Već duže vreme mi se razvijaju pred očima slike iz detinjstva.Tražio sam neke odgovore za ono što mi se sada dešava,pa verovatno otuda i same izbijaju na površinu.Istočnjaci kažu da je duša kao voda(?)Ima tu dosta stvari vezanih za to ali,o tome ću neki drugi put kao i o sećanju na samo rođenje(?).U celoj zgradi gde sam rođen,bio sam jedino muško dete,tako da je događaj moga rođenja propraćen sa velikom pijankom i opštim ludiranjem,kako moga oca tako i svih komšija.To što sam bio jedini muškarac u komšiluku nije značilo da sam kasnije bio razmažen,naprotiv,nisam imao sa kime da se igram.Roditelji su nam svi radili a čuvale su nas babe ili neke ne zainteresovane,dalje komšinice,koje je baš bilo briga za naš svet,samo da se nismo tukli,to im je bilo bitno.Devojčice su sve bile starije i stalno su se prepirale čija ću da budem beba,a kasnije malo i čiji ću da budem muž(
)Sve te igre su mi bile tako bezvezne i dosadne,ali nisam imao izbora.Imao sam ja mojih autića sa kojima sam se igrao,ali opet nisam mogao sam.Tako je bilo sve dok u petoj godini nisam dobio od ujaka iz Češke formulu Ferari(crveni,sa crnim konjićem napred na haubi).Auto je bio dugačak72 cm,(skoro kao pravi
)E od tog momenta,moji su se hvalili kako sam dobar i kako mogu i samog da me ostave jer se zaigram sa svojim autićem i ne konstatujem ništa oko sabe.Dobro se sećam tih momenata,moj Ferari je bio pravi,pa čak i bolji,mogao je da juri brzinom svetlosti,mogao je da leti i na druge planete i u druge dimenzije,jednom rečju,bio je super-mobil.Dugo mi je taj auto bio sredstvo za prevoz do mesta gde je sve bilo moguće.Dobro se sećam momenta kada ga je moj školski,u trećem osnovne, polomio,uz obrazloženje da je mnogo veliki i da nije tako čvrst kako izgleda.U tih 20 sekindi dok ga je zgrabio,okrenuo se od mene prema drvetu,udario ga o drvo,ponovo se okrenuo prema meni kriveći mu točkove i bacajući ga ispred mene-prošlo je 2 miliona godina-to je momenat kada sam počeo da razmišljam bezbroj km/h.Sećam se dobro i te poslednje sekunde od tih 20,to je bila sekunda neverovatnog kočenja,pretrpeo sam ogromnu G silu,da bih zaključio:ma nije bitan auto,ja imam druga.Ubrzo posle sam se preselio u OŠ Sonja Marinković u Zemunu,inače ko zna dokle bi moj drug i ja stigli sa igrom kauboja i indijanaca.
)Sve te igre su mi bile tako bezvezne i dosadne,ali nisam imao izbora.Imao sam ja mojih autića sa kojima sam se igrao,ali opet nisam mogao sam.Tako je bilo sve dok u petoj godini nisam dobio od ujaka iz Češke formulu Ferari(crveni,sa crnim konjićem napred na haubi).Auto je bio dugačak72 cm,(skoro kao pravi )E od tog momenta,moji su se hvalili kako sam dobar i kako mogu i samog da me ostave jer se zaigram sa svojim autićem i ne konstatujem ništa oko sabe.Dobro se sećam tih momenata,moj Ferari je bio pravi,pa čak i bolji,mogao je da juri brzinom svetlosti,mogao je da leti i na druge planete i u druge dimenzije,jednom rečju,bio je super-mobil.Dugo mi je taj auto bio sredstvo za prevoz do mesta gde je sve bilo moguće.Dobro se sećam momenta kada ga je moj školski,u trećem osnovne, polomio,uz obrazloženje da je mnogo veliki i da nije tako čvrst kako izgleda.U tih 20 sekindi dok ga je zgrabio,okrenuo se od mene prema drvetu,udario ga o drvo,ponovo se okrenuo prema meni kriveći mu točkove i bacajući ga ispred mene-prošlo je 2 miliona godina-to je momenat kada sam počeo da razmišljam bezbroj km/h.Sećam se dobro i te poslednje sekunde od tih 20,to je bila sekunda neverovatnog kočenja,pretrpeo sam ogromnu G silu,da bih zaključio:ma nije bitan auto,ja imam druga.Ubrzo posle sam se preselio u OŠ Sonja Marinković u Zemunu,inače ko zna dokle bi moj drug i ja stigli sa igrom kauboja i indijanaca.