Dnevnik

Ako te život nervira pokaži mu srednji prst. Ako nastavi, ubodi ga tim prstom. Ako treba i u oko.
Jer, nije to što te pritiska život. Ti si život.
Preuzmi kormilo, vesla, bič, štagod te čini srećnim,
i pruži otpor.
Otpor strahu, otpor lenjosti, otpor zavisti, otpor ružnom, otpor nepotrebnom i nekorisnom. Otpor gluposti.
Samo nemoj postati taj otpor.
Budi život koji pruža otpor. Ostalo će doći samo.

Iz otpora u otpor,
otpadaju suve istrošene ljuske kao sa glavice ljutog crnog luka,
sve do sočnog slatkog srca, klice novog života, tvoje suštine.

Sada si neko sasvim drugi, nov, ni nalik onoj bezličnoj tromoj masi,
tako pogodnoj za gnječenje, prepravljanje i prisvajanje.
Čvrst, uglačan, otporan, sa nabojem atomskog jezgra.
Slobodan.
Počinje tvoj novi životni nalog.

Srećno !

Pokušajte da rekonstruišete razgovor iz sopstvenog života, razgovor u svađi ili u ljubavi.

Najdragocjenije, najvažnije situacije su potpuno nestale. Njihov apstraktni smisao ostaje
(uzeo sam to gledište, on je to uzeo, bio sam agresivan, on je bio defanzivan), možda jedan
ili dva detalja, ali je izgubljena zvučno-vizuelna stvarnost situacije u celom njenom kontinuitetu.
I ne samo da je izgubljena, već se i ne čudimo ovom gubitku.
Mi smo se predali pred gubljenjem stvarnosti sadašnjosti.
Odmah pretvaramo sadašnji trenutak u njegovu apstrakciju. Potrebno je samo ponoviti jednu
epizodu koju smo doživeli pre nekoliko sati: razgovor se sažima u kratak rezime, postavku
nekoliko opštih karakteristika.

Ovo važi i za neka najsnažnija sećanja, koja duboko utiču na um, poput traume: toliko nas
zaslepi njihova moć da ne shvatamo koliko je njihov sadržaj šematičan i oskudan.
Kada proučavamo, raspravljamo, analiziramo realnost, analiziramo je onako kako se pojavljuje
u našem umu, u našoj memoriji. Mi znamo stvarnost samo u prošlom vremenu. Mi je ne znamo
kakva je u sadašnjosti, u trenutku kada se dešava, kada jeste. Sadašnji trenutak nije kao sećanja
na njega.

Sećanje nije suprotno od zaborava.
Sećanje je oblik zaborava.

Možemo uporno voditi dnevnik i beležiti svaki događaj. Kada ponovo pročitamo zapisano, videćemo
da reči ne mogu da dovedu do konkretne slike. I još gore: da mašta nije u stanju da pomogne
našem pamćenju i rekonstruiše ono što je zaboravljeno. Sadašnjost - stvarnost sadašnjosti - kao
fenomen za spoznaju, njena struktura, za nas je nepoznata planeta; tako da je ne možemo ni držati
u pamćenju niti je rekonstruisati kroz maštu.

Mi umremo a da ne znamo šta smo živeli.

~Milan Kundera, Iznevereni testamenti

" Sa deset godina bio sam mrtav...to sirotište je pravi pakao.
Na tom mestu ne vole pamet.
Bio sam kod salezijanaca, a to je crkveni red u kome se fabrikuju ljudi
koji će se baviti manuelnim zanatima.
Sećam se da su na tom mestu vladali nasilje i brutalnost...pedofilija, podlost, prljavština, hladnoća, loša hrana.
Tu su samo dečaci, nema žena. Sve je zastrašujuće.

Ali, imali su biblioteku i u njoj knjige.
Sećam se da sam jednoga dana otvorio jednu knjigu. Bio je to " Starac i more."
Odjednom osećam to more, penu talasa, čujem zvuk vesala, prisustvujem lovu na sabljarke...
Uzbuđen sam. Naprosto sam se otisnuo. Knjiga mi odjednom pruža priliku da napustim taj pakao.
Zaklopim knjigu, pakao se vraća.
To je prava čarolija.

Knjige su za mene bile pravi spas."

Mišel Onfre
***********************************************

A onda je taj mali "mrtvac" plovio preko mora knjiga sve dok nije sam počeo da piše.
Kao doktor filozofije, napisao je 5o filozofskih knjiga i ne može da se zaustavi, piše.
Da nije bio toliko nesrećan i ogorčen, pitanje je da li bi napisao -

"Život je najveća svetinja, ne uživati u svakom trenutku kao da je poslednji smrtni je greh"

Bez sirotišta i knjiga, verovatno bi završio kao njegov otac, bedni baštovan.
A možda bi pobegao od kuće i kao moreplovac otkrivao nove svetove?