ја сам тако чула Југославе, није ваљда да си то урадио? Сироти Илија би се преврнуо у гробу.
ЕСМА:Мајко, да ли је могуће да прислушкујеш оно што причамо? Мислила сам да је то време далеко иза нас. То си радила када смо били деца.
ЕМИ:Ви ћете заувек бити моја деца, упамти то „паметнице“ моја. Југославе, преместите се у Есмину собу, уколико од разбацаних ствари можете да уђете унутра.
ЈУГОСЛАВ:Остаћемо овде, немам ја шта да кријем од вас две. Не, нећу постати академик, а свакако нећу узети чланску карту било које партије. Ја политичаре не разумем, одавно.
ЕСМА:Југославе, концентриши се. Зашто си оволико узнемирен?
ЈУГОСЛАВ:Бесан, изнервиран, љут јесам, али деконцентрисан нисам.
ЕСМА:Шта те тачно разбеснело?
ЈУГОСЛАВ:Есма, ти ниси психијатар, а ја нисам пацијент. Не понашај се тако.
ЕСМА:Кажеш да си бесан, зашто? Зар није логично питање.
ЈУГОСЛАВ:Јесте, логичарко моја. Баш зато што је логично, нелогично је да га ти постављаш.
ЕСМА:Значи, логика није логична.
ЈУГОСЛАВ:Теби је ово смешно, свашта. Она је ненајављена упала у мој стан, дајући ми на знање да сам јако досадан и предвидив, а теби је смешно.
ЕСМА:Понекад јеси, Југославе. Да неко хоће да те киднапује, брже би те вратио назад него што би ми сазнали да си киднапован.
ЈУГОСЛАВ:То се зове организација времена, што је теби непознат појам. Уосталом ко је она да ми приговара, било шта?
ЕМИ:У праву си сине, Есма ће на сопствену сахрану да закасни. Не знам како је Милу родила на време. Да је рађала други пут, претпостављам да би бебу носила бар годину дана.
ЕСМА:Мајко, твој смисао за хумор ме увек одушеви. Јадни мој отац, тек сад га разумем у потпуности.
ЕМИ:Да вам није било мене, ко зна где би и какви би били, незахвалници незахвални. Него, изгореће ми палачинке, а ја се ту замајавам са вама. Причајте ви.
ЈУГОСЛАВ:Заборављаш да је она мене понизила и оставила.
ЕСМА:Не заборављам ја ништа, али чак и ти мораш признати да је тај стан исти каквог га је оставила, ништа померио ниси. Како онда да ти поверујем да не патиш више за њом.
ЈУГОСЛАВ:То ми ти кажеш!? Контрадикторна си.
ЕСМА:Ни мало.
ЈУГОСЛАВ:Држиш мени предавање о заједничком животу а сама ниси смела да се усудиш да живиш са неким.
ЕСМА:Могуће, али ко ће боље од бивших пушача да сведочи о штетности пушења?
ЈУГОСЛАВ:Преотела ти је Мирка, а ти је браниш? Невероватно.
ЕСМА:Престани да се ишчуђаваш, није она мени преотела никог, поготово не Мирка. Мирко је био свестан свега када је улазио у везу и самном и са њом. Много је поштенији од тебе, много.
ЈУГОСЛАВ:Сад сам ја крив, на крају ће, по твојој причи да испадне, да сам је оставио њу, а не она мене.
ЕСМА:Тако некако. Видиш, Мирко је давао себе не очекујући ништа, а ти ниси давао ништа, очекујући све.
ЈУГОСЛАВ:Дивота, то исто ми је и Светлана рекла. Да ли сте вас две у договору или то из тебе говори „љута“ феминисткиња?
ЕМИ:Овако смо се свађали Александар и ја. Увек је успевао да ме излуди. Есма је исти он. Боже, ништа ми више није јасно, да нисам погрешила.
ЕСМА:Мени нешто говориш, мајко?
ЕМИ:Не теби, не врти се се цео свет око тебе Александрова принцезо. Говорим Југославу да је и мене нервирао Александар, као ти њега. Тај једнолични и монотони глас ме сваки пут избацивао из колосека.
ЈУГОСЛАВ:Разумем вас у потпуности, Есма као да је на Светланиној страни, а не мојој.
ЕСМА:Без прислушкивања и убацивања, молила бих.
ЈУГОСЛАВ:Стварно, на чијој си ти страни?
ЕСМА:На страни истине и правде, наравно.
ЈУГОСЛАВ:Света Есма Варошка Безгрешна. Оличење кроткости и синоним за истину. Огњеним мачем дели правду над нама грешнима.
ЕСМА:Ништа ти не разумеш, вероватно ни нећеш никада.
ЈУГОСЛАВ:Па да, глупо мушко. Не разумем колику услугу ми је учинила Светлана када је отишла. Мене би, уствари требало узети као егземплар како овдашњи мушкарац не треба да изгледа. Не пијем, не бијем, не псујем, и стављам дезодоранс.
ЕСМА:Отприлике тако. Што си дигао нос, само се шалим, будало.
ЈУГОСЛАВ:Сад сам још и будала. Само настави да коначно чујем какав сам то ја.
ЕСМА:Разумеш свет на начин на који мало људи у овој земљи може, а не умеш да замениш сијалицу. Умеш да пренесеш знање о областима за које већина људи не зна ни да постоје, а не умеш да волиш.
ЈУГОСЛАВ:Е ту сам те чекао. Светлана каже да волим жену која је заљубљена у мене цео свој живот, а то си ти. Мош мислити, заљубљен сам у тебе. Од свих других жена на целом свету, ја бирам да тебе волим. Хеј, не чупај ме за косу, нисмо деца.
ЕСМА:А што не и мене? Шта мени фали? Па и ја сам женско, и ја умем да волим, да устрептим. Заплачем кад гледам љубавне филмове са Џулијом Робертс и увек устанем некој бакици у аутобусу. Волим да лепо изгледам и примам комплименте. Сањам да по мене дође принц на белом коњу, само ми се некако увек заламало да налећем на коње а ти си један велики магарац, Југославе.
ЈУГОСЛАВ:У праву си.
ЕСМА:Ти си ме пољубио?
ЈУГОСЛАВ:Јесам, па шта. Ја сам мушко а ти женско, они то раде када се свиђају једно другом, зар не.
ЕСМА:Шта ћемо сада?
ЈУГОСЛАВ:Не знам, кажи ти.
ЕСМА:Хајдемо на рођендан.
ЕМИ:Пољубили су се коначно, било је и време. Опрости ми Боже, нисам их намерно прогласила братом и сестром, само сам желела да га заштитим, то сам дуговала његовој мајци. Помози им Господе да коначно пронађу себе, заслужили су то.
ЕСМА:Нервозан си?
ЈУГОСЛАВ:Зар ти не би била? Цео живот ми се преврнуо на главачке. Све што сам мислио да знам, не важи више.
ЕСМА:Разумем те.
ЈУГОСЛАВ:Не, не разумеш. Ти си одувек била заштићена, ја не. Имала си мајку, ја нисам. Дочекала си очеву старост. Не замерам ти ја то, мада сам понекад био љубоморан. Љубоморан на тебе и бесан на судбину. А тек на Микија, он је имао све, а трошио је време попут пијаног морнара. Постао је отац, отишавши пре него је успео да упропасти било шта. Мени чак ни толико није дато. Каква је то јебена правда, зашто неко добије све, а неко тек мрвице. Добри Југослав, ништа њему није тешко, неће се он наљутити, ни кад га изда жена коју је мислио да воли, ни кад не сме да воли ону коју би желео. Једино што сам добио је онај проклети матурски плес, боље и да нисам. Негде у празним ноћима, замишљао сам да сам Милин отац, а ја нисам добио шансу да постанем било чији отац. Какве грехе ја то плаћам, ко се то замерио Богу уместо мене.
ЕСМА: Био си Мили отац, више него што би то Мики био, чак и да је жив. Немаш за чим да жалиш.
ЈУГОСЛАВ:Зашто ми никада ниси рекла.
ЕСМА:Знаш ли ти шта тражиш од мене? Нисам имала снаге да ти ја то кажем. Знам колико си желео да имаш своју децу. Нисам могла да те и ја повредим, поред свих других.
ЈУГОСЛАВ:Желим те, да ли сам грешан због тога.
ЕСМА:Не.
ЈУГОСЛАВ:Хајдемо код мене.
ЕСМА:Хајдемо.