NOSTALGIJA

Devedesete su inspirativnije svakako.

mene uvati nostalgija kad čujem zanu, atomsko sklonište, led cepelin, utrči tu i modern talking, alphaville i tako to

- - - - - - - - - -

znači osamdesete

Mislim da nije mogla da prodje žurka bez ovog "Stiskavca"

Jaaako volim ovu pesmu... A tada jos ni spermic nisam bila, otkud nostalgija? Ja sam neka stara dusa, zarobljena u ovom telu

Jaoj, i ta muzika iz "Grlom u jagode"... Asocijacija na nostalgiju

- - - - - - - - - -

I ova pesma...


- - - - - - - - - -

Idem sada da drmnem jednu krusku

u svakom slučaju normalnija vremena od ovog danas

divno.
mene uvati nostalgija kad pomislim na šne nokle i knedle u supi u porculanskim činijama sa poklopcem.
a danas...
pljeskavice sa trafike, pica na parče sa trafike, gnjecavo žužu testo sa trafike, jedeš u hodu curi ti mast niz bradu bez pribora, bez manira kobajagi sve negde žuriš nemaš vremena za normalan obrok.
užas.

Ja nikad nisam cula ove pesme koje Sotir navodi. Ko je Slavica?
Nisam nikada slusala narodnjake. Ja to stvarno ne mogu. I nema kod mene onoga - drustvo, proslava, alkohol, pa udri po Ceci. Izludela bih.
Eto, Cecine pesme sam hvatala u hodu...kukaaavicaaa, nisam znala da si taakvaaa kukavicaaaa...dzizs...
Odrasla sam uz svoju, ali i sestrinu miziku: Boje, EKV, Disciplina Kicme, Partibrejkersi, nikada se nisam sljubila sa Ribljom Corbom, recimo. Palila se na Bili Idola i Sex Pistolse (mladost, ludost ), a i dan danas mnogo volim Kate Bush, PJ Harvey, Nick Cave-a i krsh nekih drugih starih umetnika.

Biće da sam nakrivo nasadjena, ne osećam nostalgiju. Bar ne u čistoj formi. Mozda imam tu i tamo neki bljesak.
Mozda na Road to hell tate i Tinu Tarner mame. Volim velike parkove koji liče na Cair. Volim staklena vrata i parket kao svoje detinjstvo. Volim knjige na ujku, mada sam se toga rešila. Zauvek cu voleti da delim jedan kolač kao sa sestrom.
Lako bacam još lakše se ne okrećem.
Da budem iskrena ne volim da čujem ex YU ama bas ništa.
Mozda Meri Cetinic i njeno predgrađe dok mi klasične Crvene jabuke i Bebeci stvaraju iskrenu nelagodu. Kao "mnogo je to loše puklo". To je kao rđav razvod nakon lažnog braka. Ne želim da se sećam a i nemam se čega sećati kao dete milenijum generacije, kroz tešku maglu se sećam Brača. Ta kultura me nije formirala, mislim da nije nikog od nas bez pionirske kape. Onda se niko nije snašao, naturali su nam sv. Savu, deca se opet nisu snašla, pregib vremena jednostavno, stari autoriteti su se srušili a novi nisu nastali.
I tako, moje odrastanje je bilo u državnom međuvremenu tako da sam više sentimentalna prema Dzejn Ejr i Kroz pustinju i prašumu nego prema Hej Sloveni, budući da staru himnu nismo smeli da osećamo jer smo država u problemu a prema novoj nismo razvili osećaj tako da je moja himna moja muzička linija i izbor pred njom...u osnovi tužno ali ne mislim da je previše važno, svako je stigao tamo gde želi da bude...

A mozda smo ogrubeli, pre jednog izlaska sam ušla da kažem roditeljima ćao i zatekla ih kako se drže za ruke, gledaju koncert Rod Stjuarta i plaču...mislim, moj otac je sklon suzama, on je plakao i u bioskopu na Zmajevo srce i kada je umro lav iz Narnije...mozda i nije bio sentimentalan sa tim koncertom...ali znam da ja ne bih plakala...