- Poruka
- 388.420
„Po milosti Božjoj i volji narodnoj." Pod tom parolom su pre više od sto godina, 1922, Srbi prvi put u istoriji dobili penzije. Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca Aleksandar Karađorđević tada je doneo Zakon o osiguranju radnika. Dvadeset tri godine kasnije, pod parolom „Fabrike radnicima, zemlja seljacima", Josip Broz Tito je 1945. godine, po ugledu na neke evropske zemlje, promenio penzioni zakon.
Danas gotovo neverovatno zvuči činjenica da pre 1922. godine u Srbiji nisu postojale nikakve penzije. Ali, do kraja 19. veka godine penzije nisu postojale ni u Evropi. Mlada Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca je, po ugledu na neke evropske zemlje, htela a se oduži građanima i obezbedi im neku sigurnost u starosti. Baš kao što je to nekoliko decenija ranije u Nemačkoj uradio kancelar Oto fon Bizmark.
Bizmarkov biograf Kurt Kersten piše kako je 1871. godine, kada je Oto fon Bizmark postao kancelar ujedinjene Nemačke, u Berlinu vladala užasna oskudica. Cene životnih namirnica porasle su za kratko vreme 100 odsto, na ulicama Berlina počeli su štrajkovi za povećanje nadnica. Kirije su se popele za 60 odsto, ko nije mogao da plati, leteo je iz stana, pa su beskućnici u centru Berlina podizali barake.
U novoformiranoj Kraljevini Jugoslaviji usled socijalnih nejednakosti počinje da raste radnički pokret, a kako njegove aktivnosti ne bi krenule ka promeni državnog uređenja i svrgavanju kralja, vlast odlučuje da uvede neka socijalna prava.
Bizmark, po ugledu na koga je konstituisan naš penzioni sistem, koncipirao penzije tako da učini ustupke radnicima. Smatralo se da će se davanjem penzija i još nekih prava otupiti oštrica radničke revolucionarne moći
Godine 1922. tako je donesen Zakon o osiguranju radnika, u kome se razrađuju vidovi penzijsko-invalidske zaštite osiguranika i članova njihovih porodica. Zakonom su bili obuhvaćeni rizici osiguranja za slučaj bolesti, iznemoglosti, starosti, smrti i nesreće, kao i penziono osiguranje.
Ovaj propis predviđao je rigoroznije uslove za odlazak u penziju od današnjih. Prevremeno penzionisanje nije bilo moguće, starosna dob za odlazak u penziju iznosila je 70 godina, a životni vek bio je kraći nego danas, kada se u penziju odlazi sa 65 godina.
Međutim, primena ovog, za to vreme modernog zakona, nije išla ni brzo ni glatko. „Milost Božja i volja narodna" u kraljevini Jugoslaviji nije se poštovala narednih 15 godina. Iako donet 1922, primena kraljevog penzionog zakona počela je tek 1937. godine.
Od tog vremena pa do danas, u životu srpskih penzionera bilo je sedam godina koje su, suštinski, menjale sve. Bilo je godina, poput 1964, kad je penzioni fond bio pun, i godina poput 1993, kad je novac u fondu bio bezvredan. Bilo je godina poput 1982, kad su penzije dostizale i više od 80 odsto plate, ali i godina poput 2007. ili danas kad su penzije pale na ispod 50 odsto zarade.
Za ovih 100 godina koliko puta se promenila država. Od monarhije, preko socijalizma do tranzicije, kroz koju još prolazimo. Svaka promena državnog uređenja automatski je zahtevala promenu penzionog sistema, kao jednog od stubova društva
Ali, prva prelomna tačka za standard srpskih penzionera bila je 1957. godina. U decembru te godine predsednik Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito potpisao je Ukaz o proglašenju Zakona o penzionom osiguranju.
Skoro deceniju ranije, 1948. godine, Tito je Staljinu rekao „ne", pa je komunistička vlast, raskinuvši sa Sovjetima, tada rekla „da" zapadnom standardu penzionog sistema.
Naime, u kraljevini Jugoslaviji penzioni sistem je funkcionisao kao polisa osiguranja: radnici su sami sebi uplaćivali kapital koji su koristili u starosti. Tito, međutim, pravi zaokret ka sistemu tekućeg finansiranja. To znači da novac koji radnik uplaćuje u penziono osiguranje danas, ne služi za isplatu njegove penzije sutra, već se odmah isplaćuje za penzije njegovih roditelja.
Ipak, godina zlatnog standarda za srpske penzionere bila je 1964. Komunističke vlasti tada donese kapitalistički zakon o penzijama - rast penzija vezuje se za troškove života, odnosno inflaciju, a osnovicu za obračun čini 10 najboljih godina u radnom stažu.
Uspon i pad jugoslovenske ekonomije može se pratiti i kroz uspon i pad PIO fonda. U novijoj istoriji, slom penzionog sistema uvek je prethodio bankrotu zemlje. Tako je bilo i 1982. godine, kada Jugoslavija ulazi u aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom.
Najveći slom PIO fonda dogodio se devedesetih za vreme vlasti Slobodana Miloševića, koji je pre političke karijere radio u bankarskom sektoru. Inicijalni greh koji je bio uvod za slom PIO fonda devedesetih dogodio se krajem 1990. godine. Na poslednjoj sednici republičke vlade te godine, 28. decembra donet je set tajnih zakona koji je srušio sistem.
Vlada premijera Stanka Radmilovića je po nalogu Miloševića donela odluku kojom 'Srbija upada u monetarni sistem', kako se govorilo. Naime, svaka republika je tada imala emisionu moć na osnovu koje je mogla da štampa novac bez pokrića. Tim novcem je tada, između ostalog, u Srbiji namiren i dug penzionerima. Ali to je bio inicijalni fiskalni zločin, jer su to posle radili svi. Novac je nestao. I onda smo 1993. godine došli u situaciju da se 97 odsto budžeta punilo novcem bez pokrića
Inflacija je obezvređivala penzije, bilo je ogromnih zloupotreba i kada je o odlasku u invalidsku penziju reč, pa su penzije postale ventil za rešavanje socijalnih problema
Bile su to godine kad su svi penzioneri bili milijarderi. Zato je u januaru 1994. godine, kada je stupio na snagu „novi dinar" Dragoslava Avramovića, u televizijskoj anketi na Radio Televiziji Beograd jedan penzioner rekao: „Sad više ne moram nikuda da žurim."
Smenu vlasti 2000. godine prosečan srpski penzioner dočekao je sa penzijom od 3.600 dinara. Ali i sa novom penzionom reformom. Penzije su i dalje bile niske, ali su postale redovne. Ali, i vezane za inflaciju.
Tada se bodovni sistem za obračun penzije sa 10 najboljih godina staža menja tako da se računa ceo radni vek. Prethodno se, već 2001. godine, starosna granica za odlazak u penziju povećala za tri godine i uvedena je švajcarska formula.
Ljudi koji su u tom trenutku imali uslov za penziju bukvalno preko noći saznali da će morati da rade tri godine duže pošto je starosna granica podignuta za tri godine, što je bio strahovih šok
Pored toga, tadašnja vlada premijera Zorana Đinđića vratila je stari dug penzionerima, koji je iznosio 300 miliona evra. „Tih 300 miliona evra je u to vreme bilo čak dva odsto BDP-a. To je kao kao sadašnjih 1,2 milijarde. To je bio ogroman novac", kaže Ćulibrk, novinar Nin-a
Međutim, već uoči izbijanja svetske finansijske krize 2008. godine, penzije su značajno zaostajale za prosečnom platom. Na kraju 2007. godine, na primer, prosečna penzija iznosila je svega 13.612 dinara, a prosečna plata bila je više nego dvostruko veća - 27.759 dinara. Ali tokom izborne 2008. godine, penzije su vanredno povećane nekoliko puta.
Fiskalni savet je kasnije pisao kako su ova vanredna povećanja penzija iz 2008. godine prouzrokovala višegodišnju penzijsku i budžetsku destabilizaciju.
Nova vlast 2012. godine nije odmah zamrzla penzije, kako je to predlagao Fiskalni savet, koji je u maju te godine u svom izveštaju napisao kako „Srbija klizi ka krizi javnog duga koja može da se dogodi do kraja ove godine".
Dve godine kasnije, doneta je odluka o smanjenju penzija i plata zaposlenih u javnom sektoru. Bilo je to za vreme mandata ministra finansija Dušana Vujovića, a ove mere dogovorene su i sa Međunarodnim monetarnim fondom. Međutim, političku odluku o smanjenju penzija morao je da donese tadašnji premijer Aleksandar Vučić. Ali, drugog izbora nije ni bilo. Jer, kako je kasnije svedočio ministar finansija Dušan Vujović, 78 dana delilo nas je od bankrota.
Penzije su 2014. godine smanjene i to je bila ekonomski racionalna, ali politički teška odluka. Međutim, četiri godine kasnije, penzije su 2018. vanredno povećane. I to je bila politički laka, ali ekonomski neracionalna odluka. Tada je ukinuta i formula za obračun penzija.
Fiskalni savet je tada vrlo oštro ocenio da se penzijski sistem Srbije „degradirao na nivo najnestabilnijih sistema u zemljama Severne Afrike i Bliskog Istoka". Takođe, predlog da se uvede diskreciona mogućnost Vladi da isplaćuje „novčano uvećanje" uz penziju, nije u skladu sa principima penzijskog osiguranja i krši principe odgovorne socijalne politike, rekao je tada Fiskalni savet.
Vlada je, međutim, na tu kritiku reagovala, i ponovo 2019. godine vratila formulu za indeksaciju
U Narodnoj skupštini, na stogodišnjicu od usvajanja prvog kraljevog zakona o penzijama, nedavno su usvojene izmene Zakona o budžetskom sistemu. Taj zakon Fiskalni savet pohvaljuje, jer dozvoljava veće povećanje penzija ako su ukupni izdaci za penzije manji od 10 odsto BDP-a. Odnosno svega onoga što građani i privreda stvore za godinu dana.
Penzije su, međutim, ponovo pale na ispod 50 odsto zarade. Za razliku od plata, čiji rast inflacija nije pojela i koje u odnosu na prošlu godinu imaju rast, penzije su u realnom padu od 5,3 %. Fiskalni savet očekuje da će sa novim obračunom penzija, primanja penzionera biti bliže prosečnoj plati.
„Iako istraživanja pokazuju veliko nepoverenje u javne penzione sisteme, oni i dalje postoje, oni postoje 100 godina i postojaće i dalje. Ali moramo shvatiti i njihova ograničenja. Kako živimo duže, moraćemo i da radimo duže. Mislilo se da su rešenje privatni penzioni fondovi, a sada sa inflacijom vidimo koliko su oni ranjivi. Mora postojati javni penzioni sistem kao osnovni stub socijalne sigurnosti, a ja se nadam da smo naučili lekciju iz prethodnih decenija koliko je kontraproduktivno kad se penzije povećavaju mimo mogućnosti", zaključuje Nikola Altiparmakov.
Možda obračun po milosti švajcarske formule ne garantuje penzionerima da će njihov život biti Švajcarska. Garantuje samo da će penzija biti redovna.
Prosečna penzija uvek je bila nedovoljna za prosečnu potrošačku korpu. I uvek dovoljna da od nje ne živi samo penzioner, već da tim novcem pomaže i ostale članove svoje porodice. Tokom sto godina postojanja penzija u Srbiji, to je jedino što se u našem penzionom sistemu nije promenilo.
Ali od milosti penzionera zavisi svaka vlast. Jer, ne samo da penzioneri redovno plaćaju račune, otkad u Srbiji postoje višestranački izbori, penzioneri redovno izlaze i na birališta. I toga je bila svesna svaka vlast od devedesetih naovamo.
Slobodan Milošević je štampao pare kako bi isplaćivao penzije i sačuvao vlast, Boris Tadić je zarad opstanka na vlasti pristao na ucenu PUPS-a, Aleksandar Vučić preživeo je politički salto mortale i ostao na vlasti nakon što je 2014. godine smanjio penzije.
Prema poslednjim podacima PIO fonda u Srbiji ima 1,64 miliona penzionera.
To je broj koji može da odluči svake izbore.
link
Danas gotovo neverovatno zvuči činjenica da pre 1922. godine u Srbiji nisu postojale nikakve penzije. Ali, do kraja 19. veka godine penzije nisu postojale ni u Evropi. Mlada Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca je, po ugledu na neke evropske zemlje, htela a se oduži građanima i obezbedi im neku sigurnost u starosti. Baš kao što je to nekoliko decenija ranije u Nemačkoj uradio kancelar Oto fon Bizmark.
Bizmarkov biograf Kurt Kersten piše kako je 1871. godine, kada je Oto fon Bizmark postao kancelar ujedinjene Nemačke, u Berlinu vladala užasna oskudica. Cene životnih namirnica porasle su za kratko vreme 100 odsto, na ulicama Berlina počeli su štrajkovi za povećanje nadnica. Kirije su se popele za 60 odsto, ko nije mogao da plati, leteo je iz stana, pa su beskućnici u centru Berlina podizali barake.
U novoformiranoj Kraljevini Jugoslaviji usled socijalnih nejednakosti počinje da raste radnički pokret, a kako njegove aktivnosti ne bi krenule ka promeni državnog uređenja i svrgavanju kralja, vlast odlučuje da uvede neka socijalna prava.
Bizmark, po ugledu na koga je konstituisan naš penzioni sistem, koncipirao penzije tako da učini ustupke radnicima. Smatralo se da će se davanjem penzija i još nekih prava otupiti oštrica radničke revolucionarne moći
Godine 1922. tako je donesen Zakon o osiguranju radnika, u kome se razrađuju vidovi penzijsko-invalidske zaštite osiguranika i članova njihovih porodica. Zakonom su bili obuhvaćeni rizici osiguranja za slučaj bolesti, iznemoglosti, starosti, smrti i nesreće, kao i penziono osiguranje.
Ovaj propis predviđao je rigoroznije uslove za odlazak u penziju od današnjih. Prevremeno penzionisanje nije bilo moguće, starosna dob za odlazak u penziju iznosila je 70 godina, a životni vek bio je kraći nego danas, kada se u penziju odlazi sa 65 godina.
Međutim, primena ovog, za to vreme modernog zakona, nije išla ni brzo ni glatko. „Milost Božja i volja narodna" u kraljevini Jugoslaviji nije se poštovala narednih 15 godina. Iako donet 1922, primena kraljevog penzionog zakona počela je tek 1937. godine.
Od tog vremena pa do danas, u životu srpskih penzionera bilo je sedam godina koje su, suštinski, menjale sve. Bilo je godina, poput 1964, kad je penzioni fond bio pun, i godina poput 1993, kad je novac u fondu bio bezvredan. Bilo je godina poput 1982, kad su penzije dostizale i više od 80 odsto plate, ali i godina poput 2007. ili danas kad su penzije pale na ispod 50 odsto zarade.
Za ovih 100 godina koliko puta se promenila država. Od monarhije, preko socijalizma do tranzicije, kroz koju još prolazimo. Svaka promena državnog uređenja automatski je zahtevala promenu penzionog sistema, kao jednog od stubova društva
Ali, prva prelomna tačka za standard srpskih penzionera bila je 1957. godina. U decembru te godine predsednik Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito potpisao je Ukaz o proglašenju Zakona o penzionom osiguranju.
Skoro deceniju ranije, 1948. godine, Tito je Staljinu rekao „ne", pa je komunistička vlast, raskinuvši sa Sovjetima, tada rekla „da" zapadnom standardu penzionog sistema.
Naime, u kraljevini Jugoslaviji penzioni sistem je funkcionisao kao polisa osiguranja: radnici su sami sebi uplaćivali kapital koji su koristili u starosti. Tito, međutim, pravi zaokret ka sistemu tekućeg finansiranja. To znači da novac koji radnik uplaćuje u penziono osiguranje danas, ne služi za isplatu njegove penzije sutra, već se odmah isplaćuje za penzije njegovih roditelja.
Ipak, godina zlatnog standarda za srpske penzionere bila je 1964. Komunističke vlasti tada donese kapitalistički zakon o penzijama - rast penzija vezuje se za troškove života, odnosno inflaciju, a osnovicu za obračun čini 10 najboljih godina u radnom stažu.
Uspon i pad jugoslovenske ekonomije može se pratiti i kroz uspon i pad PIO fonda. U novijoj istoriji, slom penzionog sistema uvek je prethodio bankrotu zemlje. Tako je bilo i 1982. godine, kada Jugoslavija ulazi u aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom.
Najveći slom PIO fonda dogodio se devedesetih za vreme vlasti Slobodana Miloševića, koji je pre političke karijere radio u bankarskom sektoru. Inicijalni greh koji je bio uvod za slom PIO fonda devedesetih dogodio se krajem 1990. godine. Na poslednjoj sednici republičke vlade te godine, 28. decembra donet je set tajnih zakona koji je srušio sistem.
Vlada premijera Stanka Radmilovića je po nalogu Miloševića donela odluku kojom 'Srbija upada u monetarni sistem', kako se govorilo. Naime, svaka republika je tada imala emisionu moć na osnovu koje je mogla da štampa novac bez pokrića. Tim novcem je tada, između ostalog, u Srbiji namiren i dug penzionerima. Ali to je bio inicijalni fiskalni zločin, jer su to posle radili svi. Novac je nestao. I onda smo 1993. godine došli u situaciju da se 97 odsto budžeta punilo novcem bez pokrića
Inflacija je obezvređivala penzije, bilo je ogromnih zloupotreba i kada je o odlasku u invalidsku penziju reč, pa su penzije postale ventil za rešavanje socijalnih problema
Bile su to godine kad su svi penzioneri bili milijarderi. Zato je u januaru 1994. godine, kada je stupio na snagu „novi dinar" Dragoslava Avramovića, u televizijskoj anketi na Radio Televiziji Beograd jedan penzioner rekao: „Sad više ne moram nikuda da žurim."
Smenu vlasti 2000. godine prosečan srpski penzioner dočekao je sa penzijom od 3.600 dinara. Ali i sa novom penzionom reformom. Penzije su i dalje bile niske, ali su postale redovne. Ali, i vezane za inflaciju.
Tada se bodovni sistem za obračun penzije sa 10 najboljih godina staža menja tako da se računa ceo radni vek. Prethodno se, već 2001. godine, starosna granica za odlazak u penziju povećala za tri godine i uvedena je švajcarska formula.
Ljudi koji su u tom trenutku imali uslov za penziju bukvalno preko noći saznali da će morati da rade tri godine duže pošto je starosna granica podignuta za tri godine, što je bio strahovih šok
Pored toga, tadašnja vlada premijera Zorana Đinđića vratila je stari dug penzionerima, koji je iznosio 300 miliona evra. „Tih 300 miliona evra je u to vreme bilo čak dva odsto BDP-a. To je kao kao sadašnjih 1,2 milijarde. To je bio ogroman novac", kaže Ćulibrk, novinar Nin-a
Međutim, već uoči izbijanja svetske finansijske krize 2008. godine, penzije su značajno zaostajale za prosečnom platom. Na kraju 2007. godine, na primer, prosečna penzija iznosila je svega 13.612 dinara, a prosečna plata bila je više nego dvostruko veća - 27.759 dinara. Ali tokom izborne 2008. godine, penzije su vanredno povećane nekoliko puta.
Fiskalni savet je kasnije pisao kako su ova vanredna povećanja penzija iz 2008. godine prouzrokovala višegodišnju penzijsku i budžetsku destabilizaciju.
Nova vlast 2012. godine nije odmah zamrzla penzije, kako je to predlagao Fiskalni savet, koji je u maju te godine u svom izveštaju napisao kako „Srbija klizi ka krizi javnog duga koja može da se dogodi do kraja ove godine".
Dve godine kasnije, doneta je odluka o smanjenju penzija i plata zaposlenih u javnom sektoru. Bilo je to za vreme mandata ministra finansija Dušana Vujovića, a ove mere dogovorene su i sa Međunarodnim monetarnim fondom. Međutim, političku odluku o smanjenju penzija morao je da donese tadašnji premijer Aleksandar Vučić. Ali, drugog izbora nije ni bilo. Jer, kako je kasnije svedočio ministar finansija Dušan Vujović, 78 dana delilo nas je od bankrota.
Penzije su 2014. godine smanjene i to je bila ekonomski racionalna, ali politički teška odluka. Međutim, četiri godine kasnije, penzije su 2018. vanredno povećane. I to je bila politički laka, ali ekonomski neracionalna odluka. Tada je ukinuta i formula za obračun penzija.
Fiskalni savet je tada vrlo oštro ocenio da se penzijski sistem Srbije „degradirao na nivo najnestabilnijih sistema u zemljama Severne Afrike i Bliskog Istoka". Takođe, predlog da se uvede diskreciona mogućnost Vladi da isplaćuje „novčano uvećanje" uz penziju, nije u skladu sa principima penzijskog osiguranja i krši principe odgovorne socijalne politike, rekao je tada Fiskalni savet.
Vlada je, međutim, na tu kritiku reagovala, i ponovo 2019. godine vratila formulu za indeksaciju
U Narodnoj skupštini, na stogodišnjicu od usvajanja prvog kraljevog zakona o penzijama, nedavno su usvojene izmene Zakona o budžetskom sistemu. Taj zakon Fiskalni savet pohvaljuje, jer dozvoljava veće povećanje penzija ako su ukupni izdaci za penzije manji od 10 odsto BDP-a. Odnosno svega onoga što građani i privreda stvore za godinu dana.
Penzije su, međutim, ponovo pale na ispod 50 odsto zarade. Za razliku od plata, čiji rast inflacija nije pojela i koje u odnosu na prošlu godinu imaju rast, penzije su u realnom padu od 5,3 %. Fiskalni savet očekuje da će sa novim obračunom penzija, primanja penzionera biti bliže prosečnoj plati.
„Iako istraživanja pokazuju veliko nepoverenje u javne penzione sisteme, oni i dalje postoje, oni postoje 100 godina i postojaće i dalje. Ali moramo shvatiti i njihova ograničenja. Kako živimo duže, moraćemo i da radimo duže. Mislilo se da su rešenje privatni penzioni fondovi, a sada sa inflacijom vidimo koliko su oni ranjivi. Mora postojati javni penzioni sistem kao osnovni stub socijalne sigurnosti, a ja se nadam da smo naučili lekciju iz prethodnih decenija koliko je kontraproduktivno kad se penzije povećavaju mimo mogućnosti", zaključuje Nikola Altiparmakov.
Možda obračun po milosti švajcarske formule ne garantuje penzionerima da će njihov život biti Švajcarska. Garantuje samo da će penzija biti redovna.
Prosečna penzija uvek je bila nedovoljna za prosečnu potrošačku korpu. I uvek dovoljna da od nje ne živi samo penzioner, već da tim novcem pomaže i ostale članove svoje porodice. Tokom sto godina postojanja penzija u Srbiji, to je jedino što se u našem penzionom sistemu nije promenilo.
Ali od milosti penzionera zavisi svaka vlast. Jer, ne samo da penzioneri redovno plaćaju račune, otkad u Srbiji postoje višestranački izbori, penzioneri redovno izlaze i na birališta. I toga je bila svesna svaka vlast od devedesetih naovamo.
Slobodan Milošević je štampao pare kako bi isplaćivao penzije i sačuvao vlast, Boris Tadić je zarad opstanka na vlasti pristao na ucenu PUPS-a, Aleksandar Vučić preživeo je politički salto mortale i ostao na vlasti nakon što je 2014. godine smanjio penzije.
Prema poslednjim podacima PIO fonda u Srbiji ima 1,64 miliona penzionera.
To je broj koji može da odluči svake izbore.
link
Znaš li nekog prosvetnog radnika koji se zaposlio odmah posle faxa? Znaš li koliko se cimamo da skupimo i godine il staž ?
