"OTAC I JA JEDNO SMO."
Šta sada u njemu želi da nam poruči?
Kaže, jasno, bez okolišanja: Otac (Bog) i JA, jedno smo.
Ti koji čitaš, šta ti ustvari čitaš kad to čitaš?
Da je Isus govoriop o sebi-čovjeku?
Ne. Kada je rekao JA, nedvosmisleno je ukazao na "JA" u sebi-čovjeku.
JA u Isusu i JA u tebi i meni je isto JA koje je i u Bogu.
I BOG i čovjek su aspekti JA.
JA, ono na šta JA ukazuje, jeste apsolut, apsolutno je prisutno u svemu,
u Bogu i u čovjeku.
O ovome sam nebrojeno puta pisao, ponavljao, sada mi je potpuno jasno da ja imam
više povjerenja u vas nego vi u sami sebe. Da ga nemam odavno bih prestao pisati.
...
JA, ono na šta JA ukazuje, jeste apsolut, apsolutno je prisutno u svemu,
u Bogu i u čovjeku. To je POSTOJANJE.
JA .. je smijernica (putokaz) koji nam ukazuje na ono što jesmo; postojanje.
JESAM, znači POSTOJIM.
To dodaje kristalizaciji objašnjenja. Dakle, postojanje, koje je u svima i svemu,
nestvorivo, nepromjenjivo, nerodivo, nevidljivo je čulima našeg razuma.
Zašto?
Ono kroz ta čula, kroz razum, gleda, projektuje realnost, projekciju, predstavu.
I sve dok mu je pažnja vezana u projekciji ne vidi sebe.
I zamisli sad kad se ono (postojanje, kao to bestjelesno, bezvremeno, besprostrono)
centrira u projekciji koju projektuje... njegova Svjesnost je ZAROBLJENA polaritetima
sredstva (razuma) kojeg koristi da projektuje tu projekciju.
Jedino što od znanja-o-sebi (od one Svijesti kojom u Bogu ZNA SEBE apsolutnim)
tu ostaje jeste ono "JA JESAM".
Dakle, još uvijek je zadržalo tu osnovnu istinu o sebi, koja mu kao žižak jedva
govori da dok ima Svjesnost o Jesam treba da zna da postoji. Međutim, razumom
to prihvata i opet stvara iskrivljenje, te kaže, JA JESAM sve dok više nisam.
To je zato što svoj zaključak donosi logično, posmatrajući pojave drugih ljudi u svojoj
projekciji, i smatrajući da njihovo JA, nestaje zajedno sa smrću njihovog tijela.
Iz tog zaključuje: JA JESAM... ČOVJEK.
To nije istina, jer čovjek postaje u njegovoj Svjsnosti, iznova i iznova sve dok ne
odraste i razvije se u zvijezdu, u galaksiju, i konačno izjednači sebe sa Svemirom.
Tad sve počinje iz početka.
...
Dakle kad kažemo JA, to još uvijek nije postojanje. To je znak pokraj puta kojim ukazujemo
na SEBE-postojanje u datoj projekciji realnosti. Pokušava da nam kaže; okreni pažnju,
ovamo, unutra... odakle ti se javljam. Ja je pri tom znanje-o-sebi dok je ono na što njim
ukazujemo biće-apsolut= POSTOJANJE..
veruj, veruj..
