Danas se susrecemo sa dva znacajna ideoloska pravca. Jedan predstavlja Globalizam u vidu demokratije, drugi patriotizam ili nacionalizam u vidu ksenofobije. Tradicionalno Jevreji su predvodnici globalizma a Rusi patriotizma, medjutim prave vodje su tajne organizacije.
- Koja je ideologija bolja za covecanstvo ?
- Sta je slicno a sta razlicito, koje su mane a koje dobre osobine tih ideologija ?
- Koji je pravac jaci i koji ce pobediti ?
- Da li je dobro uvek imati dve sukobljene struje i sta bi se desilo kada bi samo jedna struja totalno preovladala svetom ?
- Da li ce iz tog sukoba mozda izaci neka treca, bolja ideologija ?
Zašto to ne bismo posmatrali malo amalitički u onoj meri koliko poznajemo zbivanja na planeti Zemlji od samog postanka pa nadalje do ovog trenutka sagledavajući konačni trenutak prema već ocrtnanim konturama u našim, koliko-toliko, razumevanjima.
Sam proces razmnožavanja i umnožavanja živih bića (pre svega humane populacije) videlo se, da će jednoga dana postati gusto naseljena i hteli mi ili ne moraćemo da se mešamo i stapamo i jednu homogenu populaciju.
Tome je doprinosila i nauka/tehnologija koja je pomogla da ta ujedinjenost ili, bolje rečeno objedinjenost planete bude višestruko ubrzana te da planeta postane ne tako velika i ne tako daleka na njenim horizontima.
Istovremeno, ako pažljivije posmatramo uočićemo da se svest čoveka i te kako menjala, razvijala, tako da danas imamo ne mali broj ljudi koji istinski i iskreno vide ljudski rod kao jedno jedinstvo i istinski neguju pravo uvažavanje svih ostalih grupacija, nacija, naroda, rasa, klasa.
Istovremeno, sasvim normalno, na drugom kraju imamo ljude koji nisu u mogućnosti da obuhvate svu tu celinu svojom svesti i kapacitetom ljubavi pa se drže one manje zajednice nezavisno da li je to pleme, nacija, određena religijska grupa, filozofsko gledište, rasa ili bilo šta drugo.
Sve ovo se poklapa sa spoznajom da je ovaj svet polarizovan, odnosno da je dualne prirode, baš onako kao što je jedan posmatrani atom sa svojim plusem i minusom. Kao da posmatramo kap kiše koja pada naniže pa je prednji deo koji žuri i juri svom cilju pa je malo i zaobljen dok je onaj deo koji zaostaje malo izdužen ili otegnut kao da želi još jače prikočiti ili usporiti kretanje.
Jednostavnije rečeno, vidimo da se celokupno ljudsko društvo spontano kreće ka jednoj tački kada će se čovečanstvo morati stopiti. Ovo znači da će sitnije nacije, narodi i države biti prve koje će izgubiti svoje prethodne identitete. Istina je da nijedna nacija, rasa ili država danas nema istovetne identitete kakvim ih je imala pre deset, pedeset ili 500 godina. Svako od nas i svaka nacija izložena je neprekidnim promenama baš kao što je i svaki pojedinac. Kako te promene doživljava pojedinac sasvim je druga stvar, jer će one biti pozitivne ili negativne za njega u zavisnosti kojoj polarnosti je bliži, onoj koja vuče napred ili onoj koja zaostaje.
Drugačije rečeno ljubav prema manjoj jedinici, recimo državi (patriotizam) sasvim je normalna baš kao što je normalna i ljubav prema celini za one koji su odmakli u svom procesu sazrevanja. {Naravno, taj unutarnji proces u pojedincima je nešto malo drugačija priča i ona kaže da oni što su napred nisu bolji od onih što su na začelju baš kao što je sa putnicima u prvom vagonu i onim u zadnjem vagonu jedne komopzicije.}
Jednostavno, ovaj prirodni proces ne možemo zvati niti nacionalizmom niti globalizmom već jednostavno procesom.
Odvojeno od toga možemo posmatrati pojavu nacionalizma i pojavu globalizma ako ih prethodno dobro sagledamo.
Na izvestan način, oni koji žele zaustaviti ili ukočiti ovaj prirodni proces stapanja čovečanstva u jednu homogenost sa uzvišenim stanjem svesti, nazivaju se nacionalistima jer se grčevito drže svoje uske pripadnosti. Ovo po malo podseća da na mladalčku družinu koja je u svom pubertetskom dobu negovala jedinstvo i odanost i svi su se zakleli na večito stanje nepromenjenosti. Međutim, priroda stvari čini da se u njima odvijaju procesi koje ne mogu zaustaviti pa polako jedan po jedan postaju "izdajnici." Kako? Jednostavno jedan po jedan se okreću nekoj svojoj ljubavi, otkidaju se od društva kojem su dali svoj zavet i odlaze u svet odraslih. Pred kraj trajanja društva ostaje još njih, trojica i ona poslednje dvojica kada vide da će se onaj treći odlepiti od njih jer je našao svoju 'lepšu polovinu' počinju da prave spletke i da umeću klipove - 'nacionalisti', zar ne? (Da, uradio sam ovo poređenje zato što ima jedan film koji baš obrađuje ovu tematiku mladalačke grupe koja se raspada na ovaj način.) Na kraju, prirodan proces je prirodan proces kojeg niko od nas svojom voljom ne može zaustaviti, pa tako ni ateisti ne mogu u svih narednih stotine hiljada života ostati ateisti jer se u njima počinje buditi uzvišena svest koja počinje da zna i razume.... No vratimo se da vidimo drugi vrh događanja.
Nacionalisti dakle koče prirodan proces, gde nasuprot njih sve više se rađaju i formiraju oni koji žele ubrzati konačni rezultat prirodnog procesa. Kažem da žele ubrzati konačno stanje u fizičkom smislu ali ne i unutarnje promene u ljudima, budući da je to nemoguće nametnuti i ubrzati baš kao što nacionalisti ne mogu zaustaviti promene ka napred.
Ovi koji žele ubrzati imaju negativan pristup celoj stvari iz sebičnih razloga baš kao i nacionalisti. Oni prethodni žele ostati parcijalno razbacani dok ovi žele sakupiti svo čovečanstvo ne zarad boljitka već da bi njime ovladali i kontrolisali ih - rade iz, naizgled samo njima 'poznate' koristi.
Budući da živimo u ovom svetu gde su dve sile uvek u suprotstavljanju pa jednu zovemo pozitivnom a drugu negativnom iako takva polarizovanost nije ni pozitivna ni negativna jer jedna pomera u pravcu u kojem se inače treba ići dok druga samo reguliše da ta brzina ne bude brža nego što je neophopdno jer brži proces duhovnog razvitka čoveka, brži nego što mi možemo ostati u balansu u da vladamo svojim situacijama - da ne zabodemo glavom u kakvu stenu (figurativno rečeno).
Ovi koji žele ubrzati stvar radi kontrolisanja čovečanstva nazvani su globalistima iako je globalnost neumitno ispred nas i ona će, ako umemo voditi računa da prirodnost procesa teče normalno, neumitno i neizbežno doći.
Kada bismo opuštenije posmatrali sve procese u našim zajednicama mogli bismo da vidimo da je svaki mikro događaj upravo vodio ka tom cilju.
Čak i sitni ratovi među manjim državama i naizmenična ujedinjavanja naroda ili nacija i njihovo ponovno odvajanje jesu procesi koji vode kao jedinstvenom konačnom cilju.
Svi mogući ciklusi na ovoj planeti i u unuverzumu, poznati i nepoznati, veliki ili dugotrajni do onih od nekoliko mikro sekundi vode ka konačnom i završnom stanju ili cilju.
Mimo toga, postoji nešto što ima cikluse koji su daleko iznad našeg sagledavanja a što će pre ili kasnije dovesti do navih krajeva i novih početaka koji nisu ništa drugo do li opet samo ciklusi.
Svako od nas je samo jedan cvet u vrtu izvrsnog baštovana koji nastoji da se mi razvijemo u nešto što još ne sagledavamo i nećemo sagledati sve dok ne realizujemo sebe i svoje postojanje da postanemo gospodarima vlastitog života.
