Odložila je svoje cvetne cipele za posebne prilike. Sela je na krevet i zapalila cigaru.
- Mogu li da napravim promaju?, upitala je cimerku.
- Slobodno...
Neke večeri nisu večeri za prve sastanke, nisu za šetnje po Kalemegdanu koji je dosadio i Bogu, i narodu. Neke večeri nisu za šetanje kejom sa kolegama sa fakulteta, niti priče o poreklu, porodici, nesrećnim sudbinama, propalim vezama.
Jutros ju je je drugarica videla posle dve nedelje, činilo se da joj je nedostajala. Zaletela se da je zagrli, oberučke je vukući ka sebi. Pale su na tlo, prosule po betonu. Pocepala je pantalone, poderala koleno, i izašla na ispit, ne tako slavan...
Trebalo je ostati u maloj sobi studentskog doma čitav dan i čitavu noć, ne tražiti nevolju izvan sitnih nezgoda. Trebalo je slušati svoje predosećaje da će je majka danas zvati češće nego obično, čisto da pita kako joj je koleno, boli li je glava...
Ugasila je cigaru. Zapalila je novu. Setila se razgovora o pušačima. On je nekadašnji pušač, shvatio je besmisao beskonačnog umiranja svakog dana od duvanskog dima. A ona je ipak zapalila ispred njega.
Veče je počelo fino, malo književnosti, malo znanja, puno života i puno razlika. Poljubaca nije bilo. Nešto se moralo dogoditi. Ko će prvi prelomiti i upitati kada ćemo svako u svoj studentski dom.
- Možda si očekivala da sam savršen, da sam zanimljiviji... Ti si lepa devojka, pametna, jako pametna, moram ti reći, jer da nisi, ne bi imali o čemu pričati večeras...
Ne voli to da čuje, ne voli komplimente. Komplimenti su uvod u mnogo gore stvari od zbunjenosti koju izazivaju. Laskavci i pogibelji. Odluke. Biće samo drugovi.
Sve što se na prvom sastanku dogodi, ostaje u sećanju, blagom kao povetarac na Brankovom. Ostaće po neki smešak u prolazu i jedno: Ćao.
- Ovo je nekada bila biblioteka, srušena u bombardovanju... pretpostavljam da te to ne zanima?
Slagala je majku da spava.
- Nemoj zvati više... pomislila je. Sjurnula niz stepenice bez pozdrava da ulovi jedan od poslednjih dnevnih autobusa, bez poljupca, ber pružene ruke, bez pogleda, samo jedno sleganje ramenima... i pogrešan autobus.
Mnogo je noći za ovakva razočarenja, mnogo je razočarenja za ovoliko noći...
- Jesi li razočarana?
- Ne, pa, malo mi je krivo.
Odložila je svoje cvetne cipele za posebne prilike, suknju na tufne, sako iz second- handa, pink tašnu, i sve te stvari, koje, kako je rekao, ŽENE VOLE... zapaliće još jednu pred spavanje. I tu će stati.... Neke večeri nisu za sastanke na kojima se rastaješ.
- Mogu li da napravim promaju?, upitala je cimerku.
- Slobodno...
Neke večeri nisu večeri za prve sastanke, nisu za šetnje po Kalemegdanu koji je dosadio i Bogu, i narodu. Neke večeri nisu za šetanje kejom sa kolegama sa fakulteta, niti priče o poreklu, porodici, nesrećnim sudbinama, propalim vezama.
Jutros ju je je drugarica videla posle dve nedelje, činilo se da joj je nedostajala. Zaletela se da je zagrli, oberučke je vukući ka sebi. Pale su na tlo, prosule po betonu. Pocepala je pantalone, poderala koleno, i izašla na ispit, ne tako slavan...
Trebalo je ostati u maloj sobi studentskog doma čitav dan i čitavu noć, ne tražiti nevolju izvan sitnih nezgoda. Trebalo je slušati svoje predosećaje da će je majka danas zvati češće nego obično, čisto da pita kako joj je koleno, boli li je glava...
Ugasila je cigaru. Zapalila je novu. Setila se razgovora o pušačima. On je nekadašnji pušač, shvatio je besmisao beskonačnog umiranja svakog dana od duvanskog dima. A ona je ipak zapalila ispred njega.
Veče je počelo fino, malo književnosti, malo znanja, puno života i puno razlika. Poljubaca nije bilo. Nešto se moralo dogoditi. Ko će prvi prelomiti i upitati kada ćemo svako u svoj studentski dom.
- Možda si očekivala da sam savršen, da sam zanimljiviji... Ti si lepa devojka, pametna, jako pametna, moram ti reći, jer da nisi, ne bi imali o čemu pričati večeras...
Ne voli to da čuje, ne voli komplimente. Komplimenti su uvod u mnogo gore stvari od zbunjenosti koju izazivaju. Laskavci i pogibelji. Odluke. Biće samo drugovi.
Sve što se na prvom sastanku dogodi, ostaje u sećanju, blagom kao povetarac na Brankovom. Ostaće po neki smešak u prolazu i jedno: Ćao.
- Ovo je nekada bila biblioteka, srušena u bombardovanju... pretpostavljam da te to ne zanima?
Slagala je majku da spava.
- Nemoj zvati više... pomislila je. Sjurnula niz stepenice bez pozdrava da ulovi jedan od poslednjih dnevnih autobusa, bez poljupca, ber pružene ruke, bez pogleda, samo jedno sleganje ramenima... i pogrešan autobus.
Mnogo je noći za ovakva razočarenja, mnogo je razočarenja za ovoliko noći...
- Jesi li razočarana?
- Ne, pa, malo mi je krivo.
Odložila je svoje cvetne cipele za posebne prilike, suknju na tufne, sako iz second- handa, pink tašnu, i sve te stvari, koje, kako je rekao, ŽENE VOLE... zapaliće još jednu pred spavanje. I tu će stati.... Neke večeri nisu za sastanke na kojima se rastaješ.
