Pesme o ratu

Ester Oz

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.175
čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek šiju kod ognjišta.
čekaj i nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.

čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek rekne tko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo kako
preživjeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svijetu.

Konstantin Simonov čekaj me
 
Десанка Максимовић | КРВАВА БАЈКА
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
истих бројки
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.

Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.

И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.

Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.
 
На свету много је задњица и рупа

На свету много је задњица и рупа,
много уста и чланака,
много сперме и много жвала – теку потоцима,
много отеклина – у градовима теку рекама,
много мокраће жубори на свету,
много је слина у индустријским ноздрвама света, зноја под гвозденом руком
света, крви
која липти из груди света,
бесконачних језера суза, мора болесних чупања која се вију међ
полулоптама,
све то плови у Саргаско море, старе масне огризине и кочионе
масти
гасова –
на свету постоје бол, преломи бедара, напалм, запаљен у црним
косама,
фосфор који разједа лактове до костију,
инсектициди који прљају океане, пластичне лутке које плове
кроз Атлантик,
оловни војници који се јате крај Тихог океена, бомбардери
Б-52
који прљају ваздух xунгли траговима издувних гасова и махнитим запаљењима,
беспилотни роботи који се вију над пољима пиринча, избацујући пакетиће граната,
пластични ситниш који продире у тело, противтенковске мине
и ватре напалма који падају на сламене кровове и биволе у води,
касетне бомбе које распрскавају колибе у селима, ровови
испуњени
бензином, гасом, отровним експлозивом –
на свету постоје поломљене лобање, здробљене ноге, исечене очи,
одрубљени прсти, поцепана уста,
дизентерија, милиони бескућника, измучена срца, опустошене душе.
 
Poslednja izmena:
Владислав Петковић Дис: МОЖДА СПАВА
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
 
čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek šiju kod ognjišta.
čekaj i nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.

čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek rekne tko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo kako
preživjeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svijetu.

Konstantin Simonov čekaj me


nezaboravna Simonova pesma koju je Toma sjajno interpretirao u svom stilu
vredi poslušati

 
Величнствени Црњански. По мени најбоља икад.

АПОТЕОЗА
Господо, једну пијану чашу Банату!
Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија
ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем
путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја.
Проспем ли вино по белом вашем чаршаву, остаће на
њему румен винограда. Проспем ли вино, замирисаће бео
чаршав као снег по житу невидљивом, али никлом, и
озеленелом. Господо, наздравили сте сваком. Још једну пијану
чашу мом Банату. Пијем у славу друга свог, Шустера Проке
Натуралова, генералштабног каплара славне армаде Бечког
ћесара, кога су стрељали 916, новембра првог.
Зид је био тек окречен, бео као овај чаршав, по коме су
прснуле румене мрље његовог мозга и крви, румене као ове
мрље пијаног вина мог.
Господо, прву чашу у славу друга мог. Шустера Проке Натуралова,
генералштабног каплара славне армаде Бечког
ћесара, кога су стрељали 916, новембра првог.
Господо, ову чашу оном босиљку што смо га нашли у
свиленој врпци око његова врата. Ову чашу
у славу светог Јована, славе његове,
иконе старе, коју је пољубио пре смрти.
Ову чашу великој селендри Кекенди, о којој нам је причао да
је најлепша варош на свету.
Чашу у славу банаћанског рата, чашу генералштабном
каплару, кога су стрељали у штабу банаћанске дивизије, у
једној венеричној болници славне хабзбуршке династије.
Ову чашу банаћанској дивизији, која ће изићи сва
погрбљена од најгаднијих болести, пред Обилића, са веселим
смехом и безбрижним урликом, пуним смеха. Чашу
банаћанској дивизији.
Господо, у славу друга мог, кога су стрељали у једној венеричној болници.
Господо, ову чашу, у славу оног дана кад му свезаше
руке. Беше јесењи дан, весео дан. Под небом су кружиле
крилатице, а по улицама су се лепршале новине, победоносно,
над лишћем жутим, полетелим, па клонулим.
У славу измучених шајкача заробљеника што су лежали
око плотова набијених жицама, трновитим и оштрим. У славу
плотова високих, који су крили сраман и стидан штаб
банаћанске дивизије, од света и града. У славу плотова
набијених жицама, под којима су стојале страже почасне,
са батином, све у славу светле банаћанске дивизије. У славу
њеног генералштабног каплара, Проке Натуралова,
племенитог фон Кекенда, који је био прошао болницу за очи,
за трахом, за болесна уста, за болесни стомак, за болесна
плућа, за болесне ноге, за глуве уши, и Лудницу.
Пијем у славу котлова чађавих у којима су вриле помије
које су јели кад звона зазвоне подне. Пијем у славу једног
јесењег дана и једне венеричне болнице. Стидео бих се да је
моја здравица прва, поносим се да сам последњи.
Пијем у славу дашчара пуних стеница, над главама
њиним; нажалост не знам да вам их опишем, господо. Оне
нису зидане у хладном мермеру, као цркве, нису барок, ни
рококо, ни ренесанс, ни готика, ни ампир. Оне су дуге и пуне
постеља, лепо поређаних, као гробови војнички, које су наше
даме окитиле хризантемама, господо.
Пијем у славу њихових малих прозорчића и у славу
лекара, белих, и угојених, који су им долазили, одевени у
бело, као жене. Господо, у славу њихових постеља, срамних,
пуних црвених, крвавих, мрља, које не могу да опишем,
јер нису личиле на руже авињонске.
Господо, ову чашу онима што су лежали на тим
постељама, што нису биле чисте као постеље наше, брачне.
Ову чашу онима што су се превијали на тим постељама, од
мука. Младићима кршним и лепим који су мирисали на
јодоформ, на мирис што личи на маскот, који радо
употребљавају наше даме. Ову чашу младићима што су
лежали на тим постељама и писали писма у Банат и питали: да
ли је жито никло?
Пијем још једном шупама дерним и смрадним и
мрачним, опкољеним високим плотовима, набијеним жицама трновитим,
у којима су, ноћу, блуделе страшне, погурене сенке.
Пијем у славу пука Банаћана, који беху верне слуге
Бечког ћесара. У славу кола Банаћана, што се ту играло око
столова на које су их бацали и секли. Секли немилице,
ножевима страшним, што су задирали дубоко, и бесно, али
нису могли да исеку ни један јаук, из тела њиховог, пуног
рана, окуженог, жутог, гробног, јадног. Пијем у славу кола Банаћана.
Нек се у мом вину, што га ево просипам пијан, на ваш
бео чаршав, затресе сила очајне радости, и стида, затресе
коло уз бесне поскочице. Господо, једну чашу поскочици
друга мог. "Држ’ се, секо, за кајиш, ево тоциљајка!" Једну чашу
поскочицама пре смрти. Нек се у мом вину згрче болна лица,
страшне главе лудих мученика, и заори коло Банаћана, што ће
погурени, пуни смеха, изићи пред Милоша

- - - - - - - - - -

Пијем у славу ритавих пешака, најбољих пешака дичне
хабзбуршке династије, што нису корачали по бојишту,
него играли коло у једној венеричној болници.
Пијем у славу генералштабног каплара, који је
командовао, славно, војску болести, свакојаких, по Банату.
Једну чашу у славу румених ружа, што су почеле да цветају на
уснама славних пешака славне војске Хабзбурга.
Пијем у славу смеха Банаћана који је лаган као и коло
њино, али оштрији од јатагана. Батаљона Банаћана, што су пуни смеха,
са веселом песмом, опкољени стражом,
марширали у болнице. У славу смеха Банаћана, који је лаган
као и коло њино, али оштрији од јатагана.
Дајте ми чашу да напијем празницима.
Да напијем недељи, кад се звона огласе и кад Сунце гране.
Да напијем женама што стајаху недељом, пред
капијама. Белом круху и врућој погачи, звекету дуката и
свиленој, девојачкој марами. Девојци која се није плашила и
није се гадила рана, него је загрлила брата. Ову чашу женама
које нису презирале гнојне каранфиле на уснама Банаћана,
занемелим од стида и беса.
Чашу капијама, у недељу, кад звона звоне и долазе жене, сељанке.
Мирису рубља женског и белог круха,
из којег ћарлија богатство банатског жита и смеха Банаћана, који је тврђи од камена.
Ову чашу оној жени што је допратила мужа и насмешила
се једним осмехом који не могу да вам опишем, господо, јер
не личи на осмех Ђоконде. Ову чашу женама што миришу на жито.
Нек ово вино, што ево просипам, зарумени лепше него
оне ране на браћи њиховој, што су били виши него
косе, тврђи него мотика и веселији него рало, кад уђоше.
А погурени и бледи, и сухи као ђерам кад изиђоше пред жене, сестре, и
мајке. Чашу у славу оне недеље кад су питали: да ли жито
ниче?
Чашу ову оној мајци што је, смежурана и седа, погурена
и хрома, дошла и рекла сину: "Чедо моје, како би те нана о Св.
Аранђелу оставила без колача?" Господо, не могу да је
опишем, за националисте, јер није личила на царицу Милицу.
А ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову матер.
Ја пијем у славу њиховог кола вечерњег, недељом.
Светиљке су биле прашњаве и мале. У малим прозорима не
беше свиле небесне, плаве, она је била подерана. Чашу ову у славу рите!
По креветима, у мраку, лежале су сенке. Мужеви, оцеви,
браћа, деца у стиду и сраму. Ја пијем у славу смеха
Банаћана, који је оштар као колац.
Пијем у славу песме Банаћана, широке као равница,
лагане као угојена стока, што храни као жито. У славу оне
песме која се орила целе јесени, 1915, из једне хабзбуршке
венеричне болнице. Чашу за ону мрачну гомилу око постеље најкужнијег друга мог.
Он ми је био песмовођа, банаћански, бећарски.
Ја пијем у славу смеха Банаћана, што је поноснији
од челика. Пијем једној венеричној болници, из које се целе
јесени орила бећарска песма.

- - - - - - - - - -

Нек моје вино, које просипам ево бесно по овом белом,
свечаном, чаршаву, зарумени у славу друга мог, каплара
Проке Натуралова, кога су стрељали, 916, новембра првог.
Пијем у славу онога дана кад је доведен. Пијем у славу
папира руменог што су га читали војсци, победоносној, насред
болнице. Речима којима се претило смрћу батаљонима Банаћана.
Пијем у славу смеха Банаћана који нису хтели да
иду у смрт. Још једну чашу дивизији Банаћана.
Нек здравица моја заборави вашар царева и народа, нек
здравица моја кликне Банаћанима. Још једну чашу за друга
мог, за дан кад су га довели. Беше весео дан, јесењи дан.
Још једну чашу сватовцу, оном који се те вечери певао у
његову част, славног генералштабног команданта банаћанских
болница. Сватовцу пуном материних суза, девојачке косе,
рузмарина и росе. Једну чашу младости његовој.
Зид је био бео као овај чаршав, попрскан крвљу, као овај
вином. Пијем у славу оног аустријског војника који му је
пришао да му завеже очи. У славу банаћанског смеха којим је
то одбио. Његовој последњој жељи да му даду славску
иконицу да је целива, последњи пут. У славу оног дана кад су
га одвели.
Пијем за проститутку којој је платио стотинарку да га
зарази. Оног истог дана кад се, спреман у бој, заклињао да ће:
и по дану, и по ноћи, у свакој борби, на земљи и на води, и у
зраку, остати веран застави Хабзбурга, што се, победоносно,
вила некада по Европи, у рукама Банаћана. Пијем у славу те
банаћанске стотинарке која је плаћена за најгаднију болест, а
све у славу Бечког ћесара.
 
Poslednja izmena:
2. У здравље те проститутке која га је издала.
Нек моје вино полије овај чаршав бео,
да не видим на њему њено бледо лице,
кад се покајала пред Судом и пала
пред њим на колена.
А он јој се смејао бесно, лагано, банаћански.
Пијем у славу Војног Суда и барјака црно-жутих, којима
се насмејао кад га осудише на смрт. Пијем у славу јесени која
је гледала, кроз прозоре, погуреног друга мог, генералштабног
каплара, шустера Проку Натуралова, кога су стрељали, 916,
новембра првог, у једној венеричној болници, дичне
хабзбуршке династије.
У славу кола Банаћана које је тако радо играо.
У славу поруке његове!
Поручио нам је да се, на повратку са стрељања, отпева
банаћански бећарац и одигра коло. У славу погурених и
кужних који су играли, и стражара који су их тукли батинама.
Ову чашу поруци његовој. Босиљку који му је нађен око врата.
Плачу горком и јецању које се чуло целе ноћи, за њим.
Банаћанском бећарцу којим га испратише до капије, кад
је одведен пред Суд. Чашу за свежањ сиромашни, са белим
крухом, који му остаде под креветом. У славу високих плотова,
набијених жицом трновитом. Нек моја здравица
проспе ово вино што не може да утоли жеђ.
Нек моје вино зарумени у славу кола Банаћана,
пуног бећараца, што се играло бесно,
без јаука, у једној венеричној болници дичне хабзбуршке династије.
Ову чашу пијем погуреном и срамном другу мом,
генералштабном каплару дивизије Банаћана, кога су
стрељали, 916, новембра првог.
Господо, једну пијану чашу Банату!
 
Poslednja izmena:
Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, -
i nemam volje - il’ nemam snage - da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu -
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose -
ostalo vam na čast!
 
ВАШКЕ

И без наредбе врховног штаба,
и без команди војних лица,
и без ударца чизме и штапа,
и без труба и хаубица!

Нит им ко кесом звецка из рова,
нит их ко војним судом плаши:
без плате, претње и благослова,
у рат, са војском, иду ваши!

У све шавове, порубе, рупе,
све до најдаљих положаја,
где маршали развију трупе,
Ту и ваши положе јаја!

У казанима, код Текериша,
у доба јесење, мркло и глуво,
кувају се купус и киша,
кува вашљиво војничко руво!

Кувај то руво, пеглај, пали,
искувавај га у чему знаш:
градске бедеме руше маршали,
али градове осваја ваш!

Сви су вашљиви, прале, регрути,
врве ваши по живом лешу,
изнад црвене липе што жути
анђели се бишту и чешу!

Браниоци и нападачи,
Тужиоци, жртве и кривци,
свети ратници и колачи:
вашљивице и вашљивци!

Писана је иста чаша
и вашима, и нашима:
у мртвом свету, крв ће наша
преживети у вàшима!

- - - - - - - - - -

Љубомир Симовић
 
Trg od oružja

Nudimo sve vrste kalašnjikova!

Nabavite na vreme kalašnjikov!

Nigde, ni na sunce, ni u mišju rupu,
nisi pristao bez kalašnjikova!

I onaj ko nema viljušku i nož
moraće da ima kalašnjikov!

Večeraće ko ima kalašnjikov!

Prodajte sve, kupite kalašnjikov!

I kroz divlje zveri, i kroz ljude,
put će vam otvoriti kalašnjikov!

Na vrh će vas popeti kalašnjikov!

Umesto Bog, kaži kalašnjikov!

Zar ti još oklevaš da kupiš kalašnjikov?
Kako ćeš iz kuće bez kalašnjikova?
Kako ćeš u tramvaj bez kalašnjikova?
Na šta ličiš bez kalašnjikova?

I tvoj brat je kupio kalašnjikov!

Tvoj berberin iz kuće izlazi
naoružan s tri kalašnjikova!

Šta će ti raj kad nemaš kalašnjikov?

Seva! Neka seva! Grmi! Neka grmi!
Poslednju reč imaće kalašnjikov!

Nema argumenata, brava ni trikova
ispred cevi kalašnjikova!

*

Kaži, je li ti lakše
sada kad si kupio kalašnjikov?

Je li ti sve na mestu
sada kada imaš kalašnjikov?

Gde se nadaš da stigneš ako ti put
pokazuje cev kalašnjikova?

Uživaš li u trpezi
do koje te je doveo kalašnjikov?

Šta sanjaš,
ako spavaš s rukom na kalašnjikovu?

Možeš li s tim oružjem, s kalašnjikovom,
izaći pred lovca sa lukom i strelom,
i to što si ubio položiti na zemlju,
pored njegove lovine, divlje guske?


Ognjeni dan

Preko nasipa nadire plamen umesto pene
liftom se
uz lestvice se
uz drveće se
penje.

Od naših lica hučan peče garave maske
ustave ruši
nosi krevete
stolice svinje
džakove grede i mazge.

Crven visoko u nebu zahvata divlje guske
topi bronzane kipove
topi topove
tornjeve medalje
kašike lađe i puške.

I sejač beži sa polja i zvezda sa zvezdanog puta
čemu trud
kad plamen
za tren sve stiže
i guta.

Samo pesnik dok dimom sve vijori
— gradovi crkve silosi nasipi fabrike lađe —
dok se sa zvonika
cedi bronzano testo
dok mu krov nad glavom
dok mu postelja
gori

kao da piše za večnost
kao po mramoru
piše
na hartiji
koja
gori.
 

Back
Top