Величнствени Црњански. По мени најбоља икад.
АПОТЕОЗА
Господо, једну пијану чашу Банату!
Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија
ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем
путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја.
Проспем ли вино по белом вашем чаршаву, остаће на
њему румен винограда. Проспем ли вино, замирисаће бео
чаршав као снег по житу невидљивом, али никлом, и
озеленелом. Господо, наздравили сте сваком. Још једну пијану
чашу мом Банату. Пијем у славу друга свог, Шустера Проке
Натуралова, генералштабног каплара славне армаде Бечког
ћесара, кога су стрељали 916, новембра првог.
Зид је био тек окречен, бео као овај чаршав, по коме су
прснуле румене мрље његовог мозга и крви, румене као ове
мрље пијаног вина мог.
Господо, прву чашу у славу друга мог. Шустера Проке Натуралова,
генералштабног каплара славне армаде Бечког
ћесара, кога су стрељали 916, новембра првог.
Господо, ову чашу оном босиљку што смо га нашли у
свиленој врпци око његова врата. Ову чашу
у славу светог Јована, славе његове,
иконе старе, коју је пољубио пре смрти.
Ову чашу великој селендри Кекенди, о којој нам је причао да
је најлепша варош на свету.
Чашу у славу банаћанског рата, чашу генералштабном
каплару, кога су стрељали у штабу банаћанске дивизије, у
једној венеричној болници славне хабзбуршке династије.
Ову чашу банаћанској дивизији, која ће изићи сва
погрбљена од најгаднијих болести, пред Обилића, са веселим
смехом и безбрижним урликом, пуним смеха. Чашу
банаћанској дивизији.
Господо, у славу друга мог, кога су стрељали у једној венеричној болници.
Господо, ову чашу, у славу оног дана кад му свезаше
руке. Беше јесењи дан, весео дан. Под небом су кружиле
крилатице, а по улицама су се лепршале новине, победоносно,
над лишћем жутим, полетелим, па клонулим.
У славу измучених шајкача заробљеника што су лежали
око плотова набијених жицама, трновитим и оштрим. У славу
плотова високих, који су крили сраман и стидан штаб
банаћанске дивизије, од света и града. У славу плотова
набијених жицама, под којима су стојале страже почасне,
са батином, све у славу светле банаћанске дивизије. У славу
њеног генералштабног каплара, Проке Натуралова,
племенитог фон Кекенда, који је био прошао болницу за очи,
за трахом, за болесна уста, за болесни стомак, за болесна
плућа, за болесне ноге, за глуве уши, и Лудницу.
Пијем у славу котлова чађавих у којима су вриле помије
које су јели кад звона зазвоне подне. Пијем у славу једног
јесењег дана и једне венеричне болнице. Стидео бих се да је
моја здравица прва, поносим се да сам последњи.
Пијем у славу дашчара пуних стеница, над главама
њиним; нажалост не знам да вам их опишем, господо. Оне
нису зидане у хладном мермеру, као цркве, нису барок, ни
рококо, ни ренесанс, ни готика, ни ампир. Оне су дуге и пуне
постеља, лепо поређаних, као гробови војнички, које су наше
даме окитиле хризантемама, господо.
Пијем у славу њихових малих прозорчића и у славу
лекара, белих, и угојених, који су им долазили, одевени у
бело, као жене. Господо, у славу њихових постеља, срамних,
пуних црвених, крвавих, мрља, које не могу да опишем,
јер нису личиле на руже авињонске.
Господо, ову чашу онима што су лежали на тим
постељама, што нису биле чисте као постеље наше, брачне.
Ову чашу онима што су се превијали на тим постељама, од
мука. Младићима кршним и лепим који су мирисали на
јодоформ, на мирис што личи на маскот, који радо
употребљавају наше даме. Ову чашу младићима што су
лежали на тим постељама и писали писма у Банат и питали: да
ли је жито никло?
Пијем још једном шупама дерним и смрадним и
мрачним, опкољеним високим плотовима, набијеним жицама трновитим,
у којима су, ноћу, блуделе страшне, погурене сенке.
Пијем у славу пука Банаћана, који беху верне слуге
Бечког ћесара. У славу кола Банаћана, што се ту играло око
столова на које су их бацали и секли. Секли немилице,
ножевима страшним, што су задирали дубоко, и бесно, али
нису могли да исеку ни један јаук, из тела њиховог, пуног
рана, окуженог, жутог, гробног, јадног. Пијем у славу кола Банаћана.
Нек се у мом вину, што га ево просипам пијан, на ваш
бео чаршав, затресе сила очајне радости, и стида, затресе
коло уз бесне поскочице. Господо, једну чашу поскочици
друга мог. "Држ’ се, секо, за кајиш, ево тоциљајка!" Једну чашу
поскочицама пре смрти. Нек се у мом вину згрче болна лица,
страшне главе лудих мученика, и заори коло Банаћана, што ће
погурени, пуни смеха, изићи пред Милоша
- - - - - - - - - -
Пијем у славу ритавих пешака, најбољих пешака дичне
хабзбуршке династије, што нису корачали по бојишту,
него играли коло у једној венеричној болници.
Пијем у славу генералштабног каплара, који је
командовао, славно, војску болести, свакојаких, по Банату.
Једну чашу у славу румених ружа, што су почеле да цветају на
уснама славних пешака славне војске Хабзбурга.
Пијем у славу смеха Банаћана који је лаган као и коло
њино, али оштрији од јатагана. Батаљона Банаћана, што су пуни смеха,
са веселом песмом, опкољени стражом,
марширали у болнице. У славу смеха Банаћана, који је лаган
као и коло њино, али оштрији од јатагана.
Дајте ми чашу да напијем празницима.
Да напијем недељи, кад се звона огласе и кад Сунце гране.
Да напијем женама што стајаху недељом, пред
капијама. Белом круху и врућој погачи, звекету дуката и
свиленој, девојачкој марами. Девојци која се није плашила и
није се гадила рана, него је загрлила брата. Ову чашу женама
које нису презирале гнојне каранфиле на уснама Банаћана,
занемелим од стида и беса.
Чашу капијама, у недељу, кад звона звоне и долазе жене, сељанке.
Мирису рубља женског и белог круха,
из којег ћарлија богатство банатског жита и смеха Банаћана, који је тврђи од камена.
Ову чашу оној жени што је допратила мужа и насмешила
се једним осмехом који не могу да вам опишем, господо, јер
не личи на осмех Ђоконде. Ову чашу женама што миришу на жито.
Нек ово вино, што ево просипам, зарумени лепше него
оне ране на браћи њиховој, што су били виши него
косе, тврђи него мотика и веселији него рало, кад уђоше.
А погурени и бледи, и сухи као ђерам кад изиђоше пред жене, сестре, и
мајке. Чашу у славу оне недеље кад су питали: да ли жито
ниче?
Чашу ову оној мајци што је, смежурана и седа, погурена
и хрома, дошла и рекла сину: "Чедо моје, како би те нана о Св.
Аранђелу оставила без колача?" Господо, не могу да је
опишем, за националисте, јер није личила на царицу Милицу.
А ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову матер.
Ја пијем у славу њиховог кола вечерњег, недељом.
Светиљке су биле прашњаве и мале. У малим прозорима не
беше свиле небесне, плаве, она је била подерана. Чашу ову у славу рите!
По креветима, у мраку, лежале су сенке. Мужеви, оцеви,
браћа, деца у стиду и сраму. Ја пијем у славу смеха
Банаћана, који је оштар као колац.
Пијем у славу песме Банаћана, широке као равница,
лагане као угојена стока, што храни као жито. У славу оне
песме која се орила целе јесени, 1915, из једне хабзбуршке
венеричне болнице. Чашу за ону мрачну гомилу око постеље најкужнијег друга мог.
Он ми је био песмовођа, банаћански, бећарски.
Ја пијем у славу смеха Банаћана, што је поноснији
од челика. Пијем једној венеричној болници, из које се целе
јесени орила бећарска песма.
- - - - - - - - - -
Нек моје вино, које просипам ево бесно по овом белом,
свечаном, чаршаву, зарумени у славу друга мог, каплара
Проке Натуралова, кога су стрељали, 916, новембра првог.
Пијем у славу онога дана кад је доведен. Пијем у славу
папира руменог што су га читали војсци, победоносној, насред
болнице. Речима којима се претило смрћу батаљонима Банаћана.
Пијем у славу смеха Банаћана који нису хтели да
иду у смрт. Још једну чашу дивизији Банаћана.
Нек здравица моја заборави вашар царева и народа, нек
здравица моја кликне Банаћанима. Још једну чашу за друга
мог, за дан кад су га довели. Беше весео дан, јесењи дан.
Још једну чашу сватовцу, оном који се те вечери певао у
његову част, славног генералштабног команданта банаћанских
болница. Сватовцу пуном материних суза, девојачке косе,
рузмарина и росе. Једну чашу младости његовој.
Зид је био бео као овај чаршав, попрскан крвљу, као овај
вином. Пијем у славу оног аустријског војника који му је
пришао да му завеже очи. У славу банаћанског смеха којим је
то одбио. Његовој последњој жељи да му даду славску
иконицу да је целива, последњи пут. У славу оног дана кад су
га одвели.
Пијем за проститутку којој је платио стотинарку да га
зарази. Оног истог дана кад се, спреман у бој, заклињао да ће:
и по дану, и по ноћи, у свакој борби, на земљи и на води, и у
зраку, остати веран застави Хабзбурга, што се, победоносно,
вила некада по Европи, у рукама Банаћана. Пијем у славу те
банаћанске стотинарке која је плаћена за најгаднију болест, а
све у славу Бечког ћесара.
