Srećna Nova godina

Живели и срећна нова година.

Слатко си ке насмејано, Лекизане

С Р Е Ћ Н А
С В И М А
Н О В А
Г О Д И Н А !



У чије се здравље вино пило
да му здраво и весело било
родило му жито и белица
и у кући све мушка дечица

Нек' је свима радост у срцу, а здравље и мир у породици

Ваистину се роди и срећан Божић свима!

Мир Божији, Христос се роди!

U zdravlje i po starom kalendaru, drage kolege i koleginice.

Kalí hroniá!

Feliz año nuevo!

Још мало историјских података:

Pre Prvog svetskog rata proslave Nove godine su bile retke i skromne, a činjenicu da je 1. januara nastupila "nova godina" novine su pominjale retko i nikada na prvoj strani.


Ipak, nakon Prvog svetskog rata ovo je počelo da se menja. Godine 1919. Srbija je prešla na računanje vremena po gregorijanskom kalendaru. Kako Srpska pravoslavna crkva nikada nije priznala ovaj kalendar ona je nastavila da obeležava praznike na dotadašnji način. I tako je rođena "Srpska Nova godina"...
Sudeći po novinskim naslovima i oglasima iz onog doba, ovo je izazvalo priličnu zabunu. Negde u to vreme i proslave Novih godina postaju sve češće, pa je među ondašnjim oglasima moguće pronaći reklame za doček "katoličke" nove godine, "pravoslavne" nove godine, "srpske nove godine"...

Od 1923. ovakvi oglasi doživljavaju pravi bum! U narednim godinama nije bilo viđenije beogradske kafane ili bioskopa koji nisu organizovali "dupli" doček Nove godine. Iako proslava 13. nikada nije bila zvanična Srbi su je rado slavili - veselo i pomalo iz inata.
Nakon Drugog svetskog rata nove vlasti su pokušale da zabrane slavljenje Srpske Nove godine. U arhivima je i danas moguće naći naredbe da kafane 13. januara moraju biti zatvorene do 22 časa, a čak se i na rođene tog dana gledalo sumnjičavo jer se nije sa sigurnošću znalo šta slave.
http://www.kurir.rs/zabava/zanimlji...e-prava-istorija-radosnog-januarskog-praznika

Dobar pokazatelj da ljudima nije stalo do ove Nove godine je odnos prangijanja i pucnjave, koje sinoć u mom kraju nije ni bilo. Čak su za Božić zapalili nebo, ali su se za Novu godinu po julijanskom istrošili. U moralnom smislu istrošili.

Mrkalj:

Dobar pokazatelj da ljudima nije stalo do ove Nove godine je odnos prangijanja i pucnjave, koje sinoć u mom kraju nije ni bilo. Čak su za Božić zapalili nebo, ali su se za Novu godinu po julijanskom istrošili. U moralnom smislu istrošili.

Kliknite za proširenje...

Uvedena je doduše i stroža kontrola upotrebe pirotehničkih sredstava maloletnim licima.
Načelno si u pravu. Sećam se kad su bile ratne godine, to nije bio fejk vatromet nego se baš prangijalo u nebo iz kalaša, kolta.

Slaven777:

Dragi učesnici (pod)foruma, želim da vam svima poželim srećnu novu 2018. godinu i zimske praznike; da se malo svi odmorite i provedete ih zajedno sa svojim bližnjima.

A sad...da ne ispadne da je tema otvorena od strane jednog moderatora najbanalnijim kršenjem pravilnika zašto obeležavamo baš 1. janua 2018. godiner? Zašto je ovo početak nove kalendarske godine?

Kliknite za proširenje...

Evo još jednom da pozdravimo sve naše forumaše.

I da se ja zahvalim svim moderatorima koji mi čestitaju u sanduče a ja ne mogu da im odgovorim jer nema mesta. Pozdravi svima! Nadam se da je ova godina bila mnogo bolja i da su je lepse docekali od mene (za mene je bila pravi kosmar-katastrofa).

P. S: Nadao sam se da će se ovde razviti diskusija zašto 1. januar a vidim da nije.

"Нова година ће, разуме се, стићи и онима који је не буду чекали. Међутим, сва чар и јесте у чекању, а не у Новој години. Лепо је чекати нешто у шта сте сигурни да ће доћи. Чекали смо у животу разне ствари, то сви знамо, а увек су нам и сигурно долазиле само нове године.”

Slaven777:

Evo još jednom da pozdravimo sve naše forumaše.

I da se ja zahvalim svim moderatorima koji mi čestitaju u sanduče a ja ne mogu da im odgovorim jer nema mesta. Pozdravi svima! Nadam se da je ova godina bila mnogo bolja i da su je lepse docekali od mene (za mene je bila pravi kosmar-katastrofa).

P. S: Nadao sam se da će se ovde razviti diskusija zašto 1. januar a vidim da nije.

Kliknite za proširenje...

Хвала, Славене.
Све најбоље у Новој 2019. години желим свим драгим саговорницима потфорума Историја.

На тему, ово јуче прочитах о 1. јануару као почетку нове године:

У савременом свету устаљено је да нова година почиње 1. јануара, али не постоји никакав астрономски или било који други природни догађај који би овај датум одређивао као почетак новог календарског циклуса. Први јануар као први дан у новој години је узет само као резултат договора и нема везе ни са каквим новим почетком астрономског циклуса, тада само математички започиње нови календарски циклус.

Саша Зарић, Истине и заблуде о календару, 2.1.2019.

Срећна нова година све најбоље вам желим!

Odgovor možda krije Tit Livije, 47. knjiga. Do 598. godine od osnivanja grada, godina je počinjala sa izborom konzula na martovske Ide, 15. marta, što je bio prvi mesec u godini. Usled pobune u Hispaniji, godina je bila pomerena na početak januara, više od dva meseca unatrag, kako bi rimske legije lakše mogle reagovati i biti spremni mnogo ranije, umesto kad zima uveliko bude prošla.

Slaven777:

Odgovor možda krije Tit Livije, 47. knjiga. Do 598. godine od osnivanja grada, godina je počinjala sa izborom konzula na martovske Ide, 15. marta, što je bio prvi mesec u godini. Usled pobune u Hispaniji, godina je bila pomerena na početak januara, više od dva meseca unatrag, kako bi rimske legije lakše mogle reagovati i biti spremni mnogo ranije, umesto kad zima uveliko bude prošla.

Kliknite za proširenje...

Evo i delića, očuvanog iz Perioha (13. i 14. red):

Titus Livius:

Consules anno quingentesimo nonagesimo octauo ab urbe condita magistratum kal. ian. inire coeperunt.

Mutandi comitia causa fuit quod Hispani rebellabant.

Kliknite za proširenje...

Tit Livije:

U godini petsto devedeset osmoj od osnivanja grada početak mandata konzula zapada na 1. januar.

Uzrok za ovu izmenu u datumu izbora bila je pobuna u Hispaniji.

Kliknite za proširenje...

Христос се роди!

Mrkalj:

I mi tebi želimo srećnu novu godinu. A razlog za obeležavanje prvog dana u novoj godini mi nije jasan. Znam samo da početak nove godine pada baš na 1. januar jer prethodna godina završava 31. decembra.

Kliknite za proširenje...

Na prvi pogled čini se da ništa ne povezuje englesku reč za veliku nesreću, hrabre branioce davno nestalih gradova Segede i Numancije, rimskog vojskovođu Kvinta Fulvija, afričke bojne slonove i prvi dan januara.

Međutim, izuzetan koloplet naizgled nepovezanih ljudi, mesta i događaja doveo je do toga da se baš 1. januara najveći deo čovečanstva raduje dolasku Nove godine, piše "Politikin Zabavnik".

Rimski legionari su na Iberijsko poluostrvo čvrsto zakoračili 206. godine pre n. e. predvođeni Scipionom Afrikancem, pobednikom dugotrajnog rata koji je Republika vodila protiv slavnog kartaginskog vojskovođe Hanibala Barke.

Scipionova pobeda u bici kod Ilipe označila je, međutim, tek početak niza ratova koji će potrajati skoro dve stotine godina, koliko je legijama trebalo da pokore borbene stanovnike Iberije.

Marko Tulije Ciceron pronicljivo je zaključio da je ova borba vođena „između smrtnih neprijatelja, ne da bi se odredilo ko je od njih snažniji, nego ko će je preživeti".

Napredujući dolinom reke Ebro rimske legije počele su osvajanje unutrašnjosti poluostrva pokoravajući keltiberska plemena koja su naseljevala obližnje Iberske i Pirinejske planine. Zahvaljujući sporazumu koji je 179. godine pre n. e. starosedeocima nametnuo rimski vojskovođa Tit Sempronije Grah, zavladao je prividan mir.

Sporazum je rimskoj Republici doneo brojne koristi, od naplate danka do korišćenja velikih rudnih bogatstava. Međutim, želja za slobodom među pokorenim plemenima nije utihnula, naprotiv, postajala je sve snažnija.

DODATNO VREME

Prva se na otpor odvažila Segeda, prestonica naroda Bela (lat. Belli). Nakon što su godinama bezuspešno pokušavali da rimski Senat uvere u nepravednost nametnutih obaveza, građani Segede odlučili su da se suprotstave Rimu.

Da bi što spremnije dočekali očekivani rimski odgovor, oni su 154. godine pre n. e. počeli obnovu gradskih zidina. Za taj obiman posao zatražili su i dobili pomoć od stanovnika manjih susednih naselja, kojima su zauzvrat ponudili utočište.

Umesto odgovora, rimski senatori naredili su građanima Segede da odmah prekinu sve radove na gradskim zidinama. Istovremeno je zahtevana i neodložna isplata danka nametnutog sporazumom.

Uz to, Senat je zahtevao da se određeni broj ratnika Segede priključi rimskoj vojsci kao saveznik. Odgovor Segeđana bio je nedvosmislen, a zabeležio ga je istoričar Apijan Aleksandrijski: „Što se zidina tiče, odgovorili su Keltiberi, Grahovim sporazumom zabranjeno je podizanje novih utvrđenja, ali ne i obnova postojećih. Što se danka i slanja savezničkih trupa tiče, rekoše da su ih sami Rimljani naknadno oslobodili ovih nameta."

To su bile istinite tvrdnje, pisao je Apijan, i dodao: „...kada je Senat darivao izuzeća od obaveza, uvek je dopisivano da će ona trajati samo onoliko koliko to Rimljanima bude odgovaralo".

Rat je bio na pomolu a Rimljani su to uvek najozbiljnije shvatali. U prethodnim sukobima sa Keltiberima rimska strana učestvovala je sa prilično malim vojskama, od 10.000 do najviše 15.000 ratnika predvođenih pretorima.

Ovoga puta vrhovno zapovedništvo povereno je nastupajućem konzulu Kvintu Fulviju Nobilioru, sinu vojskovođe Marka Fulvija koji je ranije uspešno ratovao baš u Iberiji.

Njemu je na raspolaganje stavljena velika vojska – dve legije rimskih građana, odnosno 10.000 legionara, isti broj italskih saveznika i oko 2400 konjanika. Snaga rimske vojske svedočila je da se Senat odlučio za svobuhvatan ratni pohod koji je prevazilazio prvobitni cilj – kažnjavanje Segeđana.

MESEC MART NA RIMSKOM MOZAIKU

Novi konzul mogao je da okupi vojsku tek nakon svog izbora. Organizovanje ovako velike pohodne vojske zahtevalo je i vreme i trud. To je značilo da Nobilior ne bi stigao u Iberiju pre početka leta 153. godine pre n. e. Rimljani ne bi imali dovoljno vremena za ostvarenje planiranog vojnog cilja jer je jesen rano stizala u planinska područja, pa je već u septembru bilo gotovo nemoguće nastaviti ratne operacije. Vojske Rimljana ranije su zbog ovog pretrpele sramne poraze. Zato je Nobilioru bio neophodan još jedan važan strateški činilac – dodatno vreme.

DVA DRAGOCENA MESECA

Novi konzuli u Rimu birani su na martovske Ide, odnosno 15. marta. Toga dana istovremeno je zvanično počinjala nova godina. Sveštenici predvođeni prvosveštenikom boga Jupitera prinosili su, tokom duge svečanosti, žrtve vrhovnom božanstvu rimskog Panteona. Običan narod veselio se slaveći dolazak Nove godine uz obilje hrane i pića. Izbor konzula, verske svečanosti i svetkovine bili su deo viševekovnog običaja vezanog za ovaj dan.

Jedan od sačuvanih fragmenta 47. knjige istorijskog dela „Od osnivanja Grada" rimskog istoričara Tita Livija rečit je svedok nove i značajne promene: „Konzuli su od pet stotina i devedeset osme godine od osnivanja Grada stupali na dužnost na januarske Kalende (1. januara). Uzrok za promenu datuma izbora bila je pobuna u Hispaniji".

Ovaj kratak zapis potvrđuje da je prilikom izbora Kvinta Fulvija Nobiliora i njegovog kolege Tita Anija Luska došlo do pomeranja datuma početka zvanične rimske kalendarske godine. Nobilior je dobio dva dragocena meseca više da bi na vreme okupio vojsku, otpremio je u Iberiju i tamo uspešno okončao vojni pohod. Niko od onih koji su o tome odlučivali nije ni slutio kakve dalekosežne posledice nosi ova promućurna administrativna odluka. Pojedini istoričari veruju da rimskom Senatu, jednako kao i stanovnicima malog pobunjenog grada na Iberijskom poluostrvu, možemo da zahvalimo za datum kada proslavljamo početak Nove godine.

Kvint Fulvije Nobilior najverovatnije je početkom aprila 153. godine pre n. e. uplovio u luku Tarako, današnju Taragonu, gde ga je čekalo oko 7.000 iberskih saveznika. Ne gubeći vreme, krenuo je prema Segedi predvodeći moćnu vojsku koja je brojala 30.000 ratnika. Obnova gradskih zidina nije bila završena, što je prisililo Segeđane da bez borbe grad prepuste neprijatelju.

Predvođeni vojskovođom Karom, uputili su se prema snažnom utvrđenju Numanciji gde su pronašli utočište i dobili nove saveznike. Nobilior je razrušio Segedu kao primer i upozorenje šta čeka one koji se pobune protiv vlasti Rima. Ubrzo nakon toga primio je poslanstvo iz Numancije. Izaslanici su pokušali da posreduju u korist Segeđana, ali su bili nadmeno odbijeni. Nobilior je zahtevao da i jedni i drugi predaju oružje ili će biti kažnjeni. Numantinci nisu prihvatili ultimatum, te su se neobavljena posla vratili u svoj grad.

KAD SLONOVI POBESNE

Iako je prvobitan cilj pohoda postignut, bilo je očigledno da je protivnik ostao neporažen. Nobilior je zato poveo vojsku ka Numanciji putem koji je jednim delom prolazio kroz gustu i nepreglednu šumu. Tu je Kar postavio zasedu, predvodeći savezničku vojsku Segedije i Numancije koja je brojala više od 20.000 ratnika. Rimljani su bili potpuno zatečeni.

U žestokom okršaju poginulo je 6.000 legionara. Disciplinovani rimski vojnici ipak su uspeli da se probiju izvan šume gde su pružili snažan otpor, ublažiši tako potpuni poraz. Brojno nadmoćnija rimska konjica zaustavila je i odbacila Keltibere.

U konjičkom okršaju poginuo je hrabri vojskovođa Kar. Njegova smrt i dolazak noći okončali su bitku. „Ova nesreća desila se na dan kada Rimljani proslavljaju praznik boga Vulkana (23. avgust)," precizno je zabeležio Apijan i nastavio: „Od tada nijedan (rimski) vojskovođa nije počinjao bitku tog dana, osim ako je na to bio primoran".

Rimljani su dan u kojem se dogodila nekakva velika nesreća ili neočekivani vojni poraz zvali dies ater – crni dan. Danas se ovaj izraz u engleskom i francuskom jeziku koristi za nesreću ili katastrofu (engl. disaster, franc. désastre).

Poraz nije pokolebao upornog rimskog konzula. Tri dana nakon bitke podigao je veliki utvrđeni logor u koji su ubrzo pristigla pojačanja – deset bojnih afričkih slonova i 300 konjanika koje je poslao Masinisa, kralj Numidije i saveznik Rima. Posebno ohrabren dolaskom slonova, Nobilior je odlučio da bez oklevanja napadne Numanciju.

S pravom je očekivao da će ove zastrašujeće životinje pojavom izazvati pometnju u redovima protivnika. Numantinci su u međuvremenu izabrali nove vojskovođe, Amba i Leuka, koji su postrojili ratnike na padini ispred gradskih zidina.

Nobilior je slonove postavio iza legija i tako ih sakrio od pogleda neprijatelja. Pošto je bitka ravnopravnih protivnika trajala neko vreme, u pogodnom trenutku rimski legionari razmakli su redove i propustili slonove napred.

Ratno lukavstvo rimskog konzula u potpunosti je uspelo. Apijan je zapisao: „Keltiberi i njihovi konji, koji nikada pre toga nisu videli slonove, bili su kao munjom pogođeni i u velikom strahu pobegli su prema gradu". Izgledalo je da su hrabrost i sreća potpuno napustili branioce, te da je bilo samo pitanje vremena kada će rimski legionari nahrupiti kroz gradske kapije.

Tada se iznenada desio neobičan događaj koji je preokrenuo tok bitke. Slon koji se najviše približio zidinama bio je pogođen velikim kamenom u glavu. Životinja se, gotovo poludela od bola, okrenula i počela da gazi kroz redove nastupajućih rimskih legionara.

Uznemireni trubljenjem svoga sadruga i ostali slonovi krenuli su u beg pobesnelo gazeći i bacajući u vazduh sve pred sobom. „Tako je to uvek sa slonovima kada se razjare," rezignirano je zaključio Apijan: „Kada su takvi svuda vide protivnika; zato neki misle da su oni svakome neprijatelji zbog svoje prevrtljivosti". Videvši rasulo u rimskoj vojsci, Numantinci su jurnuli iz grada. U gonjenju su ubili tri slona i više od 4.000 legionara. Bitka se tako, potpuno neočekivano, završila novim rimskim porazom.

DO OLTARA MIRA

Nobilior se nije odmah povukao iz okoline Numancije. Nastavio je da napada okolna mesta koja su pružala pomoć pobunjenom gradu, ali sa malo uspeha. U jednom od okršaja poginuo je i rimski zapovednik konjice, izvesni Biesije.

Uspeh Numantinaca naveo je neka keltiberska plemena, nevoljne saveznike Rima, da priđu pobunjenicima. Legionari su zbog toga dočekali oštru ibersku zimu potpuno izolovani.

Mnogi su stradali, što od ruke neprijatelja dok su prikupljali ogrev i namirnice van logora, što od hladnoće i nestašica u samom logoru. Tako se neslavno završio pohod Kvinta Fulvija Nobiliora na pobunjene Keltibere.

Ovo je bio prvi u nizu neuspešnih pokušaja rimske Republike da pokori hrabre stanovnike Numancije. Punih dvadeset godina trajao je rat moćnog Rima i malog grada u vrletima Iberijskih planina. Apijan je zabeležio: „Već umoran od ovog Numantinskog rata, koji je bio težak i razvukao se preko svakog očekivanja, rimski narod izabrao je Publija Kornelija Scipiona Emilijana, osvajača Kartagine, verujući da je on jedini čovek koji može da pokori Numantince". Tako je i bilo. Numancija se predala u leto 133. godine pre. n. e. posle opsade kakva do tada nije bila zabeležena u vojnoj istoriji.

Scipion Emilijan podigao je oko celog grada osam logora i utvrđenja koje je povezao rovovima i palisadom dugačkom gotovo devet kilometara, potpuno onemogućivši prilaz Numanciji. Stanovnici grada, izmoreni glađu i stalnim rimskim napadima, bili su „zahvaćeni najstrašnijim besom, odlučni da sebi oduzmu živote, uništavajući i svoje najbliže i svoje domove, oružjem, otrovom i požarima koje su podmetali svuda.

Tek kada su svu čoveku svojstvenu hrabrost istrošili (malobrojni) odlučiše da se predaju," zapisao je, ne bez divljenja, rimski istoričar Flor. Scipion je zatražio da predaju celokupno oružje na dogovorenom mestu. Numantinci su za to zaražili još jedan dan, što im je odobreno. Mnogi su tog dana, skrhani očajem, digli ruku na sebe radije nego da dožive predaju grada. Nakon svega, Numancija je do temelja razrušena.

Pad Numancije nije označio kraj borbe Keltibera protiv rimske prevlasti. Okršaji su vođeni dugi niz godina nakon toga. Rimski istoričar Tit Livije ponudio je sledeće obrazloženje:

„Hispanija je, po prirodi zemljišta i karakteru svojih stanovnika, bila najbolje prilagođena od svih mesta na svetu za ozbiljno nanošenje gubitaka i neprestano obnavljanje neprijateljstava. To su razlozi zašto je Hispanija, iako je bila prva kopnena provincija u koju su Rimljani ušli, takođe bila i poslednja koju su osvojili; istrajavajući sve do našeg vremena, kada je napokon bila pokorena pod vođstvom i dobrom srećom Avgusta Cezara".

SNIMAK IZ VAZDUHA ARHEOLOŠKIH OSTATAKA

Tako je tek prvi rimski car 19. godine pre n. e. s neskrivenim ponosom mogao da kaže da je posle dva veka ratova pokorio celo Iberijsko poluostrvo i prisajedinio ga Carstvu. Oktavijan Avgust je na čelu Senata u čast mira, koji je konačno zavladao rimskim svetom, 13. godine pre n. e. osveštao veličanstveni spomenik – Oltar mira (lat. Ara Pacis) koji i danas svedoči o neverovatnoj upornosti Rimljana da nametnu svoje viđenje „mira" svima koji su pokušali da im se suprotstave.

ZIMSKE VRUĆINE

Kalendar koji su ustanovili stari Rimljani i danas je, gotovo neizmenjen, u svakodnevnoj upotrebi. Njihov najstariji kalendar imao je samo deset meseci. Mart (lat. Martius), prvi mesec u godini nosio je ime boga Marsa. Za drugi mesec, april (lat. Aprilis) nije sigurno utvrđeno poreklo imena. Dok jedni smatraju da je ovaj mesec dobio ime prema boginji Afroditi, odnosno Veneri, drugi veruju da naziv potiče od latinske reči aperio u značenju otvoriti, jer se tokom ovog meseca priroda budi, odnosno otvara.

Poreklo naziva za treći i četvrti mesec takođe nije sa sigurnošću utvrđeno. Maj je najverovatnije dobio ime prema Maji, boginji rasta i plodnosti, dok je jun nosio ime boginje Junone, zaštitnice braka i Jupiterove supruge. Pesnik Ovidije nudi nešto drugačije objašnjenje. Po njemu maj je dobio ime prema precima, starima, (lat. maiores) dok je nasuprot njemu jun bio posvećen mladima (lat. iuniores).

Peti i šesti mesec nosili su imena prema rednim brojevima: kvintilis (lat. Quintilis), peti i sekstilis (lat. Sextilis), šesti mesec. Potom su ih sledili septembar (lat. September), odnosno sedmi, oktobar (lat. October), osmi i novembar (lat.November), kao deveti mesec.

Godina se završavala u decembru (lat. December). Naš dvanaesti mesec nosi tako pomalo neuobičajeno ime – deseti. Ova godina imala je samo 304 dana, što je Rimljanima moralo stvarati velike probleme.

Kao potvrdu za ovu pretpostavku Makrobije je u svom delu „Saturnalije" zapisao i sledeće:

„Povremeno se dešavalo da ciča zima zapadne u letnje mesece i suprotno tome, velike vrućine zavladaju u zimskim mesecima. Kada se tako nešto dogodilo, bilo je dozvoljeno da se pridoda određeni broj dana, a da se ne pominje ime meseca, tako da se doba godine prilagodi pojavama na nebu koje su bile odgovarajuće za tekući mesec."

Zbog nepraktičnosti ovakvog kalendara pojedini naučnici smatraju da je rimska godina uvek imala dvanaest meseci. Istorijski izvori pripisuju legendarnom osnivaču Rima, Romulu i njegovom nasledniku Numi Pompiliju stvaranje takvog kalendara. Prema predanju oni su dodali još dva meseca – januar (lat. Ianuarius) i februar (lat. Februarius).

Januar je bio posvećen bogu sa dva lica Janusu, božanstvu početka i promene, dok se poreklo imena februara vezuje za kult pročišćenja (lat. Februatio). Čini se da su ova dva meseca prvobitno pridodata na kraj godine, ali su kasnije pomerena na njen početak, prenosi "Zabavnik".

Da oživimo opet ovu temu i obeležavanje političkih događaja oko Numancije i Segede.

Срећна вам била среће и здравља вам донела ! Још више пара од умотворина Бога ми танка је вајда))))