Источноазијска архитектура (Кина, Кореја, Јапан)

Za sreću

Zen izdvojeni arhitektonski stil bio je rasprostranjen željom ranih zen kaludjera za jednostavnošću i njihovom potrebom za traganjem za mirom. Discipline zena same po sebi doprinele su izrastanju svojih sopstvenih principa dizajna, koji su prirodno proistekli iz skromnog života sveštenika. Mnogi zen manastiri i druge gradjevine iz perioda XIII veka bili su inspirisani ranijim kineskim modelima perioda Sung (960-1279) i bili su konstruisani u kara-yo, ili "kineskom stilu". Mada nisu partikularno zen po svojoj spoljašnjosti, ove gradjevine uvode arhitektonske predstave koje su još uvek integralne u japanskoj arhitekturi. Na primer, sala za meditaciju, ili zendo, predstavlja verovatno sobu u zen manastiru koja postaje arhetipom jednostavnog zen stila. Stroga priroda ovog velikog prostora, sa jednostavnom drvenom strukturom, slamnatim tatami strunjačama, i sa malo nameštaja, virtuelno je nepromenjana od asketske ere Kamakura, kad je nastala. Prirodan, uzdržan prostor zendo-a sa svojom čistotom forme i oblika, radikalno je uticao na japanski unutrašnji dizajn i vodio je modernom zen prostoru za stanovanje, onakvom kakav je poznat danas.

Od perioda XIII veka pa nadalje, uticaj nepretenciozne zen arhitekture, sa sensom za spiritualnom slobodom u harmoniji sa prirodom, proširio se po celom Japanu i uticao je na projekte japanskih kuća za stanovanje i drugih tradicionalnih gradjevina. Poput arhitektonske tradicije drugih zemalja, japanske kuće su u sebi nosile lokalne materijale za gradnju, uticaje lokalnog prirodnog okruženja i klime. Po celom Japanu, izobilje gradjevinskog materijala kao što su drvo i drugi prirodni materijali, kao glina, bambusova trska i hartija – koji su svi imali kapacitet male apsorbcije toplote – bilo je korišćeno da se postigne dobra otpornost gradjevina na toplotu i vlažnost i relativno dobre performanse gradjevina na česte zemljotrese. Medjutim, tipovi objekata koji su predstavljali fundamentalne zen inspiracije nisu bili toliko religiozni koliko su bili sekularni – da napomenemo kućicu za čaj ili chashitsu. Ova skromna, jednostavna struktura vodi poreklo iz druge polovine XVI veka a bila je gradjena od prirodnih materijala u primitivnom stilu seljačke kolibe. Njena unutrašnjost je skoro sasvim prazna. Pod je pokriven tatami strunjačama; zidovi su napravljeni od prirodnog drveta i mešavinom blata i gline koja liči na gipsanu zidnu oblogu. Poput prozora, shoji pregrada načinjena od pirinčanog papira stvara meko difuzno svetlo koje daje enterijeru utisak mirnoće. Niski ulaz, ili nijiriguchi, oblikovan je tako da se oni koji su pozvani na čaj osećaju ponizno i skromno: gosti literarno treba da puzeći udju u sobu za čaj – akcija koja označava da sve socijalne različitosti i ponosi treba da budu ostavljeni iza ulaza u ovaj "svet čaja".

Rani japanski enterijeri kuća za stanovanje bili su upotpunosti oblikovani kao religiozna arhitektura, pošto su graditelji toga doba težili da "uhvate" duh zena u svojim osećanjima vezanim za prirodu koja su proistekla iz taoizma. Ovo je dovelo do radjanja zen inspirisane japanske kuće, poznate pod imenom shoin-zukuri, koja je nastala u Muromachi periodu. Ona je zamenila kuću starog stila shinden-zukuri i podstrekla razvoj novog stila stanovanja koje je uključilo smele karakteristike koje su se nalazile u asketskoj kulturi zen kaludjera i bushi-ja, nove klase ratnika. Zbog uticaja zena na svakodnevni život, arhitekti su opremali shoin-zukuri mnogim elementima koje su pronalazili u hojo, rezidenciji zen opata. Na primer, shoin (iz kojeg je deriviralo ime za ovaj tip arhitekture) je bio pisaći sto u formi prozora, koji je često formirao deo malog studija ili prostora za rad i učenje. Takodje je postojao toko ili tokonoma – niša ili udubljenje sa uzdignutom platformom koja se danas koristi za izlaganje umetničkih radova ili umetničkih cvetnih aranžmana a takodje, što je bila upotreba u prošlosti, za izlaganje budističkih svitaka pisanih finom kaligrafijom. Nadasve, postojala je tana – polica ugradjena u zid sa funkcijom smeštanja svetih svitaka i svetih tekstova; u kasnijoj upotrebi, korišćena je kao prostor ostave.

Ostali elementi zen enterijera koji su bili preuzeti iz manastira uključivali su shoji pregrade i tatami prostirke za pod. Takodje je karakterističan ulazni hol, ili genkan, koji predstavlja klasičnu karakteristiku japanske kuće. Ipak bila je to jednostavnost i čistota zen manastira koja je imala najveći uticaj na graditelje ovih kuća, koja simbolizuje istinsku tradiciju zena.

Na kraju, treba naglasiti da zen, na isti način kao što predstavlja sistem verovanja, nije imao tvrda niti stalna čvrsta pravila, pa su zen dizajneri pojedinih perioda mogli slobodno da eksperimentišu: njihovo jedino ograničenje bilo je zenovsko insistiranje na mirnom, spokojnom ambijentu i sredini u kojoj se boravi, gde je priroda diktirala teme a gde je izbegavana eklektična natrpanost. Mnoge ove karakteristike i danas su prisutne u japanskoj kući gradjene u modernom japanskom stilu – često su reinterpretirane ili modernizovane, ali sve zajedno su proistekle iz istog religioznog porekla.

Nigde ne vidimo toliko jasno duboki, prožimajući uticaj zen budizma koji je on imao na japansku kulturu, nego u Zen vrtu. Da bi se razumela duhovna suština ovog jedinstvenog stila pejsažiranja, potrebno je poznavati geografske uslove u kojima je zen vrt nastao, isto kao i kompleks uticaja prirode i društva koji su formirali njegov oblik. Japanski arhipelag se sastoji od dugog uskog niza ostrva; više od 75 procenata japanske kopnene mase pripada planinama, dok je ostali deo zemlje komponovan od stepenastij zakošenih dolina i uskih priobalnih zaravni. Topla morska klima i frekventne kišne padavine kreiraju vlažnu, maglovitu klimu koja podržava bogatu i raznovrsnu floru. Ovakva klima, kombinovana sa ograničenjima nedostatka zemljišta za gradnju i razvijenim gajenjem pirinča na terasastim poljima, načinila je uticaj na stvaranje karakterističnog japanskog vrta.

Pored prirode, najraniji uticaj na stvaranje japanskog vrta došao je od kineskog vrta koji je prvi put kreiran pre oko 5.000 godina. Antička tradicija taoističkih pejsaža, ispunjena simbolizmom, verovatno je dospela u Japan preko Koreje u VII veku, uspostavljajući okvirne principe zen vrtova. Zen budizam, ipak, nije dospeo u Japan sve do kasnog XII veka, verovatno sve do 1250, za vreme ere Kamakura (1185-1333), kad su vrtovi radjeni pod uticajem zena postali česti. Čak i u to vreme, jak kineski uticaj se zadržao na vrtovima podignutim u dvorištima oko budističkih hramova. Mnogi artefakti iz kine su u to vreme prenešeni, kopirani, ali i rafinirani. U tom periodu, japanska intelektualna elita je pronalazila svoju višu afirmaciju života tako što je prevazilazila trivijalnost sveta i pronalazila skrivene spiritualne istine u zenu. U periodu prosperiteta, za vreme vladavine Miromachi-ja, 1392, pojavljuje se alegorična forma dizajna vrta, koja se izražava sa jačim namerama, što dovodi do stvaranja onog što danas nazivamo pravim zen vrtom. Dizajneri su nastojali da kreiraju balans izmedju snaga koje daju život i koje kontrolišu naturalan svet i harmonije i reda sadržanih u zenu, što je dovelo do stvaranja apstraktnog stila vrtlarstva. Ključni elementi koje su koristili bili su jednostavnost i sugestivnost; a ova dva kvaliteta vodila su kreiranju vrtova sa vrstom stilizovanog naturalizma do podražavanja dubljeg afiniteta izmedju čoveka i prirode i usadjivanja cenjenja svakodnevnih stvari. Nadasve, zen vrtlari su želeli da obezbede fizičku okolinu za tihu kontemplaciju i meditaciju. Vrt je bio mesto gde su sveštenici, učenici, nobl gradjani ili ratnici mogli da pronadju predah od rigoroznog svakodnevnog života. Tu, u neprekinutoj mirnoj nebeskoj atmosferi, načinjenoj da bi se stvorili uslovi za dublje razumevanje zen principa, svi oni su mogli da uzvise svoju svest o lepoti i istini i podele je sa prirodnim svetom, dostižući cilj – zen prosvetljenje.

Budući da su rani zen vrtovi bili skromno izraženi, oni nisu naličili današnjim, više stilizovanim japanskim vrtovima. Ornamentalne ikone, kao što su kamene lanterne, bazeni za vodu ili kamenovi na koje se staje pri prelaženju vode – koje su tipične za klasičan dizajn japanskog vrta – bili su kasniji pridodati elementi u čajnim vrtovima u periodu vladavine Azuchi-Momoyama (1568-1600) i narednom Endo periodu. Nasuprot, zen baštovani su bili vrlo asketskog ukusa. Njihovo konstantno traganje za unutrašnjom istinom u eksternalnom svetu, načinilo ih je prezrivim prema veštačkim predekorisanim formama.



Mnogi vrtovi budističkih hramova bili su alegorički – bili su projektovani da odražavaju religiozne tehnike zena i verovatno su ih koristili za prenošenje budističkih poruka; takodje su impersonirali mistične pejsaže antičke Kine. Elementi koji su imali spiritualna značenja uključivali su suve kamene vodopade – kare-san-sui. Mostići, poznati pod japanskim nazivom hashi, bili su više alegorični nego funkcionalni elementi u zen vrtu. Alegorični su bili zato što su smatrani da spajaju svetove – često onaj ljudski i drugi, spiritualni, kao i nebo i zemlju. Simbolizam je korišćen i kod kansho – teien (kontemplativnih vrtova, vrtova za kontemplaciju)u dvorištima zen hramova, gde su kameni mostovi ponekad bili podignuti iznad peščane ili šljunčane izgrabuljane površine ili kosine, načinjene da izgleda kao tekuća voda reke. Kameni mostovi su imali značenje čovekovog prelaska iz fizičkog sveta u više spiritualno stanje svesti.

Vrt u hramu Rjoan-đi u Kjotu, Japan, sa svojim čuvenim kamenim formacijama linearno poređanim kako bi pospešili meditaciju.

Za vreme Muromachi perioda (1392-1568) elementi zen vrtova su poprimili novi kontekst i namenu, pošto novi vrtovi oko hramova nisu više bili planirani za odmor, već za spiritualno istraživanje. Ovi vrtovi nisu bili, ipak, primarno korišćeni za meditaciju – već pre za kontemplaciju, kao što njihovo ime kansho-teien ("kontemplacioni vrtovi") implicira. Ukratko, ovi vrtovi hramova su bili potpuno sa različitom svrhom od vrtova dizajniranih jedino za fizičko uživanje ili lepotu: umesto toga, kontemplativni vrtovi su bili dizajnirani kao produbljena ekspresija zen filozofije i kao sredstvo samo-istraživanja i samo-ispitivanja, kao staza koja vodi ka prosvetljenju.
Slobodan Maldin

Hram Kongobu-ji, najveća zen bašta Japana

Ovo su fotografije japanske arhitekture,stare 100 godina...





Hram u Jokohami

Architects: Hideo Kumaki Architect Office
Location: Saitama, Japan

Ovaj pristup japanskoj arhitekturi zasniva se na Origami umetnosti savijanja papira,koji je takođe deo japanske kulture

Malezija

Zamak Himedži, Japan



Himedži zamak je najbolje očuvan feudalni zamak u Japanu, koji datira iz 14. veka, mada je sadašnju formu stekao tek u 17. veku. Takođe je poznat i kao "Bela čaplja" zbog boje njegovih drvenih zidova, koji su prekriveni belim gipsom, da bi se zaštitili od vatre.
Najpoznatija atrakcija u ovom zamku je lavirint puteva i kapija koji vodi do glavne zgrade, sagrađen da zbuni i zadrži napadače, ali pošto zamak nikada nije bio napadnut ova odbrambena strategija nikada nije testirana. Himedži je najlepši, ali i najposećeniji, tokom prolećnog cvetanja trešanja.

Japanske pagode i zemljotresi

Tradicionalne japanske pagode, za razliku od mnogobrojnih zgrada i kuća, iz godine u godinu prkose čestim zemljotresima i ostaju „čvrsto na zemlji“. U čemu je njihova tajna?
Godinama niko nije mogao da razume kako u Japanu, seizmološki jednoj od najaktivnijih zemalja sveta, ogromne zgrade nestaju sa lica zemlje pod njenim potresima dok tradicionalne pagode ostaju netaknute. Zapisi pokazuju da su samo dve ovakve građevine srušene tokom zemljotresa u proteklih 1.400 godina.
Pagode predstavljaju indijske, kineske, korejske i japanske kultne građevine od kamena ili drveta. To su budistički hramovi nalik tornju, obično kružnog oblika. Toji pagoda je najviša i visoka je 41 metar. Sagrađena je pre oko 400 godina i preživela je veliki broj snažnih zemljotresa i oluja. Katastrofalni Hanshin zemljotres koji je pogodio Japan 1995. godine, odneo je oko 6.400 života, srušio autoputeve, spljoštio poslovne prostorije i opustošio grad. Ipak, ostavio je veličanstvenih pet spratova Toji pagode.

Moderne studije bavile su se dizajnom pagoda i pokušavale da otkriju njihovu tajnu. One su, najpre, vrlo fleksibilne strukture, a drveni zglobovi i podupirači koji se nalaze u njihovoj unutrašnjosti nisu čvrsto pričvšćeni jedni za druge. Ipak,naučnici tvrde da je centralni stub u pagodama ključan zašto ove građevine odolevaju brojnim zemljotresima.



Japanski naučnici su posmatrali način na koji se pagode njišu tokom zemljotresa i videli da se one u vazduhu pomeraju poput zmije koja gmiže. Pagode obično imaju pet spratova, međutim, svaki od njih ima sposobnost da se pomera nezavisno od onih drugih.
Kada je japanska građevinska industrija osetila dovoljno samopouzdanja za takav poduhvat, 1968. godine izgrađena je poslovna zgrada Kasumigaseki koja je sadržala podupirače nalik onim koje imaju pagode. Zgrada se i danas nalazi u centru Tokija, ima 36 spratova i smatra se remek-delom.

Na arhitekturu u Japanu je dosta uticala kineska arhitektura mada postoje razlike između njih dve. U kineskoj arhitekturi je, izloženo drvo na građevinama bilo farbano, a u Japanu nije bilo farbano. Takođe, kineska arhitektura je bazirana na načinu života u kome su se koristile stolice za sedenje dok su u Japanu ljudi tradicionalno sedeli na podu mada, taj običaj je krenuo da se menja tokom Meiđi perioda (1868-1912). Na japansku arhitekturu je uticala i klima. Leta u Japanu su duga, vrela i vlažna i prema toj činjenici su građene kuće. Tradicionalna kuća je pravljena tako da vazduh može da struji kroz nju, a drvo je bio materijal od koga su se pravile jer je leti bio hladan, zimi topao i fleksibilan je kada dođe do zemljotresa. U Asuka periodu (593-710), budizam je uveden u Japan iz Kine i budistički hramovi su građeni na kontinentalan način. Od tog vremena, budistička arhitektura je imala veliki uticaj na japansku arhitekturu.

Hram Horjuđi, sagrađen 607. godine i obnovljen 670. godine posle velikog požara, je jedna od najstarijih drvenih građevina na svetu. Nalazi se među budističkim spomenicima, u oblasti Horjuđi koja je proglašena Svetskom baštinom UNESCO-a 1993. godine. U Nara periodu (710-794), glavni grad Heiđokjo je bio izložen u Nari na način sličan kineskoj prestonici gde su ulice bile uređene kao tabla za igranje dame. Mnogi hramovi i palate ovog perioda su bile gradjene u Tang stilu koji je došao iz Kine. U Heian periodu (794-1185), kineski elementi su bili potpuno prihvaćeni i nacionalni stil je razvijen. Kuće aristokratije (plemstva) u Heiankjou, današnjem Kjotou, su bile građene u šinden-zukuri stilu, u kome su glavne zgrade i sobe za spavanje bile u centru i bile su povezane hodnicima sa okolnim zgradama. Mnoge tvrđave su izgrađene u XVI veku, kada su feudalci vladali japanskim društvom. Iako su građene radi odbrane, tvrđave su povećavale ugled feudalca i to je bila njegova kuća. Nekoliko ih je ostalo do danas, i dive im se zbog tenšukakua(donđon). Građevine u kojima se živelo unutar tvrđeve i sobe za spavanje u budističkim hramovima, su često građene prema posebnom stilu nazvanom šoin-zukuri, koji je uključivao nove karakteristike – providan i neprovidan papir – pokriveni klizni paneli (odnosno šođi i fusuma)

i tepisi od trske (tatami) – koji su i dalje ključni elementi u tradicionalnoj Japanskoj kući.



Veličanstven postojeći primer ovog stila je Ninomaru palata, Ninđo tvrđava u Kjotou iz XVII veka. U XVII veku, šoin-zukuri stil je kombinovan sa odlikama sukija, u kući u kojoj se obavljala čajna ceremonija, da bi se stvorio sukija-zukuri stil. Karakteriše ga delikatna osećajnost, elementi drva i jednostavnost ukrasa.
Najbolji postojeći primer ovog stila je Kacura palata u Kjotou, koja je poznata po skladnom uklapanju zgrada sa pejzažem. RJOKAN Rjokan je olicenje najboljih elemenata Japana iz starih vremena kao sto su kultura, tehnologija,umetnost, običaji. Rjokan je mesto gde se moze iskusiti zivot japanskog naroda i oni su idealan način da se upozna onaj pravi Japan.. Nastaje u Nara periodu, i tad su postojale kuce za odmor, to su objekti za putnike da prespavaju preko noci,medjutim,jako su bili otezani uslovi za putovanje pa monasi su sagradili prvi rjokan sa ciljem da pomognu putnicima

U Heian periodu prvi rjokan su bile vile i hramovi U kamakura periodu nastaju dve vrste rjokana : kicin jado i hatago..kicin jado je nastao zbog činjenice da obroci nisu bili obezbedjeni, putnici su placali cenu drveta koji su koristili za kuvanje sopstvenog obroka, U edo periodu, putevi su konstruisani, ekonomska situacija se popravila, to je dovelo do cestih putovanja trgovaca. Da bi ih podrzali hatago je obezbedio hranu i bio novo osnovan. U pocetku su kicin jado i hatago bili jedno pord drugog ali u drugoj polovini edo perioda hatago je postao nesto sassvim uobicajeno. U medjuvremenu sogunat je stabilizovao sistem poznat kao sankin kotai sa ciljem da se spreci da feudalni carevi zloupotrebe svoju moc. Zbog toga su mroali da putuju u Edo i kada bi putovali morali su da prenoce. Zato se pojavljuju dve vrste smestaja : hodjin i vaki hodjin. Hodjin je primarni a vaki hodjin sekundarni smestaj. Kada bi se poredio hodjin i hatago onda bi se reklo da je hatago sasvim uobicajen smestaj dok je hodjin luksuzniji. Kasnije tokom Meidji reformacije donete su radikalne promene u načinu putovanja. Umesto da putuju peske poceo je voz da se koristi kao transportno sredstvo i mnogi rjokana bili su blizu zeleznike stanice. Sredinom 195o ponovo postaju popularni jer se ekonomija razvila, rjokan se izgradjuje jedan za drugim, ljudi cu poceli da ih posecuju zbog unapredjenja, kvaliteta, jedinstvene karakteristike. Japanske kuce U drevnom Japanu su u pocetku postojale samo dve vrste kuca. Prva vrsta je ustvari bila vrsta zemunica, koja se gradila tako sto su se stubovi ubacivali u prethodno iskopanu rupu, a strane tih stubova bile prekrivene travom. Druga vrsta su kuce sa podom izdignutim od zemlje. Ovaj stil kuca je dosao iz juznoistocne Azije i ova gradjevina je bila koriscena uglavnom za cuvanje hrane, kako se ne bi ukvarila usled vrucine i vlaznosti. Oko XI veka, kada je jedinstvenost japanske kulture bilo u punom cvatu, clanovi aristokratije su poceli da prave upecatljive kuce za sebe, ovaj stil se zvao shinden-zukuri . Ova vrsta kuce je stojala u sredini velike baste, bila je simetrica i njene sobe su bile povezane velikim hodnicima. Kako je politicka moc prelazila sa samuraje i dolaskom budizma u Japan, dolazi do stvaranja novog stila, zvani shoin-zukuri.



Kuce u kojima su obicni ljudi ziveli su se razvijale drugacije. Zemljoradnici u razliccitm regionima su gradili kuce u skladu sa lokalnim uslovima. Kuce su se gradile u gassho stilu. Neki zemljoradnici su imali i posebno odredjen prostor u sklopu kuce u kome su drzali stoku i konje, dok su kuce gradskih ljudi bili pribijene jedna uz drugu i do ulice. Posto je nacin oporezivanja bio na osnovu zemljista koju kuca zauzima, njihove kuce su bile uske i visoke. Ovaj stil se moze videti i danas u starijim gradovima kao sto su Tokio. Izgradnja kuca se menjala i tokom Meiji ere. Neke gradske kuce su bile gradjene u kura-zukuri stilu, koje su izgledale kao i tradicionalne kuce samo sto su bile gradjene od materijala koji su vise otporni na vatru. Stil kojim se danas grade kuce u Japanu su uglavnom shoin-zukuri pomesani sa zapadnjackom kulturom. Budisticki hramovi Budizam iz Kine u Japan dolazi u VI veku , i sa njim počinje da se razvija budistička arhitektura. Vremenom se menjala i razvijala , pa je tako dobila i neki poseban japanski stil gradnje ovih hramova. Za izgradnju ovih hramova se koriste prirodni materijali , najčešće drvo. Kamen se gotovo ne upotrebljava , osim u slučaju izgradnje temelja podie (podijuma) I pagode. Sistem gradnje je uglavnom uvek bio isti- dva vertikalna stuba koja drže jednu gredu , i naravno krov , koji zauzima najviše prostora kod svakog budističkog hrama. Enterijer hrama je obično bio jako jednostavan. Jedna soba koja se nazivala moya i ponekad je hram bio podeljen hodnicima koji su se nazivali hisashi.Zidovi su najčešće bili od papira i bili su pokretni. Krivudavi krov je najupečatljiviji detalj svakog budističkog hrama. Ne samo da estetski lepo izgleda , vec ima i svoju simbličku vrednost. .Postoji više legendi o krivudavim krovovima , ja ću izdvojiti dve. Naime , budisti veruju da će krivudavi krovovi odbiti zle duhove za koje se verovalo da se kreću samo pravolinijski. A druga legenda je da ako kojim slučajem zli duh padne sa neba , krivudavi krov će ih odbaciti nazad.Struktura duplih krovova se naziva kondo i odaje neki utisak moćne građevine. Postoje četiri glavna stila izgradnje budističkih krovova , a to su: Vajo stil se razvija u Heian periodu. Ovaj stil karakteriše jednostavnost i uzdržavanje od preteranog ukrašavanja. Pagoda je predstavnik ovog stila , i ona zapravo predstavlja pet elemenata iz prirode: nebo , vetar , vatra , voda i zemlja. Daibucujo stil je sušta suprotnost vajo stilu. Pojavljuje se krajem XII početkom XIII veka , sveštenik Čogen ga je prvi predstavio. Odlikuju ga veličanstvene i prenaglašene građevine. Zenšujo stil se takođe javlja krajem XII početkom XII veka. Osnivač Zen škole je prvi predstavio ovaj stil. Glavne karakteristike su zemljani podovi , dekorativni krovovi i obložena vrata. Senčujo stil se pojavio u Japanu tokom Muromaći perioda . i predstavlja kombinaciju ova tri prethodna stila

Zamkovi

Zamkovi predstavljaju najvažnije i najlepše spomenike iz doba samuraja. Japanska reč za zamak je širo i to je japansko čitanja ideograma. Kinesko čitanje je đo i ono se koristi kada se govori o nekom određenom zamku (npr. Osaka đo). Veština izgradnje zamkova se naziva ćikuđo đucu (chikujo jutsu). Prvi zamkovi koji su se javili tokom drevnog perioda pripadali su Ainu narodu i nazivali su se đaši, što znači zamak na ainu jeziku. Gospodske kuće poznate kao taći na severu Honšua takođe su predstavljale prvobitne zamkove. Tokom perioda Nara, građena su dva tipa zamka: 1)planinski zamkovi u korejskom stilu 2)mizuki zamkovi koji su, kao što im ime nagoveštava, bili okruženi vodenim rovovima Zamkovi su se razvijali tokom Heian perioda, da bi u srednjem veku, iako su oduvek bili građeni na strateški odabranim mestima u odbrambene svrhe, dobili ulogu ratnih utvrđenja. Ovo je logično jer je srednji vek bio period zaraćenih država u Japanu koje su se borile za ujedinjenje, pa je samim tim odlikovao čestim ratnim sukobima.

U ovom periodu arhitektura zamkova dostiže svoj vrhunac, naročito tokom perioda Azući-Momojama koji je čak dobio naziv po zamkovima dva ključna daimjoa u tom periodu (zamak Azući u Azućiju Ode Nobunage i zamak Tojotomija Hidejošija Fušimi-Momojama u Kjotu). Kao i većina arhitektonskih dostignuća Japana, zamkovi su se takođe tradicionalno u početku gradili od drveta. Međutim, Japanci su ubrzo shvatili da ovakvi zamkove nisu dovoljno otporni i čvrsti, a naročito je problem predstavljala neotpornost drveta na vatru. Japanci su ovo pokušali da reše uvođenjem nurigome zukurija. Nurigome zukuri predstavlja tehniku nanošenja nekoliko sloja maltera jedan preko drugog. Smatra se da je ova tehnika prvi put primenjena ja Azući zamku Ode Nobunage. Iako je ovo donekle očvrslo konstrukciju zamka, nije bilo dovoljno.

Uskoro je kamen postao neodvojivi element zamka. Naime, počela je izgradnja zidova na različitim nivoima i kamenih bedema oko zamka. Tokungava šogunat je čak zabranjivao izgradnju zamkova od drveta, osim kule koja predstavlja glavni deo. Kamen se u početku koristio neobrađen, onakav kakav je nađen u prirodi. Zidovi nisu bili zakošeni, pa je bilo moguće popeti se i stići do same kule koristeći izbočine kamena, pa je, samim tim, zaštita bila nepotpuna. Ovo je kasnije ispravljeno. Kameni zidovi daju japanskim zamkovima autentičan izgled koji je nalik na lavirint. Kula se nalazila na vrhu zamka i naziva se donđon. Prvobitna uloga donđona je bila uloga male prostorije za osmatranje. Kasnije prerasta u sobu za sastanke, a vremenom počinju da se grade višespratni donđoni koji su sadržali kuhinju, toalet, bunari i druge prostorije. Sa dolaskom perioda mira uspostavljanjem Tokugava šogunata i ujedinjenjem Japana, menja se i uloga zamka. Umesto ratnog utvrđenja, zamak tokom ovog perioda pre svega predstavlja ekonomski i politički centar.



Tokugava režim je zahtevao da svaki daimjo ima svoj zamak u kome će živeti i u kome će boraviti njegova vojska samuraja. Kada predstavlja mesto stanovanja daimjoa, zamak možemo zvati palatom. Veličina i dekoracije su predstavljale oličenje moći daimjoa. Dizajn enterijera je takođe bio važan. Shodno sa političkim promenama i promenama glavne funkcije zamka, javljaju se četiri osnovna tipa zamka: 1) jamaširo 2) hinajamađiro 3) hinađiro 4) mizuširo Jamaširo su građeni na vrhovima planina. Obično nisu previše velike površine. Zbog prirodnog okruženja na kome su građeni, dodatna zaštita kamenih zidova nije bila neophodzna. Međutim, građenje kamenog temena, a potom i celog zamka, zahtevalo je dosta vremena i izuzetnu veštinu. Hinajamađiro su bili građeni na brdima ili visoravnima, njima je već bila potrebna dodatna zaštita. Hinađiro su bili građeni u ravnicama i ovaj tip se pojavio tokom perioda mira kada je zamak dobio politički i ekonomski značaj.



Pošto su građeni na ravnoj površini, bili su fleksibilniji i mogli su biti veće površine, što je bilo i neophodno kako bi se vojska samuraja nastanila u njemu. Međutim, ovom tipu zamka bila je potrebna i dodatna zaštita. Uveden je poseban tip kapije masugata, što znači kapija četvrtastog oblika. Naime, glavna kapija se nalazi na spoljašnjem zidu. Odlikuju je posebni ukrasi koji pokazuju bogatsvo gospodara. Iza nje se nalazi još jedan zid na kojoj je druga kapija. Znači da se ulazi u zemljišni prostor kvadratnog oblika i da je nemoguće videti unutrašnjost zamka pre prolaska kroz drugu kapiju. Pored ovog vida zaštite, zidovi, za razliku od onih na zapadu, nisu imali stepenice pomoću kojih bi bilo moguće popeti se do kule.

Jedini stepenici na strani zida okrenutoj ka kuli bili su iši ući tana, koji su služili strelcima za stajanje pri gađanju. Još jedan vid odbramenog mehanizma predstavljala je sama. Same su bile otvori u zidu koji su služili za ispaljivanje metaka, topova ili strela. U zavisnosti od toga za koju su vrstu oružja namenjeni, postoje jasama, toposama i taihosama. Iako su jagure, kule na krajevima zidova uglavnom služile kao prostorije za zabavu, imale su i odbrambenu funkciju. Još jedna od jedinstvenosti japanskih zamkova je navabari. Navabari predstavlja plan izgradnje zamka i nigde nije razvijen kao u Japanu. Osim rasporeda zidina, donđona i odbrambenih mehanizama, ključnu ulogu je igrala i topografija.
Prirodna okruženja su se uzimala u obzir čak i kada se prešlo na izgradnju zamkova u ravnim predelima. Zamkovi su se još uvek gradili blizu reka, jezera ili rovova. Mizuširo su obično potpuno okruženi vodom. Jedan od primera mizuđira je već pomenuti Azući zamak koga uokviruje jezero Biva, najveće japansko jezero. Vezu sa kopnom predstavlja most. Kasniji zamkovi su podrazumevali unutrašnje citadele (hon maru), središnje citadele (ni no maru) i spoljašnje citadele (san no maru). Tipovi navabarija su: 1) rinkaku 2) hašigogaku 3) renkaku Rinkaku tip podrazumeva citadele poređanje u koncentričnim krugovima. Najefikasniji je kada je odbrambena funkcija u pitanju. Međutim, ovakav tip navabarija zahteva dosta vremena, prostora, novca i truda, pa nije bio čest. Hašigogaku podrazumeva stepenasto spuštanje citadela i zahtevao je dodatno zaštitu. Renkaku stil je podrazumevao glavnu citadelu na sredini, a ostale sa strane. Takođe je zahtevao dodatnu zaštitu. Iako je osnovna funkcija zamka bila ista kao na zapadu, njihovi izgledi su sasvim drugačiji.
Japanski zamkovi imaju mnogo složeniju građu koja podrazumeva kamene zidove koji mu daju dizajn lavirinta, dok na zapadu nije bilo potrebe za tim jer je kompletan zamak bio od kamena. Mnogi zapadni zamkovi odlikuje mehanizam pokretnog mosta. U Japanu on nikada nije bio razvijen, koristili su se obični drveni mostovi. Jedinstveni dizajn krova daje japanskom zamku posebnu lepotu. Uglavnom su načinjeni od crepa i obojeni. Na vrhu se nalazi figura delfina u skoku.
Zamkovi danas predstavljaju turističku atrakciju i mogu se naći širom Japana. Najbrojniji su na Honšuu. Međutim, mnogi od ovih zamkova predstavljaju replike i dizajn se poklapa sa originalom samo spolja. Za unutrašnji deo zamka su uglavom korišćeni beton i cigle zbog dugotrajnosti. Smatra se da je tokom Sengoku ere bilo više od 3000 zamkova širom Japana. Tokom perioda Tokugava, broj se znatno smanjio na oko 120. Bila su izdavana naređenja da se zamkovi ruše i bile potrebne posebne dozvole za izgradnju. Dalje ratna događanja su ovaj broj još više umanjili. Danas postoji oko 47 zamkova u Japanu, od kojih je samo 12 očuvano u originalu sa povremenim obnavljanjima. Jedan od njih je zamak koji se smatra najlepšim japanskim zamkom, a to je zamak Himeđi u prefekturi Hjogo. Iako nije posebno velike površine, to njegova lepota. Smatra se da je navabari prvi put primenjen u izgradnji ovog zamka, što je jedna od inovacija u ovom tipu arhitekture u tom vremenu. Nurigome zukuri je primenjen na ceo zamak, zbog njegove bele boje i krova, često je nazivan zamkom bele čaplje (Hakuro jō ili Shirasagi jō). UNESCO ju je proglasio jednim od istorijskih kulturnih nasleđa.

Matsumoto Castle Nagano Japan

Osaka Temple

Ancient architektur of China

Кажу ове грађевине су старе хиљаде година, а уствари ово све дрвенарија, мора да се прави износа свако мало..

Savremena japanska arhitektura Tokyo

Guilin Guanxi Province China

Savremena Kina

U najmnogoljudnijoj zemlji na svetu može se videti veliki broj visokih građevina potpuno jedinstvenih oblika i motiva. Ipak, one novije se izdvajaju iz mora sličnih zgrada tradicionalnog stila po neobičnim karakteristikama kakve se ne mogu pronaći nigde na planeti.

Takvih primera je sve više – toliko da se vlast pobunila protiv ovih divova netipičnih za kinesku arhitekturu. Kako je Cao Li piše za „Njujork tajms“, kineska vlada nedavno je zatražila da se stane na put izgradnji „predimenzioniranoj, ksenocentričnoj, čudnoj“ arhitekturi koja je „lišen kulturne tradicije“.



U kineskom gradu Harbin živi oko 3,4 miliona ljudi, a zdanje Opere je potpuno oplemenilo panoramu grada.
Arhitekta Ma Jansong čije je zgrada Opere zamisao kaže da je želeo da istakne emotivni aspekt arhitekture, kao i urbani pristup istoj.



Unutrašnjost Opere miks je belih zakrivljenih površina i drveta.Velike drvene površine koje ispunjavaju unutrašnjost Opere direktan su kontakt sa prirodom.

Zabranjeni grad, koji se uzdiže u srcu Pekinga, predstavlja vrhovni model razvoja kineskih palata i pruža dobar pogled na status poslednjih vladarskih dinastija u Kini. Kao primer drevne arhitekture, konstrukcijskih tehnika i umetnosti, ona je uticala na izgradnju zvaničnih zgrada u dinastiji Ćing čak 300 godina.



Izgradnja ovog kompleksa započeta je početkom 15. veka (1406. godine), kada je na čelu države bio Džu Li, treći imperator iz dinastije Ming. Zanimljivo, kompleks od 980 zgrada je završen za samo 14 godina uz pomoć od jednog miliona radnika i zanatlija, a od tada do propasti dinastije Ćing u njoj su živela i obavljala dužnost vladara čak 24 imperatora.

Najveća kineska građevina zauzima površinu od 720.000 kvadratnih metara i sagrađena je u duhu s drevnim kineskim simbolima i filozofijom. Tako su sve zgrade sagređene tako da su okrenute jugu, što simboliše svetost. Takođe, ovim načinom izgradnje su sve zaštićene od severa, koji predstavlja kineske neprijatelje, hladne vetrove i zlo. Zanimljiva je i legenda o tome da se u ovoj palati nalazi 9.999,5 soba - jer samo nebeski imperator ima 10.000 prostorija.Danas, više od veka nakon što dinastija Ćing ne vlada iz Zabranjenog grada, ovaj kompleks se smatra jednim od najznačajnijih spomenika kulture na svetu. Proteklog veka je uloženo mnogo truda da se ovo zdanje očuva, a kada je 1987. godine Zabranjeni grad postao deo Uneskove svetske kulturne baštine on je dobio priznanje i pažnju koju zaslužuje.

Fritz Hoffmann, Monk, China

Yasaka Shrine Kyoto Japan

Motsu-Ji Hirazumi...Japan Iwate Prefecture

- - - - - - - - - -





Himeji Castle Japan

Jedinstvo suprotnosti..Stari i novi Japan u jednom kadru..

House Usuki Japan