Митар Тривунчић - Сјећања

Сувобор фељтон: Устанак Срба у Западној Босни бр.104 106 107 108

МИТАР ТРИВУНЧИЋ
командант, Крајишког (Босанскокрајишког) корпуса

Митар Тривунчић је током већег дјела рата био командант 3. крајишке бригаде ''Кочић'' Крајишког корпуса, који се у литератури помиње и као Босанскокрајишки корпус. Био је и командант овог корпуса, посље погибије војводе Уроша Дреновића 31. маја 1944, као и посље одласка новог команданта, мајора Јоце Михаиловића, са Црногорцима, априла 1945. године. Четник Босанског корпуса ''Гаврило Принцип'' Динарске четничке дивизије, Илија Блешић, посједовао је и дао на објављивање копије једног чланка Митра Тривунчића, као и дјелове његових мемоарских записа.
Блешић је Тривунчићеве радове прекопирао из часописа ''Равногокска мисао'', који је излазио у Америци. ''Равногорска мисао'' је 1981. године објавила цијеле Тривунчићеве мемоарске записе, под насловом ''Устанак Срба у Босанској Крајини'', а то је учинио и часопис ''Сувобор'', у 14 наставака, током 1995. и 1996. године. ''Сувобор'' је излазио у Кабрамати, Аустралија, као гласило Организације српских четника ''Равна Гора''. Дио Тривунчићевих мемоара који су овдје прењети објављен је у бројевима 110 и 111, за септембар и октобар 1996. Ријеч је о драматичном повлачењу Тривунчићеве групе у Италију, августа и септембра 1945, под заклетвом да свако ко због рањавања или болести више неће моћи да хода, буде убијен.
Пре тога, доносимо Тривунчићев осврт на ''Сабрана дела '' Ј. Б. Тита, односно на онај њихов дио у коме се он помиње. Митар Тривунчић пише:
ОСВРТ На књигу САБРАНА ДЕЛА, Београд 1982, у којој је објављен извјештај Јосипа Броза Тита од 18. новембра 1942, упућен Извршном комитету комунистичке Интернационале, у коме, поред осталог, стоји:
''За време контра-офанзиве Немаца, усташа и Михаиловићевих четника, прије двије недеље усташе и Немци спалили су до темеља насеље Јањ, Пљеву, Драгнић Подове, Подгорију и др. Спаљено је неколико стотина кућа, убијено је зверски неколико стотина становника жена, деце и стараца. Немци, усташе и четници заједнички спаљивали су партизанска села и убијали партизанске породице. Али Немци и усташе нису поштедели ни четнички расположена села. Они су спалили и четнички расположена села Драгнић и Подгорију, то су она села чији су становници нападали партизане, где је извршен и напад на Др. Симу Милошевића и његове другове, где су с леђа нападнути и чланови Врховног штаба итд. У правцу тих четнички оријентисаних села наступали су Немци, усташе и четници (четници су наступали на његовом десном крилу). Четнички вођа Урош Дреновић послао је у оба села своје људе да би становништво вратио из шуме, јер нису имали поверења у Немце и усташе и ако су им раније чинили услуге. Становници које је издајник Дреновић умиривао, да им се ништа неће догодити од стране њихових усташких и окупаторских савезника, вратили су се кућама али на своју несрећу Немци и усташе зверски су убили 179 жена, дјеце и мушкараца, спалили су све куће и одузели сву стоку. Они који нису поверовали и остали у шуми, вратили су се спаљеним кућама проклињући издајника Дреновића и четничке вође. Врховни штаб НОВ и ПОЈ је својом одлуком издвојио из својих скромних средстава 3 милиона куна као помоћ становништву села: Горње и Доње Вуковско, Драгнићу и Подгорију и др... Валтер.'' (У ствари, Јосип Броз Тито.)
Прије свега хоћу, и морам, да по Титовом извјештају кажем оно што је истина: Село, или насеље како га Тито назива, Јањ, спаљено је од окупатора, усташа и сељака среза Бугојно и Јајца септембра 1941. године, и том приликом је убијено 2.360 становника – Срба тога села, од којих 237 дјеце испод 6 година старости, 555 дјеце од 6 до 15 година. Остали су били жене и старци. Офанзива о којој Тито пише, коју су окупатор и усташе извели, није уопште допирала у Јањ, него је са својим трупама дошла до Козила и није спалила ово село. (КОЗИЛА припада Пљевљи а не Јању.)
Десна непријатељска колона (Њемци и усташе) која је од Шипова наступала преко Сокоца, Драгнић Подова и Подгорије, на коју су колону партизани само припуцавали, у намјери да изазову ове непријатеље да буду агресивнији према становништву и имовини тих српских села, и у томе су успјели. Непријатељ је сагорио све зграде до којих је могао доћи и побио становнике – Србе тих села, до којих је дошао. Није истина да су четници у овој офанзиви заједно са непријатељима (Немцима и усташама) учествовали. Четничке јединице су се у то време налазиле на простору Мањаче, међу којима и Урош Дреновић, као њихов командант. Изузетак чине наколико петорки које су оперисале у позадини партизанског фронта, међу којима је био и писац ових редова, чија је група петорки у селу Подгорји извршила изненадни напад на Титов Врховни штаб, 4. октобра 1942. године.
Урош Дреновић за народ, а посебно за српски народ, није био издајник, већ је био ватрени националиста. Он је јула 1941. међу првима ступио у оружану борбу са српским непријатељима – усташама, да би одбранио колико се може одбранити угроженог Српства, а Тито и многи његови доглавници шетали су се по околним градовима. Од 6. маја 1941. године па до 23. августа 1945. године, налазио сам се на простору о коме Тито у поменутом извештају говори. Јула месеца 1941. године отпочео сам борбу са непријатељима Српства. Током тог времена борио сам се са душманима српског народа на подручју срезова: Мркоњић Град, Јајце, Бугојно, Лијевно, Гламоч, Бања Лука, Котор Варош, Прњавор, делимично срезова: Теслић, Добој, Травник, Сански Мост, Кључ, Петровац, Бос. Грахово и Томислав Град. Нигде нисам видео ни чуо да су четници палили партизанска села, док су они горели до темеља или делимично српска - четничка села.
Спалили су село Јасенови Потоци, и то све што је могло да изгори. У селу Герзову успели су да запале 6 кућа, а у даљој њиховој намери да то село цело спале, спречила их је 3. Краишка четничка бригада. О овим злоделима партизани не пишу, а у Доњем Маловану, срез Бугојно, партизанска 10. дивизија је наредила, да се зграде од изразитијих четника спале, да се протерају из тог места њихове по¬ро¬дице и конфискује њихова имовина. Успели су да сагоре 5 зграда, да конфискују четничку имовину и да раселе неке четничке породице, и то су они навели у комунистичкој штампи: Том 4, Књига 17, Страна 124 - ''Зборник докумената и података о Народноослободилачком ра¬ту Југословенских народа'', Београд 1956. год.
Какве су све свирепе злочине чинили партизани – комунисти над Српским народом и његовом имовином, још све није установљено, али Бог ће помоћи па ће и то све српски народ сазнати и кривца осудити. Народ села Драгнић Подова и Подгорије, није проклињао Дреновића и четничке вође, већ је и даље остао уз четнике и Дреновића, знајући засигурно да они нису криви за злочине које су окупатор и усташе извршили у тим селима, него баш Тито и његови партизани, који су настојали да својим припуцавањем навуку српског непријатеља у чисто српска села, јер су знали да окупатор чини одмазду.
Урош Дреновић се није борио за власт. Он се борио за народ, који је намеравао Анте Павелић да уништи.
Што се тиче четничког напада на Др. Милошевића и његове другове, и са леђа, на чланове комунистичког Врховног штаба, ово је истина:
Октобра 4, 1942. године, нас 18 спустили смо се из шуме СМИЉЕВАЦ у село Подгорју. Пре него смо дошли у село, на изласку из шуме застали смо да осмотримо село и примјетили смо једну групу народа која се креће са источног краја ка западном крају, где смо се и ми налазили. У тој непознатој групи могло је бити око 100 особа, једно шаренило, мушка и женска лица од којих су неки јахали на коњима. Закључили смо да су то партизани, обзиром да међу њима има женских особа у шареној ношњи каква се употребљавала у том крају. Али предпостављали смо да су то могли бити партизани који су покупили четничке породице и да их некуда гоне, јер су то и раније чинили. Борац, који се у мојој близини налазио ЛИЈА - ИЛИЦА ВАСИЋ, двогледом је осмотрио долазећу групу, који ми рече: ''Ено моје Зеке (кобиле) и на њој моје Маје! Молим те, да отворимо брзу ватру изнад глава долазеће групе, зато да би се народ који партизани гоне, спасао бјегством од њих.''
Тако учинисмо, али се из те групе отвори ватра према нама. Ми смо и даље демонстративно пуцали. У том моменту та партизанска група је ставила у дејство и један тешки митраљез који је на нас пуцао. Ми смо и даље, на исти начин пуцали како смо и почели. У том се чуо један глас из правца групе која је долазила: - То је Тито и његов Врховни штаб! Ја сам за њима од Пљевског моста изашао на Драгнић. Ударите, ту је Тито! Тај што нам је ставио до знања да је то Тито са својим  Врховним штабом, био је младић Боривоје – Бора Проле. Када смо чули ко је та група, онда смо и ми почели озбиљно гађати, и у краћем пушкарању та ''храбра'' група надала је у бјегство, бацајући товаре и своје личне ствари, а већ је наступила и ноћ, те су се у помрачини изгубили.
На том, по нас несретном бојишту, а по њих сретном, јер одмах нисмо знали каква је то група била, а и мрак који их је спасао, ми смо нашли извјесне ствари. Ја сам нагазио у мраку на добре шљиве које су они носили и бацили. Нашао сам и један зимски дугачки капут и у џепу тог капута кутију за цигарете на којој је било угравирано: КОСТА НАЂ. Тито и његов штаб у току те ноћи (касније смо то сазнали) отишли су у састав бригаде Пека Дапчевића, која се у то вријеме налазила у Млиништу, и са њим сљедећег дана тај Титов штаб отишао је шумом у село Подгорију. Ту је скупио цело село и на лицу места пред мјештанима стрељали су 7 људи . . .

. . . А ево шта каже о нашем нападу на Титов штаб Моша Пијаде у своме писму Александру Ранковићу, од 14. октобра 1942. године.
''Драги Марко (ово је било партизанско име Ранковића) Ево ради знања у неколико речи шта смо урадили у Подгорији, Драгнићу и Врбљанима. Подгорија: Скупљајући се из шуме у село, сакупили смо читаво становништво тог села, похватали неке типове и преслушали... Ствари нисмо могли пронаћи. Твоје писмо овога часа дала ми је Лула. На жалост, о твојој кабаници нема ни трага, тј. отишла је у шуму па или је носи Стеван Проле или жандар Тривуновић који има браду до појаса.” Моша је прећутао да је 7 недужних сељака стрељано. Сељаци села Подгорије уопште нису знали за нас, да смо ту, до оног часа отварања ватре из пушака и аутомата. Ово писмо Моше Пијаде одштампао је и објавио: ''Зборник докумената и података Народноослободилачког рата Југословенских народа и докумената Врховног штаба из 1942'', Том 2., Књига 6, Стране 225–227, Београд, 1957. година.
Испод овог Мошиног писма, а под скриптом, налази се и ово:
''Близу села Драгнића, 4. октобра 1942, четници су из заседе напали једну групу наших виших руководилаца који су се њих неколико враћали из Јајца у Млиниште. У тој групи били су: Александар Ранковић, Моша Пијаде, Иво – Лола Рибар, Др. Симо Милошевић, Др. Олга Милошевић и Стојан Церовић. Затим начелник Врховног штаба, командант и начелник оперативног штаба НОП и ДО за Босанску Крајину. После једночасовне борбе четничка заседа била је растерана, без губитака на нашој страни.''
Дакле и ово је нетачно да је ''четничка заседа растерана'' и да није било на комунистичкој страни губитака. Види се да и овде неистину говоре, а што нам свједочи и сам Моша Пијаде када каже: ''Ствари нисмо могли пронаћи”, а за кабаницу Ранковићеву пише, да њој нема ни трага јер је отишла у шуму ''па или је носи Стеван Проле или жандар Тривунчић”.
Овим Моша потврђује да смо ми њихове ствари бачене у бјегству нашли, због чега долази питање: да ли своје ствари баца онај који бјежи или онај који их налази и скупља на мјесту, гдје се водила борба? И најзад, онај ко своје изгубљене ствари тражи или онај који их је у шуму однио? Врбљани: У ово српско село дошао је Моша Пијаде са дружином и реквирирао имовину четничких породица, а онда су комунисти присиљавали те четничке породице, да зову своје и напусте четнике и врате се у село; да предају партизанима оружје, па ће се, онима који то буду учинили, вратити одузето ... Ето тако су се комунисти опходили са народом националних српских села. Они су се служили свим недозвољеним и недостојним средствима да би постигли циљ – узурпирање власти у држави, посље рата.

УСТАНАК СРБА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ
(мемоарски записи Митра Тривунчића)
У време расформирања 3. четничке Краишке бригаде, у селу Герзову, које је обављено почетком маја 1945, био је веома тежак и трагичан моменат за све борце који су се, у дуготрајној борби и најтежим часовима, били блиско сродни и увјек се међусобно помагали. Но ипак нада није била сасвим изгубљена, јер су батаљони остали на окупу, а који су се с времена на вријеме удруживали у подухватима већег значаја.
У време расформирања бригаде, она је имала: 2.100 бораца, 1.800 пушака, 48 пушкомитраљеза, 56 машинки – пикаваца (италијански, немачки и енглески), 2 тешка и два ручна бацача и 1 базуку и 136 коња.
У предходном напису било је речи о распореду коња, а оружје је ос¬тало код бораца – којима је раније припадало. Бацаче и базуку са гранатама је 6. батаљон склонио на подесном месту.
Било је речи о задацима батаљона. Свак је кренуо са задатком у своме правцу и већ су се резултати и наше присуство као герилаца свуда осјећали.
Маја 4, 6. батаљон је минирао пругу: Јајце – Дрвар (на простору из¬међу железничке станице: Пљевски подови и Млиниште). Када је ту воз наишао, био је избачен из колосека, а наша га је заседа засула брзом паљбом из пушака и аутомата. Ово је непријатељу нанело губитке од 25 мртвих и 7 живих партизана заробљених. У возу су били са¬мо војници који су путовали од Јајца према Млиништу, ради потере и борбе са нашим снагама које су се на том простору налазиле. Међу овим заробљеницима био је и један који се није дао савладати те је по¬гинуо, док је осталих 6 пуштено, јер су били недавно мобилисани.
Сви батаљони скоро до краја маја дејствовали су групно и заједно нападали – партизанске јединице, саобраћајна средства, железничке станице. Пред крај маја, непријатељ је на терен батаљона 3. четничке Краишке бригаде сконцентрисао 6, 7, 9 и 13. своју Краишку бри¬гаду, са 5 одреда који су од раније били на том терену. И сада су се наше јединице кретале у четним и водним формацијама, а за случај потребе, и поред највеће опрезности комуниста, успевало се да се наше снаге концентришу – када је била прилика за неку већу акцију. Тако су у јулу 6. и 7. батаљони извршили препад на непријатељски војнички воз који је из Јајца за Дрвар превлачио трупе и војну музику, ради прославе у Дрвару. Том приликом је у возу изгинуло преко три сто¬тине партизана, а заробљено око 50. Међу заробљеницима је било 11 истакнутих партијаца, а од њих један члан њиховог Окружног комитета из Бихаћа. То је био Јеврејин који је, према његовом пасошу, у току марта и априла те године, пропутовао: кроз Швајцарску, Белгију, Француску, Шпанију и Италију. Партијци су достојно осуђени за своја недела, а остали су пуштени.
5. батаљон је групно извршио напад на конвој камиона на путу Купрес - Бугојно, у месту Копривица и уништио је 16 камиона и њихову пратњу, а товари су спаљени. Овај је батаљон вршио нападе на партизанске саобраћајнице на релацији: Јајце – Доњи Вакуф – Турбе, и на тим је саобраћајницама, до августа, срушио неколико возова и камиона.
1. батаљон је извршио неколико акција на возове и рушење пруге: Јајце – Дрвар, а 2. батаљон је пренео тежиште борбе преко Врбљана, Бусија до Рубника, и на пругу Срнетића, где је у потпуности уништио један цео воз. Снаге овог батаљона су више пута угрожавале главни пут: Кључ – Мркоњић Град;
4. батаљон је деловао на путу: Бања Лука – Јајце - Мркоњић Град;
7. батаљон је био у најтежој ситуацији ради тога што ту није било веће шуме за маневрисање, те је у кратком времену претрпео осетне губитке. У томе батаљону, после погибије Милана Зеца, командира Герзовачке чете, настало је осипање (предаја) из ове чете, а што је доводило и остало људство у несигурно стање.
Тактика наше борбе, била је за партизане и њихове властодршце, велика брига. Ми смо наносили велику штету – моралну и материјалну, а и они су нас гонили свим својим могућим средствима. За нама је јурило 6- 6.500 партизана, предвођених злим комесарима. На подручју где су предпостављали да се крећемо или кријемо, много пута су надлетали њихови авиони, али нас нису могли да открију. Јурили су за нама и са псима, као и са појединим сељацима. Тако им је један сељак открио у дубокој шуми логор 6. батаљона и ту довео партизане. Али им то ипак није успјело. Сви наши су, без губитака, успјели да избегну. Једино су им партизани заробили 4 говечета која су имали за исхрану.
Притјешњени великом потером, крајем јуна и у јулу, настало је осипање наших јединица, те се и наш број смањио за 50%, али оно што је остало било је очеличено, јуначки се борило и гинуло.
Имао сам пред очима какво ће бити наше безизлазно стање када падне сњег и због тога сам рјешио да учиним један приједлог Команди Западне Босне. Циљ и садржај мога приједлога био је: да концентришемо Крајишки четнички корпус, и уколико се до 20. августа не поправи стање у нашу корист, да се са тим концентрисаним снагама, под борбом, пробијемо према западу, јер ако овако останемо када пада снијег, предстоји нам сигурно уништење. Команда Западне Босне, имајући наређење В. Команде и усмени разговор са нашим командантом Дражом Михаиловићем - ЧИЧОМ, који је, 24. априла 1945. године, одржан на Чардацима, источно од Бања Луке, није ни одобрила ни одбила овај мој предлог, већ је исти прослеђен В. Команди по куририма из 3. четничке бригаде. Према писању комунистичке штампе, ови наши курири, при повратку из В. Команде, били су похватани и стрељани, а у истим новинама је била и слика једног од ових курира – Богдана Кизића. Став В. Команде по овом мом предлогу, остао ми је непознат. Ми смо остали на истом терену. Тлачитељу Српског народа наносили смо материјалну и моралну штету. Успели смо, да жељезничари пред смртном опасношћу, на прузи Јајце – Дрвар, побуне се и одбију да возе том пругом. Због овога су тројица возовођа у Јајцу стрељани, те су остали морали да наставе свој уобичајени посао.
Коначно, у јулу, ријешио сам да не дочекам зиму у оваквом паклу, те сам одлучио да кренем у иностранство. О овоме сам обавестио све јединице 3. четничке бригаде, позвавши све који желе да ми се придруже. Пријавило се још 34 борца, а остали су одлучили да остану на том терену, да се боре на живот и смрт, а у нади боље будућности. Пријављене сам обавестио да буду приправни за пут, а када ће то бити, да ће бити обавјештени. И даље је настављено обострано уништавање. На нашој страни се гинуло од јаких потјера партизанских снага, а они су трпјели губитке, и у људству, и у материјалу сваке врсте који се могао уништити, када смо до истог могли да дођемо...
Партизанима је било јасно да им ми задајемо много невоља и мука, па су дошли на идеју, да у наше јединице убацују своје агенте, и да нас тако изнутра нагризају, па и убијају у згодним моментима за њих. Имали смо неколико случајева откривања наших намјерних акција, али пре него су нам ти њихови агенти нанијели веће незгоде, били су откривени и достојно кажњени.
Опет сам обавестио Команду Западне Босне, да се боримо са неподношљивим тешкоћама, а када дође зима и сњег земљу покрије, нама само предстоји коначно уништење, као и да сам одлучио да кренем према западу – па шта Бог да. И овога пута сам добио одговор да они уочавају наше тешкоће и опасности које нам предстоје када сњег падне, али нису имали смјелости да ми директно одобре моју намјеру.

У себи сам донио одлуку, да 20. августа кренем са онима који су се за ову неизвјесност пријавили. На дискретан начин сам их обавјестио о мјесту и времену када ћемо кренути. Пријављени за овај подухват су били из 6. батаљона. Међу њима је био и њихов командант Душан Проле. Затим је било њих неколико из 7. батаљона; 2 борца из Мотајичке бригаде који су нам се прикључили још у априлу и један из Динарске четничке дивизије (Стево Родић из Трубара). Он је био рањен, због чега је био изостао из своје јединице, те када је оздравио, прикључио се 3. четничкој Крајишкој бригади.
Сви пријављени за овај пут одређеног датума били су на одређеном мјесту. Ту смо један другоме положили заклетву: ако се ма коме од нас нешто догоди на нашем предстојећем путу, услед чега не би био способан да са нама продужи, а да не би жив пао непријатељу у руке и под мукама и остале издао, такав мора бити ликвидиран од наше руке. Ко не прима овај услов, онда нека са нама и не полази. Сви су се са овом заклетвом сложили.
Ова наша заклетва, нажалост морала је бити примењена на Душана Прола, корпуског благајника, ради обољеле лијеве ноге. Од стопала па према кољену нога је почела да црни, а то значи да је добио тровање крви. Водили смо га и носили два-три дана и када смо дошли сјеверно од Сушака, на ''Рисњак'', гдје смо преноћили, сутрадан нам је Проле рекао да даље не може, и да моли да на њему буде извршена наша ЗАКЛЕТВА. То је учињено по његовој жељи, али са великим нашим болом у срцу и души. Нека нам Господ Бог за ово опрости, а Душану Пролу нека подари вјечни мир у Царству набеском.
Дакле, после положене ове наше заклетве, 20. августа 1945. године нас 35 смо кренули на наш трновит и неизвјесан пут. Сви други, њих око 1.200, остали су на простору: западно од Бугојна до Дрвара; сјеверно од Гламоча до Мањаче и Крупе на Врбасу – остали су, гдје су гинули и умирали по дубоким шумама, да нико за њих није знао, нити ће икада знати. Хватани су од разјарених комунистичких властодржаца, од њих мучени, убијани и бацани у мемљиве казамате, док је било и случајева, да су сами себи живот одузимали, да не би пали у руке својим крвавим противницима. Такође и на простору Мањаче, Јаворана, Борја, Узломца, Љубића и Мотајице, остатци Југословенске војске у Отаџбини, пошто је наш командант Дража Михаиловић - ЧИЧА од Чардачина кренуо према Србији, наставили су свој узвишени задатак – борили су се и гинули достојно српској традицији. Ови српски синови на подручју Западне и Средње Босне, пружили су групни и жилави отпор Брозовим партизанима и злогласним Ознашима, све до конца 1947. године, а онда и као тројке, по двојица или појединци.
Пре поласка на наш пут ставили смо себи у задатак да се крећемо по најнеприступачнијем терену, како бисмо избјегли да будемо откривени од комунистичких предстража и њихове војске. Први наш правац са зборног места у шуми испод врха Смиљевца, био је: преко Преседеле и Млиништа (ливада), а потом Луњевачом и Клековачом.
Главни пут и пругу смо прешли јужно од Оштреља и преко Осјечнице. У Осјечници смо избили код Римског Бунара, а потом се спустили у подножје овога брда код Мартин Брода. Овде смо прешли пут и избили на ријеку Уну. Ријеку смо познавали, а у нашој групи су двојица знали да пливају, док смо остали били у очају: шта да радимо. Онима који су знали да пливају, рекао сам да газе ријеку све док не наиђу на дубине које се не могу прегазити. Онда да се врате к нама, да тражимо неки други начин за даље кретање. Међутим, они који су загазили у ријеку, успјели су да је пређу без пливања. Ноћ је била и нисмо их видјели, али су нам, с друге стране ријеке, јавили да је можемо и прегазити. Тако смо сви успјешно прешли реку Уну. Онда Унском пругом према сјеверу и избили смо у Кулен Вакуф, на пут који води према Доњем Лапцу.
Окренули смо овим путем, куда смо се кретали до сванућа. Затим смо ишли десно од пута и дочепали се ситне шуме која нас је скривала од непријатеља. Преко шуме смо избили на један вис и под нама се указао Доњи Лапац, а у близини овог насеља, видјели су се комунистички војници, њих око 50, који су вршили пјешадијске вијежбе. Ту смо стали и посматрали Лапац и околину пред ноћ, па смо окренули сјеверозападно и прешли пут Лапац – Бихаћ, и упутили се према Пљешевици.
У свануће смо избили на Каменско, где је некада била пилана. Ова стругара је, можда, само један дан била изгорела јер се још видео дим од паљевине. Ухватили смо се Пљешевице, одакле смо изашли и прешли Малу Капелу код места Миљановца. Плитвичка језера смо прешли код Плитвичког Љесковца. Приликом пролаза кроз ово место, изгледа да смо били примећени. Јер, чим смо прешли пут Плитвичка Језера – Врховине, дочекала нас је шума, где смо преноћили. Чули смо топот људског кретања, те смо веровали да је то била комунистичка војска.
Одавде смо кренули шумом преко Селичког врха и његовом северном страном преко коте 1.280, па преко Цигела, коте 1.267. У подножју северозападно од ове коте, приметили смо неколико зграда и говеда на ливади. Покушали смо да узмемо једно од ових говеда ради своје исхране на овом нашем путу, али пре него што смо дошли до говеда партизани су нас приметили и осули паљбу на нас.
Ми смо се повлачили преко Јаворника, југоисточно од коте 1.062 и у току ноћи смо избили источно, пред Личке Јасенице. И пре него је дан освануо, ухватили смо се на јужној страни шуме и пругу смо прешли код железничке станице овог места. Онда смо се упутили према узвишици Јасеник, јужно од коте 1.028. На прелазу пута који је водио од Л. Јасеница према Дабру и Дабарском Глибодолу, били смо нападнути од партизана, који су били запосели цео пут кроз шуму. Под борбом смо се повлачили уназад и партизани су са нама изгубили контакт, а ми смо се одмарали и донели одлуку, да северно од ове коте покушамо прелаз пута.
Али, пре него смо у том правцу кренули комунисти, који су претраживали шуму, осетили су нас и отворили су ватру на нас. Покушали смо да се повлачимо правцем који смо предвидели, али су нас комунисти и са чела напали при нашем покушају да пређемо тај пут. Овога пута су партизани успели да нас разбију у две групе. У групи у којој сам био, било нас је 14, а у оној другој групи је било 21. Моја је група била одсечена и гоњена на север према Јасеницама, а она друга према југу.
Тада је у мојој групи био рањен у ногу наш најомиљенији борац, Милан Јовић. Када сам га видео рањеног и сетио се наше заклетве, крв се у мени следила, а само ме срце заболело. Но, благодарећи Богу, био је издржљив и није посустао у својим напорима, како у кретању тако и у отпору непријатељу, те му је рана зарасла пре него што смо стигли до жељеног циља – до Трста.
И овог пута, за случај да будемо разбијени било нам је зборно место у шуми изнад железничке станице Личке Јасенице. Цела ова наша група је тамо отишла, у нади да ће и они који су се од нас били одвојили, такође тамо доћи. Зато смо око 12 сати то место напустили, спустили се у поље, окренули према западу и прошли кроз само село Личке Јасенице, а то значи и пут који је био толико брањен од комуниста. Чим смо прошли село и пут, скренули смо јужно и ушли у шуму. Ту смо дочекали дан, и продужили према западу.
Кретали смо се северном страном Високи Врх, кота 1.125, и даље. Када смо дошли на Мркоњић Врх, кота 917, покушали смо да пређемо пут Модриш - Језеране, што нам није успело, јер је исти био поседнут од партизана. Овога пута смо имали нарочиту срећу. Био сам у извидници да испитам тај пут. Пре него што сам дошао до пута, на десетак метара, наишао сам на партизана који је загрлио пушку и спава. Стајао сам крај њега на пола метра и посматрао га како спава. Био је то младић од око 20 година. Оставио сам га да и даље спава, а ја сам се вратио назад у моју групу и рекао им о стању на путу.
Повукли смо се у шуму, мислећи да ће се у току вечери са тога места повући партизанско осигурање, а ми ћемо то искористити и прећи тај пут. Али нам се то није испунило. Партизани су заноћили на том осигурању и чули смо како им се дели вечера. Преноћили смо у њиховој близини, а у свануће смо се повукли на вис Капеле, кота 1.092. Од преноћишта до ове коте, изгубио нам се један борац, Милановић Неђо. Нисмо могли ни да помислимо да би нас он могао да напусти а још мање да би нас издао, јер се у нашој групи налазио и његов рођени брат Мирко, а они су се братски вољели и слагали. Његов нестанак је за све нас био загонетан. Упутио сам његовог брата са још два борца на заказано зборно место, да виде да Неђо случајно није тамо. Тамо су чекали неколико сати и пуцали из пушака, али Неђо се није појавио.
Са ове сам коте осматрао терен њене јужне стране и ријешио сам да се још за дана спустимо на ту страну, у подножје брда. То смо учинили у први мрак и на источној страни смо прошли кроз само село Језеране, а на јужној страни тога села, прешли смо пут: Језеране – Бриња, и продужили у планину Велика Капела. До Мркоњића смо се спустили секцијом: Сењ 1:200.000, а сада смо се управљали по странама свјета и користили се једним компасом на оловци (пенкалу), коју ми је поклонио један амерички авијатичар почетком марта, а који је пао из обореног авиона. Ту групу америчких авијатичара, њих 6, тада сам предао Команди Западне Босне.
Путовали смо Великом Капелом и избили смо пред Делнице. Кроз ово мјесто смо прошли око 22 часа, и за велико чудо, да нас нико није примјетио, иако се народ кретао улицама. Чим смо прошли кроз Делнице, кренули смо уз брдо према шуми и на око 100 метара, избили смо на пругу: Сушак – Загреб. Пругу смо прешли и онда заноћили у шуми. Сљедећег дана нам је било отежано кретање, јер чим смо кренули са коначишта, нестало је велике шуме, а требало је прећи пут који се одваја од железничке станице Делнице према Сушаку. Пред вече смо тај пут прешли и у шуми смо заноћили, па смо у свануће продужили. Пред крај овог дана смо стигли од Сушака на Рисњак. Ту смо преноћили гдје смо се сљедећег дана, болног срца растали са нашим сапатником братом Душаном Пролом, корпуским благајником и учесником у Српском устанку од првог његовог дана.

Ријеч наше заклетве је морала бити извршена...
Поред сопствене жртве коју је покојни Душан Проле дао на олтар Отаџбине, дао је и свог сина јединца, двадесетогодишњег Бору, који је 28. децембра 1944. године погинуо у борби против комуниста, на Слатини.
На нашем путу од Рисњака кроз планину Горских Котара, наишли смо на једног човека са војничком пушком. Разоружали смо га, а он се томе није противио. Али када смо хтели да га вежемо, он је почео да говори: ”Што ме другови везујете. Ја овде чувам раднике који су на раду у шуми, па сам хтео да искористим слободно време, те да од дивљачи нешто уловим.”
Када смо му рекли да ми нисмо партизани, он је промијенио начин говора. А када се увјерио да смо четници, причао нам је о четницима Динарске дивизије, који су у његовом селу, па и у његовој кући били око три мјесеца. Помињао је нама позната имена четника из Динарске дивизије који су више недеља логоровали у његовој кући, о његовим услугама тим својим нежељеним гостима. Кажем ''нежељеним'' јер смо приликом његовог личног претреса нашли чланску карту комунистичке партије датирану из 1942. године. Значи, био је комунистички издајник, те је морао на том месту да заувек остане.
Далеко југоисточно од Снежника, избили смо на стару југословенско-италијанску границу, продужили даље, и у ноћи смо се спустили у једно село, наводно Рупе. Ту смо на њиви нашли мало кукуруза, с њим смо се снабдјели и од села продужили према југословенској граници. Сљедећег дана нам је опет било отежано кретање, јер је то био само камењар без шуме, али смо ипак око подне прешли главни пут и пругу која води од Ријеке према Трсту. Кретали смо се док је било дана, јер се ноћу на том камењару није могло кретати.
Посље преноћишта, поранили смо јер смо морали да пређемо једну голет и да се на јужној страни дочепамо шуме. Док смо журно ишли према тој шуми, прошли смо крај једног села на око 150 метара, а док смо промицали кроз шуму, видјели смо једну жену са бременом сувих грана. Она се кретала према селу које смо прошли и од њега се одмакли око 200 метара. Ишао сам на челу ове наше колоне, те сам се први сусрео са женом. Била је стара око 35-40 година. Када је била на растојању да ће ме проћи, рекла је чистим српским језиком: ''Добро јутро!” Одвратио сам јој истим поздравом и она је прошла поред осталих који су за мном ишли. Нисам на њу примјенио нашу заклетву, јер сам се уздао у Бога, да нам ова сирота жена није непријатељ. Продужили смо свој пут и дочепали се шуме. На првој узвишици шуме, стали смо, и око 2 сата смо осматрали село у које је ушла ова жена са бременом дрва. Осматрали смо село да бисмо видели да ли ће неко поћи према шуми у којој смо били и тиме закључили, да нас је та жена открила и партизанима пријавила. Пошто никога више нисмо видели, скренули смо северно од пута, где смо пржили кукуруз који нам је био једина храна.
Око 11 часова са десне стране помолише се два камиона и када су поред нас пролазили, видели смо да су били пуни војника. Продужили смо према селу од кога смо се и бојали. Двогледом смо пажљиво посматрали кретање ових камиона са војницима. Они су прошли кроз то село не заустављајући се у њему. Сами себе смо уверавали да нас та сирота жена није издала, иако је могла по нашем изгледу да закључи да нисмо партизанска војска.
Пред вече смо наставили кретање да бисмо користили ноћ, јер у нашем правцу није било шуме. У први мрак смо прешли преко једног споредног пута: Ријека – Трст, јужно од места Водице. Ту смо упали у камењар по коме је било немогуће да се крећемо по мраку, те смо се склонили у једну дубоку увалу, наложили ватру и чекали дан. У рано јутро сам осмотрио терен – голи камењар, удаљен свега 250-300 метара од главног пута Ријека – Трст. Остали смо у овој ували до првог мрака.
Око 12 сати, ивицом увале у којој смо се налазили, наишао је један човек са псом, правећи се да нас не види, а стварно нас је видео. Били смо узнемирени, не знајући шта да радимо на овој голети, а скоро у насељу. Пратио сам кретање тог човека. Он је, на око 300 метара од нас, отишао једном стаду оваца код којег је била једна чобаница. Тамо је код ње сео и тамо остао око 3 сата. После је устао и отишао једној усамљеној кући. Чим је он замакао код те куће, ми смо се дигли и кренули у нашем правцу, без обзира што бисмо могли бити примећени на овом камењару. Испред нас је било и мало лескових грмова кроз које смо се провлачили и путовали до ноћи.
Где нас је ноћ ухватила ту смо и заноћили, а следећег јутра смо прешли на једно брдашце обрасло ситном шумом. Прешли смо на његову западну страну и пред нама се указало море. Закључили смо да смо на вратима Трста, а испод нас у подножју брда, видела се железничка пруга, а такође и станица. Цео дан смо двогледом осматрали тај терен. Уочили смо да се путем који пролази поред саме станице према Трсту, такорећи непрекидно крећу разна возила и на око 300 ме¬тара од станице застају пред једном омањом зградом. Од ове зграде, за око 100 метара према Трсту, била је поред пута једна иста таква зграда пред којом су сва возила, која су се путем кретала, застајала. Закључили смо да су то свакако царинарнице, односно граничне карауле. Даље преко пута тих зграда, видело се једно брдо обрасло шумом. Решили смо да у току следеће ноћи кренемо до тог брда, а у случају да будемо разбијени при кретању да оно буде зборно место.
Када је пала ноћ упутили смо се у замишљеном правцу. Јужно од станице, на око 200 метара, прешли смо два колосека пруге – један је колосек долазио са јужне стране од станице, а други се одвајао од станице према Трсту. Упали смо у један троугао између пруге и пута, а удаљени од станице на око 200 метара. Путем су пролазила непрекидно кола са коњима, док је на станици свирала музика, праћена пушчаном и митраљезном пуцњавом. Ми смо легли уз један омањи зид који нас је својом сенком сакривао, чекајући да кола прођу па да се пре¬бацимо преко пута. Али колска је колона била непрекидна. Ми смо се просто прилепили на земљу да нас не би приметили јер смо крај пута на десетак метара. На станици је још увек јечала музика, с времена на време праћена пуцњавом.
Нас обузе страх те наредих да се некако повлачимо кроз ту колону коњских запрега и да пређемо пут. Сви смо одједном јурнули заобилазећи кола и коње, а возачи кола су нас посматрали не придајући нам много пажње. Они су били заузети око својих кола и коња.
Кад смо прешли пут, упутили смо се означеном брду. Али на овом путу, сада северно од пута, наишли смо на једно село у коме је такође свирала музика праћена пуцњавом. Пошли смо мало јужно према путу и пролазећи кроз њиву кукуруза, опет смо се снабдели кукурузом, једином нашом храном. Дошли смо до одређеног места, где смо наложили ватру, са последњом шибицом коју смо имали. Кукуруз смо пекли и јели. Када је свануло осмотрили смо терен око себе. Приметили смо, у подножју брда, на западној страни, један пут и поред њега неке зграде оштећене ватром. Ту се око 8 сати јави војничка труба, а потом се чуло лупање мајстора који су те грађевине оправљали. Били смо уплашени, верујући да је у тим грађевинама војска, а оне су од нас удаљене само око 400-500 метара.
Знамо да смо крај Трста, али не знамо чија је власт у њему. Док смо били на терену, с времена на време сазнавали смо светске вести, па смо чули и да су Западњаци истерали Титовце из Трста. Али смо у току овог нашег пута од 28 дана, без икакве везе са светом. Бојали смо се на шта ћемо наићи у Трсту. Па да бисмо проверили стање у тој вароши, решили смо да нађемо неког мештана или пролазника од кога бисмо сазнали шта нам је потребно. У том циљу сам послао тројицу из групе, у подножје брда, недалеко од грађевина одакле се чуо глас војничке трубе. Око 16 часова она се наша тројка вратила, али никога нису нашли да га доведу. Народ је, рекли су, ишао у већим или мањим групама, и нигде нису видели некога да иде сам. Осматрањем поменутих грађевина, нисмо видели никакву војску у тој околини, само смо видели људе који су радили на оправци тих изгорелих зграда.
Дакле, знамо да смо на вратима Трста, али у њега не улазимо без провере. Водимо се мишљу да продужимо преко Тирола за Аустрију. Реших да ја лично проверим стање у Трсту. Са собом сам узео Душана Пролу и Мирка Малиновића и упутио сам се према селу које смо предходне ноћи прошли и снабдели се кукурузом. Осталима сам рекао, уколико се ми не вратимо, нека се сналазе како знају – нека иду било у Трст, било у Аустрију. На путу према томе селу, наишли смо на једну осамљену заклану краву у камењару. Ту оставих Мирка, па уколико неко дође на то место, да га задржи до нашег повратка, а уколико се ми не вратимо, онда да дотично лице одведе код групе наших осталих, а и краву да понесу.
Душан и ја смо дошли под село, у коме се такође орила музика пропраћена пуцњавом. Видјели смо да нема никаквог смисла да улазимо у то село јер нам је било јасно да из њега не можемо ни милом ни силом да извучемо неког ради потребе нашег обавјештења. Прикрили смо се крај пута и чекали да би неко туда наишао.
После једног сата, чуо се одјек корака на путу. За кратко вријеме, на мјесечини, указа се појава једног човјека. Ми се бацимо на њега. Подигли смо га са земље и носили уз брдо. Човек се уплашио и дрхти од страха, а ми га чврсто држимо у рукама – као гладна звјер своју жртву. Жао нам је човјека, али другог излаза немамо. Он јадан моли да га не убијемо, говорећи да никоме није никакво зло учинио, док му ми говоримо да се не плаши и да га нећемо убити, ако буде хтио да нам каже то што ћемо од њега тражити. Када смо одмакли из села, питали смо га чија је сада власт у Трсту, на шта је он одговорио да је тамо ''наша” власт, додавши ''Југословенска, партизанска власт”, мислећи да смо ми партизани, а на наше питање да ли зна да у Трсту има Енглеза, а ако има, где се налазе, он нас пита, зашто ће нам Енглези?

Онда смо му ми рекли да ми нисмо партизани и да нам је потребно да знамо гдје су Енглези. Човјек је просто зањемио, па после извјесне паузе поче да нас увјерава, да о њима ништа не зна и да нас моли да га ослободимо. Ми му рекосмо да ћемо га пустити ако нам каже то што од њега тражимо. Он опет понови да не зна ништа о Енглезима, јер је јуче дошао из заробљеништва. Затим да је прво био у италијанском заробљеништву, па посље у логору у Немачкој, а сада је пошао да види своју сестру и да јој однесе једне ципеле. И заиста је у једној мањој торби имао женске ципеле. Можда је човек и истину говорио... Ко зна?
Нашли смо Мирка поред заклане краве до које није нико долазио. Сада се наш сапатник – сељак мало прибрао и ослободио, али када смо пошли према шумовитом брду, он се опет уплашио и говорио да га ми варамо да тражимо Енглезе и да га водимо да га убијемо. Али када смо дошли до осталих наших људи, који су седели крај ватре и пекли кукуруз, уплашени човек се осведочио да га не лажемо, па по нашем изгледу се уверио да нисмо партизани, те се ослободио и рече нам: ''Ако тражите Енглезе, они нису далеко одавде. Она кућица на путу што се по дану одавде види и пред којом стају сва возила ма у коме се правцу кретала – тамо су Енглези на стражи. И ако заста хоћете код њих, морате да пожурите, јер они после пола ноћи никога не пуштају к себи.''
Сада сви појурисмо низ брдо, избисмо на пут, између те кућице и Трста, од које смо били само 150 метара према Трсту. Послао сам двојицу да иду код Енглеза. Један од њих, Будислав Терзић, је говорио италијански. Ми остали смо се маскирали у жбуњу поред пута. Рекао сам Будиславу да буде опрезан, не верујући овом сељаку, а ако им се нешто догоди, ми одлазимо преко Тирола за Аустрију. А хтео је да са патролом иде и овај сељак. Нисам дозволио рекавши му ако нас превари да ће бити убијен.
Видели смо када су наши ушли у ону кућицу. После десет минута од те кућице упутио се један полукамион према Трсту и прошао је поред нас. После пола сата од Трста су поред нас прошла два камина покривена мушемама. И пре него што су дошли до кућице, стали су и окренули се према Трсту. Стали су ту гдје смо ми били у жбуњу. Будислав нас је позвао да улазимо у камион, што смо и учинили. Уплашеном сељаку смо нудили да му новцем платимо за ову услугу, није примио. Нудили смо му нешто оружја. Узео је само један револвер. И за време док смо ми улазили у камион он је трком од нас побегао.
Ови су нас камиони одвезли у Трст код једне Енглеске јединице, која је била смјештена у неким приватним кућама. Ту нас је сачекао један енглески капетан и питао нас је: ко смо и шта смо. Рекли смо му да смо борци генерала Драже Михаиловића, да смо се борили против окупатора наше земље и окупаторских сарадника. Да смо се борили и против комуниста, пошто су нам они наметнули ту међусобну борбу. И пошто су сада комунисти узели власт у нашој земљи, ми не можемо и не желимо да сарађујемо са њима. Решили смо да напустимо Југославију, што смо и учинили. Сада молимо да нас упуте у састав снага ђенерала Михаиловића, а које се налазе негде у Италији.
Капетан нам је рекао да се без бриге одмарамо, а да ћемо сутра бити упућени негде у унутрашњост Италије, али да ту морамо, пред њим положити оружје. Одложили смо оружје и чекали шта ће бити даље. Сутрадан нам је дошао исти капетан. Он се интересовао где смо до сада били; куда смо се кретали, с ким смо се све борили од 1941. године, до преласка у Трст. Затим када смо кренули на овај свој пут и куда смо прошли. Све смо му тачно рекли. Разговор се водио на италијанском језику. Најзад нам је рекао да у 14 часова будемо спремни за пут.
Напустили смо своју Мајку Отаџбину и одложили наше оружје, 17. септембра 1945. у Трсту. На нашем путу од Мркоњић Града до Трста провели смо 28 дана. На овај пут, 20. августа пошло нас је 35, а у Трст нас је стигло 12. У Личким Јасеницама, од нас је одсечено њих 21. Један нам се изгубио у Капели, а једног смо морали да лишимо живота, по његовој личној жељи и обавези наше заклетве.
Наш пут је у ових двадесет и осам дана био веома тежак и опасан. Пратила нас је глад, жеђ, неколико пута неврјеме, а што је најгоре, кретали смо се по најнепроходнијим пределима, да не бисмо били откривени. Посебне тешкоће пратиле су нас у прелазу преко Пљешевице. Ишли смо њеним гребенима и изгледали смо као какве орлушине, а њени гребени покривени су некаквим чудним оштрим камењем.
Око 14 часова позвао нас је један енглески поручник, да улазимо у камион, па нас је он превезао у један цивилни логор у Трсту. У овоме логору било је разних нација, а највише избјеглица из Југославије, који су се око нас скупљали – као око неког чуда. Једни су нам нудили услуге, други су нас посматрали. Свима смо изгледали неповерљиви. Један од становника овог логора представио нам се као ђенерал Дамјановић, који је постављен у овом логору, да се нађе при руци избјеглицама – националистима, из Југославије. Показао нам је и декрет о томе, али смо и ми били неповерљиви, мада нам је излазио у сусрет колико је могао.
Енглески официр, који нас је у овај логор допратио, рекао нам је да следећег дана будемо спремни за пут. Он ће нас одвести у унутрашњост Италије.
Тако је и било. Дошао је са два теретна камиона покривена са мушемама и превезао нас, заједно са још неким људима из овог логора, до Удина. Ту је био неки званични избјеглички логор. Овдје нас је сусрела једна жена – Словенка. Ручали смо и добили неке званичне папире за путовање возом кроз Италију. У 18 часова нас је ова жена одвела до жељезничке станице и ставила нас у воз који је требало да нас одвезе у Јужну Италију – тамо гдје су се наши саборци налазили.
Пут нас је водио преко Вероне, у коју смо стигли сљедећег дана око 16 часова. Овде нам је на станици речено да у нашем правцу нема воза до 10 часова увече. Чекали смо на станици где нас је почео да малтретира један наоружани Италијан са црвеном петокраком звијездом на капи. Али пошто смо му показали зубе, он се изгубио.
Приметисмо један камион који је довезао неки народ овде на станицу. Чујемо да говоре српски. И они видеше нас те ступисмо у разговор. Рекоше да су ту били у пролазном логору; да је командант тога логора амерички капетан, иначе рођен у Југославији. Затим да би било добро да и ми одемо у тај логор да се бар обучемо. Сви су из моје групе, сем мене, имали веома лоше и поцјепано одијело.
Стигли смо истим камионом и тамо се пријавили нашем земљаку, сада Американцу. Он нас је лијепо дочекао. Смјестио нас је у двије собе и рекао да ће нам сљедећег дана дати одјећу. Чим смо се смјестили он је нас двојицу позвао у канцеларију на разговор. Говорили смо на нашем језику. Рекао нам је да је рођен у Далмацији; интересовао се о приликама у нашој земљи, како прије рата тако и у току рата, као и сада под комунизмом. Ми смо му на све одговорили онолико колико смо знали. Када смо говорили о комунизму онаквом какав је, он рече: ''Па, вас су комунисти много уплашили?” Када му одговорих да ће и њега комунисти да уплаше, он се насмеши рекавши: ''Ми имамо атомску бомбу, и ми се, ако буде требало, са њима можемо обрачунати у току неколико дана.” На то се и ја насмијах и одговорих: ''А шта ако и комунисти направе атомску бомбу?” Он кратко одговори: “Никада!”
Следећег дана смо добили потребну одјећу. Овај нас је официр заустављао да останемо код њега у том логору. Нисмо пристали. Нудио нам је да нас пошаље код америчке војске на језеро Комо. Ни на то нисмо пристали. Онда нам је рекао да се одморимо, па ће нас послати за Јужну Италију – тамо гдје су наши саборци. Ту смо остали три дана. Он нас је регистовао као Д.П. (расељена лица) и такве смо карте добили, са којима смо могли да се крећем без икакве сметње.
И у овом логору смо прве ноћи имали непријатности са комунистима и усташама. Ми смо се одморили и пјевали наше ратне и националне пјесме. У току ноћи, у наше собе су дошли двојица који су били из Југославије. Они су нам се представили да су били ратни заробљеници, али да су у Италију дошли неким послом па се опет враћају за Аустрију. Наше песме су их дирале. А када смо певали песму која је дирала Тита и његове доглавнике, почели су ова два небрата да протествују да они то не могу да слушају и да није од нас лепо да тако ружно говоримо о Титу. Дошло је и до туче. После су се они изгубили из нашег логора.
Сутрадан су неке усташе отишли у Команду и жалили се како ми пе¬вамо погрдне песме о поглавнику и Хрватима. Тражили су да нас из тог логора одстране или да нам забране да певамо и говоримо. Капетан им је одговорио као и што би му и ми одговорили: ''Да ви и ваш поглавник нисте чинили злочине, не би се тако ни певало. Оставите људе паћенике на миру. Они су сада поново рођени и зато се веселе.”
Из Вероне смо путовали возом преко: Болоње, Рима, Напоља. И око 7. октобра 1945. године, стигли смо у Еболи, у састав наших снага...

Равногорски борац
Митар Тривунчић

Тривунчић шаље патролу да приведу Раду Маријанца због одбијања учешћа у народном устанку

Непријатељ је на свим положајима,осјетио наше присуство и цијеле ноћи је из свих врста оружја страховитом ватром обасипао наше положаје,али без и најмањег успјеха.Око 4 сата изјутра наредио сам командирима чета да на положајима оставе јаке предстраже,да се са осталим људством повуку у Олића Гај,те да одатле преко дана осматрају непријатељске положаје и да у случају да наше предстраже буду угрожене,одмах можемо ефикасно дејствовати.Сви су тако и поступили.
У Олића Гају се људство одмарало и осматрало непријатељске положаје,ја сам имао много проблема пред собом и нисам ни мислио на одмор.Међу највећим проблемима је био проблем исхране,како мобилисаног људства,тако и цивилног становништва.Овом проблему сам најприје и приступио образујући позадинску Интендантску чету.За командира ове чете предложе ми Саву Вранића,родом из Пеуља срез Босанско Грахово,који је дотле био чувар државне шуме у нашем крају.Позвао сам Вранића и,у грубим цртама,му изложио његов задатак,те га овластио да од присутних бораца изабере себи оне за које мисли да са њима може најуспјешније обављати повјерени му задатак,који сам сматрао од пресудног значаја.Вранић је приступио попуњавању своје чете и наишао је одмах на тешкоће;сваки је волио више да буде на фронту него у позадини,тако да сам морао интервенисати,да би то формирање било довршено.
Но,прије него сам довршио формирање ове чете,к нама дође једна овећа група Срба са подручја Јањске општине међу којима је било и пушкама наоружаних.Ови придошли Јањани и моји земљаци су се добро познавали,те ступише у жив разговор.Ја нисам познавао такорећи никога од дошљака,а нити су они мене знали.Но,моји земљаци ме представише дошљацима и неколицина ми приђе,да честитају започети рад.Неко од присутних рече ми:"Ено сина нашег народног посланика Симе Маријанца",он је већ у мају био одведен од усташа.Обрадовао сам се када чух,да је међу нама син једног од највећих ауторитета нашега краја.Помислих да му предам команду и над Пљевским одредом,не знајући да он није ни старјешина сељака своје сопствене општине,који су с њим дошли.Пошто се упознасмо,ја му стварно и учиних ту понуду.На моје запрепашћење он ми рече:"Не,пријатељу,ја не могу да се примим те дужности,радите како знате и како можете".Његов одговор ме скамени.Он то примјети на моме лицу,те се окрену од мене,а ја одох међу своје Пљевце.Дошљаци су пажљиво посматрали наш рад око образовања позадинске чете,и када је исти био довршен,приђе ми једна група Јањана са питањем:"Зашто и нас не распоредиш;и шта чекаш с нама?"Одговорих:"Па, ето Раде је међу вама;он је,не само син народног посланика,него и резервни официр.Он је позван да командује,не само вама него и нама."На то сви у глас:"Не драги брате Тривунчићу,ти нас распореди као што си распоредио и Пљевце,ми желимо ући у састав ваших борбених јединица и команде.Са Маријанцем и осталим издајницима ми ћемо се обрачунати.Раде Маријанац и Душан Ракита већ су побјегли од нас,отишли су у Виторог планину и са собом су одвели још једног поштеног младића,однијели су и 3 пушке.Има још оваквих као Раде,а то је наш учитељ Немања Влатковић.Он је многе људе одвратио,да не крену с нама иако су храбри људи и имају оружје.И нама је говорио,да је још рано дизати устанак.Ти нас распореди и одреди нам положај,да се боримо и тиме бранимо и себе и све поштене Србе."
Није било другог излаза.Постројих ово људство и установих,да их је на лицу било 260 са 46 војничких пушака.Подјелили смо их на двије групе,које назвасмо 6.и 7.четом Пљевског одреда.Они су између себе одредили командира чете.Један по имену Мирољуб Сакан,другоме сам заборавио име.Одредио сам да посједну положаје десно од 5.чете.Тиме је била попуњена празнина на простору од десне обале ријеке Пливе до лијеве обале ријеке Јања.
Из ове групе одбројио сам 20 људи за позадинску чету и упутио их њеном команданту Вранићу.Одредио сам и 6 патрола,од којих сам једну послао да потражи и доведе Маријанца и Ракиту,другу са писмом учитељу Немањи Влатковићу,којим сам га позвао да дође и прикључи се устанку.Остале патроле послао сам кроз насеља општине Јања,да обавијесте народ о устанку и позову да истоме сви способни за борбу неизоставно приступе.Народ је придолазио и у року 3 дана ова Јањска група имала је бројно стање преко 400 људи,али учитељ Немања није дошао него ми је послао писмо у којем је стајало:
"Господине Тривунчићу,Партија ми није наредила,да се устанак диже и зато не долазим."
Послије 7 дана Влатковић је дошао до мене на положај и рекао ми:"Команданте,Партија ми је наредила,да се прикључим устанку и дошао сам.Имам још три друга у шуми са двије пушке;двојица су муслимани из Језера,а један је католик из Јајца.Могу ли и они доћи?"Одговорио сам,да католик може доћи,ако хоће,дочим препоручујем да,Муслимани не долазе,јер је народ огорчен на њих због њихових злочина,те да не могу за њих да гарантујем.Послије два дана дошао је католик по имену Стипе Билан.Он и Влатковић су отишли у позадинску(интендантску) чету код Вранића.
Исто тако патрола је нашла Маријанца и Ракиту,у дубокој позадини планине Виторога и затекла их како на ражњу пеку овцу.Саопштила им је моје наређење,да дођу на положај,те су они дошли са патролом.Но,исте сам дуже времена морао сакривати од бораца Јањана,који су насртали да их убију због тога што су их напустили у најсудбоноснијим моментима.
Дана 1.августа пребацио сам на десну обалу ријеке Јања око 200 људи из Јањске групе.Тамо је Савко Поњевић у простору између ријеке Јања и Љуше образовао групу око 1000 бораца који су себе назвали"Јањски одред."
Са образовањем овог одреда,Пљевском одреду је било обезбјеђено десно крило,док је на лијевом крилу био већ раније формиран Кочића одред.
Сви одреди су најтјешње сарађивали по свим питањима заједничке одбране српских интереса што ће се видјети из каснијих излагања.
Људство Пљевског,Јањског и Кочића одреда било је састављено искључиво из редова сиромашнијег сталежа,у старости од 15 година па на више,узимајући само у обзир њихову физичку способност,а не године.Изузетак је представљао командант Кочића одреда,који је био учитељ,Урош Дреновић.

Четници из Трнова код Шипова

Борци Босанско - крајишког корпуса у покрету.

Дундурије:

Pogledajte prilog 771365

Kliknite za proširenje...

Koji tačno na slici je Mitar i odakle ova fotografija potiče ?

Митар стоји у средини, с брадом, држи аутомат ... фотографија је из књиге о Дувњаковом четничком одреду са Малована између Купреса и Дувна