Jednog trenutka sklopljenih očiju sanjaš,
Drugog trenutka te pogađa talas realnosti okrutne,
Onda polako srce i um uranjaš
U vode apatije mutne.
Iz srećnijih dana, samo se javljaju sene,
Jad i bol mrtve duše
Život precenjen ti pred očima vene,
Dok suze sopstvenog duha guše,
Dalje se ne ide bez želje i volje,
Svi tračci nade se ruše,
I shvataš da nikada neće biti bolje.
Posle sunca nastupaju oblaci sivi
Crni dani što tek počinju da dolaze,
Tvoji strašni osećaji neživi
Postaju večni i nikada ne prolaze.
Al' ipak tvoje biće hladne trenutke ljubi
I grli vetrom donešene loše dane,
Dozvoljavaš da se u tvom čistom mesu zariju njihovi zubi
I ostave nikad ne prolazeće krvave rane.
I mnogo tmurnih oblaka, patnjom praćena
Ipak poželećeš da nestanu, da ne budu tu sutra
Ali izgubljena vremena ne mogu biti vraćena
Jer ih nećeš doživeti sledećeg jutra.
I ako ne voliš to što mora da se mre
Seti se da ti sreća nikad nije bila uskraćena
Samo je trebala da bude zgrabljena pre.