Treba mi savjet!

Mom momku (s kim zivim i kog puno volim i planiram ostatak zivota sa njim) su konstatovali “burn-out” (ja ne znam kako se to na nasem jeziku zove, premoren, izmoren, nemam pojma....ovo je objasnjenje na engleskom: Physical or emotional exhaustion caused by overwork or stress,… iskrena da budem za burn-out nisam ni cula dok nisam dosla u “Evropu”)

Uglavnom – on nema volje ni za sta….ni da jede, ni da gleda TV, ni da seta, ni da nesto (bilo sta) radi….sve mu je nezanimljivo….zaboravlja ….sve zaboravlja…koji je dan, kada djeca trebaju da budu u skoli, da treba sutra doktoru….

Ili ne prica ili kuka ili galami (u VRLO rijetkim momentima)

Na poslu mu je haos, kod kuce imamo malo drukciju situaciju nego se podrazumjeva pod rijecju “normalna”....

Sve mu je crno i crnje od toga.

Naravno da me to sve boli....jer ja ne znam kako da mu pomognem....da mu makar ne odmognem...

Moje pitanje :

Da li je iko imao susreta i iskustava sa tim?

Kako ja da mu pomognem?

Zna li iko lijek za to?




( WithdrawnWater....javi se i ti, molim te)

Evo javljam se. Obzirom da ne znam nista od vaznih podataka, i zapravo nemam pojma o situaciji ne znam ni sta da ti kazem. Ovo kako ti situaciju opisujes meni lici na reaktivnu depresiju (koja - da- moze da bude deo burn-out sindroma ali i ne mozra). Njemu je potreban psihijatar ili psihoterapeut (jos bolje, psihoterapija mu je neophodna po mom misljenju) i ako je situacija tako dramaticna kao sto kazes onda i verovatno neki antidepresiv na neko vreme.
Drugo nemam sta mnogo da ti kazem bez vice podataka.
Pozz

Hmm, dok sam ja studirao, taj pojam "burn-out" jos nije "bio izmisljen"...
Stvarno bez podataka, dovoljnih bar za razmisljanje, nije moguce nista reci.

Simptomi postoje, evidentno, ali sto rece WWW, bez mnogo vise podataka nema mnogo pomoci...
Sve sto si napisala je poznato i neopodna je zaista pomoc strucnih ljudi.

Sad, sto se tice samog izraza burn-out, sto ga iskoristise za stanje tvog muza/momka, meni to zvuci onako, vise "pomodna" varijanta opisa njegovog stanja. Ne bih izbrzao pa to tako nazvao, jer sigurno moze postojati gomila uzroka, koji mozda nemaju nikakve direktne uzroke iz partnerovog posla....
Danas je nekako moderno za sve psholoske/pshicke/socijalne itd slicno probleme, "optuziti" brz ritam zivota, stres na poslu i sam posao. Svaki je posao stresan, na ovaj ili onaj nacin, tako da to ne mora biti uzrok problema. Moze naravno, biti "okidac", u svakom slucaju...

Kao sto WWW pomenu, zaista je neophodna pomoc strucnih ljudi, i to bez mnogo odlaganja.

On vec ima pomoc strucnih ljudi...doduse do sada je imao pomoc doktora a od sutra krece na psihoterapiju....
Znaci sto se te "strucne" strane tice - ona je ukljucena...
Bez medikacije (ako je sutra od psihoterapeuta ne dobije)....
Mene interesuje STA JA DA RADIM i KAKO JA DA SE POSTAVIM?
Kakvi podaci vam trebaju?
Odgovoricu - np - samo bih voljela da nam pomognem - da makar ne odmazem!

Moj predlog bi bio da za sada ostavis psihoterapeutima da rade svoj posao. Znas kako se kaze - "mnogo babica, dete kilavo"
A i bilo bi veoma neprofesionalno a i opasno, deliti nekakve savete ovako "na daljinu" i bez uvida u sve elemente problema. Za sada idi korak po korak, pratices kako se stanje razvija, pa ces donositi odluke prema situaciji.
Ono sto je bitno i jedino sto za sada mozes uciniti, ucini sve da atmosfera u kuci bude sto normalnija, trudi se koliko mozes da sagledas situaciju realno i da je ne pogorsavas svojim eventualnim pogresnim ili ishitrenim odlukama i potezima

Budi normalna, ma sta to znacilo. Ne nerviraj ga, ali ga i ne tetosi mnogo, neka psihijatar odradi svoje. Ja sam imao slican (ne isti) problem i mene je moja zena nervirala kad mi se svaki cas zabrinuto unosila u lice, mazila me i pazila, ali isto i kad mi, u zavisnosti od (njenog raspolozenja) kaze `ajde sta se tu foliras. Mora on sam da se izbori sa tim, naravno uz pomoc strucnjaka. Mada, ne bi bilo lose da pokusa da promeni posao, to onako usput moze da pripomogne.

To je ono sto mi je tesko:
da procijenim kako sam ja NORMALNA prema njemu....odnosto, sta on smatra pod normalnim....
Mislim da se je u sustini dobro odnosim prema njema....i znam da mu ne mogu rijesiti probleme ali ipak...
Zivot ide dalje...djeca traze svoje....ne zelim da zvucim sebicno ali ja ne mogu da sve stignem....djecu iz kreveta, u skolu, presvuci, obuci, donesi, kupi.....njega ne interesuje ni sta cemo jesti. ni imamo li dovoljno love za neke stvari...sta se desava u skoli.....mislim.....meni je to sve krajnje neprirodno....on je uvjek bio tu...pomagao...dodavao....osmisljavao....bili smo ravnopravni a sad se osjecam kao napustena....potpuno sama....
I zanimam me ako neko ovo ima jednom...da li ce citav zivot biti sklon tome....
Mislim.....ja njega razumjem...i nije mi tesko da sav teret prebacim na sebe....ali....da li ce on i to vidjeti kao tetosenje i njegovu nesposobnost da se sa istima nosi....

Ukljucuj ga u neke aktivnosti, hteo on to ili ne. Pa mora nekad da ode do prodavnice. Neka izvede decu, neka se svi zajedno preko vikenda bave nekim sportom, neka trce, to pomaze ( nateraj decu da traze to od njega, ti kao nemas pojma). Ako imate musko dete neka ga uci da igra fudbal, ako ti je dete vece neka igraju zajedno. Ako je zensko, neka trce, voze bicikl, bilo sta, samo neka se krece. Vrlo je vazno da bude aktivan, a mozes i ti sa njima, mozda skines neki kilogram :-). Izvini, ali moram malo da se i nasalim, ne smes sve crno da gledas. Nije to trajno stanje, uz pomoc drugih ce proci. Sve najbolje.

hvala.....ne gledam crno....makar se trudim....ugrijalo je i sunce malo.....pozz

Meni to po opisu ne lici uopste na burn-out, lici mi na prilicno tesku depresivnu krizu......NE znam sta da ti kazem, ne bi bilo lose da porazgovaras sa njegovim psihijatrom/psihoterapeutom i dobijes konkretne savete i uputstva.

Ja cu vjerovatno i razgovarati sa njegovim terapeutom....medjutim...meni to sve jako dugo traje....u toku sedmice je isao na "razgovor" dobio milion formulara koje treba da popuni i vrati njima....i onda ce oni razgovarati (ti terapeuti ili kako god da se zovu) i vidjeti da li oni njemu mogu da pomognu ili je pametnije da ide negdje drugo....
I AKO mu oni budu pomagali trebace im VREMENA da vide sta je u stvari njemu....i tek ce onda valjda moci meni da pomognu u smislu kako da se nosim s' tim...

Tako da sam se nadala da ce neko prije toga moci da me posavjutuje...
Znam da je tesko...